Прилично супер уторак

Пише Никола Врзић

Доналд Трамп и Хилари Клинтон учврстили су овог супер уторка шансе за своју кандидатуру за председничког кандидата Републиканске и Демократске партије у Сједињеним Америчким Државама. Републикански естаблишмент најављује да ће, у случају Трампове победе, на изборима за председника САД подржати кандидаткињу демократа

Овај уторак у Сједињеним Америчким Државама био је уторак какав им се дешава само једном у четири године, супер уторак, дан у коме се одржава највише партијских предизбора одједном, по 11 међу демократама и међу републиканцима. Овај супер уторак био је поприлично супер, супер зато што је застрашио републикански естаблишмент, и само поприлично супер зато што је ободрио демократски, при чему међу једнима и другима нема нарочите разлике.

ХИЛАРИ И БЕРНИ Изузетно компликовани систем избора председника САД – у коме се, јако демократски иначе, прибегава и бацању новчића као недавно у Ајови – свој формални почетак има у предизборима, унутарпартијским изборима у америчким савезним државама на којима потенцијални председнички кандидати демократа и републиканаца, сразмерно броју гласова, добијају делегате који на завршним партијским конвенцијама бирају председничког кандидата своје партије. Уз ове, релативно демократски изабране делегате – релативно, већ и због споменутог бацања новчића – на конвенцији Демократске партије учествују и суперделегати, делегати које директно на конвенцију делегира партијски естаблишмент.

Зашто је ово важно? Зато што су овогодишњи избори први задуго, ако их је икада и било, на којима иоле реалну шансу да буде изабран за председника САД има и кандидат који није по укусу вашингтонске и волстритске елите. Антисистемски кандидат међу демократама, демократски социјалиста из Вермонта Берни Сандерс, због споменутог система суперделегата унапред је хендикепиран – његова противкандидаткиња Хилари Клинтон, мезимица естаблишмента, има подршку 457 суперделегата, наспрам само 22 колико их је за Сандерса. За победу на демократској конвенцији и председничку кандидатуру, додајмо, потребни су гласови 2.383 делегата и суперделегата.

[restrictedarea]

После овог уторка Хилари Клинтон, некадашња прва (јавно преварена, уз то) дама САД, сенаторка из Њујорка и државна секретарка, пришла је корак ближе номинацији, с подршком 1.000 делегата и суперделегата наспрам свега 371 колико их за сада има Берни Сандерс. Клинтонова је Сандерса овог супер уторка победила у Алабами, Арканзасу, Џорџији, Масачусетсу, Тенесију, Тексасу и Вирџинији, Сандерс је пак тријумфовао у свом Вермонту, у Колораду, Минесоти и Оклахоми. Довољно да остане у трци, али не и много више од тога – осим ако Хилари Клинтон неочекивано не сустигне неки од скандала, попут оног с мејловима поверљиве садржине које је, као државна секретарка, примала и слала с небезбедног и недозвољеног личног рачунара. Ипак, исувише је новца уложено у њу и њену кампању – Џорџ Сорош је, узгред буди речено, међу озбиљнијим инвеститорима, док се Сандерс ослања на мале прилоге обичних Американаца – да би се могао очекивати овакав, неконтролисани развој догађаја. Тако да је – нажалост – готово извесно да ће Клинтонова победити Бернија Сандерса, симпатичног чикицу који своју, неочекивано успешну досадашњу кампању, базира на критици друштвеног и економског раслојавања у САД и поприлично мирољубивој спољној политици, у чему је сушта супротност Клинтоновој, либералној интервенционисткињи којој мега-банке с Волстрита исплаћују стотине хиљада долара за говоре на затвореним скуповима чије садржине она упорно одбија да обелодани, ко зна зашто… Укратко, Хилари Клинтон је кандидаткиња свега онога у Америци што загорчава живот и читавом свету и самим Американцима, и сва је прилика да ће управо она бити кандидат(киња) Демократске партије за новог председника САД, на изборима који ће бити одржани – како је то уобичајено још од 1845 – првог уторка после првог понедељка у месецу новембру, дакле, 8. новембра ове године.

Д ДОНАЛД Ситуација међу републиканцима драматично је другачија. Бизнисмен и ријалити звезда Доналд Трамп, The Donald, наставља да гази ка републиканској председничкој номинацији. После победа у Њу Хемпширу, Јужној Каролини и Невади и другог места у Ајови, Трамп је овог супер уторка победио у 7 од 11 држава у којима су гласали републиканци, и већ сада има обезбеђених 316 делегата од 1.237 колико му је потребно за победу и председничку номинацију, а остао је, до краја републиканских предизбора, да се изабере још 1.791 делегат. Трампов најближи пратилац, тексашки сенатор Тед Круз, има 226 делегата, док је мезимче естаблишмента, сенатор с Флориде Марко Рубио на трећем месту са само 106 делегата.

Доналд Трамп није занимљив само због своје живописности и политичке неконвенционалности и некоректности које не пропушта да демонстрира у сваком свом јавном наступу. Феномен Трамп далеко је озбиљнији од пуке забаве у америчком стилу. Иако је, од мноштва буке и вербалних сценских ефеката и бомбастичних парола без много садржине, прилично изазовно установити за шта се Трамп прецизно залаже, основни правац његове политике, и њена привлачност, садржани су у речима једног житеља Џорџије које преноси британски „Би-Би-Си“: „Ј..и се, Вашингтоне.“ Нешто конкретније од тога, Трамп се (изгледа) залаже за обртање процеса глобализације који је џепове напунио само оном фамозном једном проценту најбогатијих, оштро критикује америчку улогу у ратовима у Ираку, Либији и Сирији, најављује договор уместо сукоба са председником Русије Владимиром Путином чије комплименте прихвата са видним задовољством… Све у свему, Трамп је све оно што Хилари Клинтон није, а уз то и сам финансира своју председничку кампању, што са задовољством истиче кад год му се укаже прилика, објашњавајући успут како је функционисала америчка демократија док он у њу није бануо: „Дао сам (новац) многим (политичарима). Што се тиче Хилари Клинтон, рекао сам јој да дође на моје венчање, и она је дошла на моје венчање. Није имала избора зато што сам јој дао новац.“

КЕЈГАНОВА ИНТЕРВЕНЦИЈА Републикански естаблишмент, који је све доскора сматрао да ће феномен Трамп проћи као што је и настао – без много последица по устаљени поредак, сада је у озбиљном проблему. Главни фаворит на почетку председничке трке Џеб Буш повукао се посрамљен и побеђен. Марко Рубио има мале до никакве изгледе да победи Трампа – његов тренутак истине наступиће за две недеље, 15. марта, кад се буде гласало на Рубиовој Флориди коју ће, по прогнозама, узети Трамп. Тек нешто боље стоји Тед Круз, премда су и његове шансе све слабије будући да га је Трамп победио у већем делу конзервативног југа САД који пак представља Крузову базу. При томе, Трампови противкандидати који су естаблишменту по вољи – од Рубија, преко Круза па до гувернера Охаја Џона Кејсика – не успевају да се договоре о повлачењу двојице у корист трећег, који би се онда супротставио the Donald-у у име свих републиканаца жарко жељних да у Вашингтону све остане исто, ма ко био на власти.

И зато се, изгледа, прелази на план Б, на подршку републиканског естаблишмента кандидатури Хилари Клинтон ако јој супарник заиста буде Доналд Трамп. Речима Роберта Кејгана, једног од водећих америчких неоконзервативаца (који себе описује и као „либералног интервенционисту“), суоснивача Пројекта за ново америчко столеће, једног од најгласнијих заговорника и инспиратора америчких војних интервенција у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији…: „За овог бившег републиканца, а можда и за друге, једини избор биће гласање за Хилари Клинтон. Партија не може да буде спасена, али држава још може.“

Предстојећи амерички председнички избори представљају – малу, али ипак постојећу – могућност да се америчка политика, од које страда читав свет, бар за нијансу припитоми. У супротном, не дође ли до промене, тј. победи ли Хилари Клинтон, неће само остати све по старом него ће свет постати још опасније место но што је данас.

[/restrictedarea]