Повлачење којег није било

СУ 25Пише ФИЛИП РОДИЋ

Иако је повлачење руских снага из Сирије био сасвим логичан потез, нико није могао да предвиди тачан тренутак у којем ће до њега доћи и зато је ова најава одјекнула као бомба у међународној јавности. Такође, треба јасно разумети да се овде не ради о потпуном него о делимичном повлачењу руских снага и да су врата за њихово поново размештање остављена отворена

Сматрам да су циљеви постављени пред Министарство одбране углавном испуњени. Због тога сам наредио почетак повлачења главног дела наше војне групе са територије Сиријске Арапске Републике које ће почети сутра“, рекао је председник Русије Владимир Путин у понедељак 14. марта током састанка са министрима одбране и спољних послова Сергејем Шојгуом и Сергејем Лавровом. Да би се ове речи могле разумети и анализирати, неопходно је вратити се шест месеци уназад, на почетак октобра 2015, када је Путин изнео циљеве управо покренуте интервенције у Сирији. „Наш циљ је да стабилизујемо легитимне власти и створимо услове за политички компромис“, рекао је тада Путин.

[restrictedarea]

ДА ЛИ СУ ОСТВАРЕНИ ЦИЉЕВИ? Пре свега, неспорна је чињеница да је влада Башара Асада сада далеко стабилнија но што је била пре свега неколико месеци. Од тога да са легитимним председником Сирије нико није хтео да преговара и да је његов одлазак са власти био практично услов за отпочињање било каквог преговарачког или мировног процеса, дошло се до тога да је званични Дамаск данас легитимна страна у договорима, а да неопходност одласка Асада с власти више практично нико и не помиње, осим Турске и Саудијске Арабије. Такође, званична Сиријска арапска армија сада је у далеко бољој форми него пре неколико месеци, способна је да самостално оконча рат, наравно уз садејство са аутономним курдским снагама. Најпре пошто ће руска саветодавна и материјална помоћ, до сада од суштинског значаја за реорганизацију армије, бити настављена и даље. Мора се имати на уму да руска ваздушна кампања ни у старту, а ни касније није била замишљена тако да сама донесе победу у рату већ да обезбеди додатно време за Сиријску арапску армију, како би се обновила пре покретања озбиљне офанзиве чији смо сведоци неко време. Руска авијација је била у стању да испуни овај задатак, што доказује стабилан раст победа на бојном пољу од почетка интервенције од када су Асадове снаге успеле да ослободе више од 10.000 квадратних километара територије и око 400 градова и села. Ако се узме у обзир и да је број борбених акција руског ваздухопловства у Сирији у јануару и фебруару био упола мањи од оног на почетку, у октобру и новембру, јасно је да руско присуство у досадашњем облику у ваздуху више није неопходно. Ово, међутим, не значи да руских ваздушних удара више неће бити, о чему сведочи операција спроведена истовремено са Путиновом најавом о повлачењу. Наиме, локални сиријски извори објавили су 15. марта да је руско ваздухопловство уочило дугачку колону терористичких возила која се из Турске, са прелаза у близини места Јајладаги, кретала ка положајима својих сабораца на северним и северозападним бојиштима сиријске провинције Латакије. Терористе, углавном Туркмене у саставу организација Џеиш ел Туркмен и Ал Нусра фронт, руски авиони напали су по уласку на територију Сирије у шуми Фурнилук, након чега су се они расули. После првог удара руски авиони су се повукли из акције, да би их замениле летелице сиријског ратног ваздухопловства, које су у садејству са копненим снагама, удаљеним свега 7,5 километара од овог граничног прелаза, завршиле уништење ове групе.

КАКО ИЗГЛЕДА ПОВЛАЧЕЊЕ Према руским изворима, после наредбе, у уторак и среду, у своје базе на територији Русије враћене су две групе авиона СУ-34 и СУ-25 у пратњи транспортера ТУ-154 и ИЛ-76. Али не помиње се број повучених авиона. Управо на то је и важно обратити пажњу, јер ни сам Путин није прецизирао које и колике снаге ће бити повучене, нити је рекао „обуставићемо све ваздушне ударе“. Зна се и да уколико сви борбени авиони буду повучени, Русија задржава своје војно присуство у Сирији. Задржаће две базе – поморске инсталације у луци Тартус и ваздухопловну базу Хмејмим у којој се налази и око 600 руских маринаца, као и противваздушни систем С-400 и друга опрема. Дакле, Русија се уистину не повлачи него тренутно смањује своје војно присуство у Сирији које може, у случају потребе, лако да буде обновљено. Ово потврђују и Путинове речи – да су циљеви „углавном“ испуњени. То никако не значи „одлично“ већ „добро“. Путин не каже да успех руских снага није био перфектан него да нису испуњени сви циљеви, што оставља отворена врата за окончање преосталог задатка.

Важно је осврнути се и на тренутак повлачења. Поред тога што је оно у складу са првобитним „вишемесечним“ оквиром, руска авијација се повлачи у моменту када је знатно смањен притисак НАТО чланица у циљу обуставе руских акција, немачка канцеларка Ангела Меркел више не тражи успостављање „зоне забрањеног лета“, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган не прети инвазијом, у западним медијима се не појављују приче о томе како руски авиони убијају цивиле и гађају болнице. Напротив, већ неколико недеља, посебно после договора о примирју, јасно је да је Запад прихватио руску кампању као чињеницу и помирио се с тим. Путин је, дакле, оваквим потезом у оваквом тренутку обезбедио себи победу. Повлачи се својевољно, када више нико то од њега не тражи, и не због нечијег противљења него јер су „циљеви углавном испуњени“.

Када се разматра зашто је баш у овом тренутку одлучено повлачење руске авијације, треба узети у обзир још један фактор – у априлу у Сирији почиње сезона пешчаних олуја, толико озбиљних да знатно отежавају спровођење било каквих војних операција, а пре свега оних ваздушних. Могло би се рећи да, ако је ово проблем, руски авиони могу остати под церадама и у хангарима и мирно сачекати да невреме прође, али у чему је разлика да ли они стоје у хангарима у Сирији или су враћени у војне базе на територији Русије? Њиховим повратком ништа се не губи, а као што смо навели, остварује се значајан пропагандно-дипломатски успех, јер је одржана дата реч.

ДА ЛИ ЈЕ ПУТИН ИЗДАО АСАДА? Руска авијација, дакле, смањује своје присуство у Сирији у тренутку када оно више нити у обиму, нити стратешки није неопходно као пре шест месеци. Стога овај гест не представља „издају“ Асада и сиријског народа, а ни притисак на Дамаск да буде конструктивнији током преговора. Напротив, Путин у ствари чини услугу и Асаду и сиријском народу. Сиријска влада је тренутно у офанзиви и напада све значајније џихадистичке бастионе. Због тога, упркос привиду, не постоји контрадикција између најаве руског повлачења и сиријске офанзиве на Палмиру. Ослобађајући тај град, Дамаск би остварио двоструку победу, прво симболичку, јер би из руку џихадиста преотео бисер светске културне баштине, а потом и стратешку, пошто се тиме отвара пут за Деир Ез Зор, где се у исламистичком окружењу од 2014. налази једна елитна бригада сиријске војске, а потом и Раку. Повлачењем своје авијације, Русија омогућава Дамаску да оствари самосталну победу, заиста победу сиријског народа, а не слободу коју је донело руско ваздухопловство. Од највећег је значаја за Сирију да њено ослобођење буде плод борбе сиријских снага, а не страног експедиционог корпуса. За Дамаск су ствари јасне – Сирији су потребни чврсти савезници без којих се никада не може добити неки рат, али национална част налаже да највећи део напора ослободилачког рата, услов за коначну победу, донесу сиријске снаге.

Поставља се и питање да ли је Сирија, по повлачењу руске авијације, препуштена на милост и немилост Ердогану. И ту је одговор „не“. С једне стране, у Сирији остаје снажна руска противваздушна одбрана која би сама по себи требало да одврати Турску од ваздушног авантуризма попут оног када је прошлог викенда после терористичких напада бомбардовала Курде у Ираку. Већ чињеница да је Ердоган свој бес искалио на ирачким Курдима под вођством Масуда Барзанија, с којима је до сада био у много бољим односима него са њиховом сиријском сабраћом, уместо на оне у Сирији говори много – да не сме ни под разно да пошаље своју авијацију на сиријско небо. Такође, постоје индиције да је Москва постигла чврст договор са Вашингтоном да се реакција САД у случају турског упада у Сирију неће ограничити на оштру осуду и „позив обема странама да се уздрже од насиља“. Ово је демонстрирано и пре две седмице када су исламисти очигледно у сагласју са Анкаром покушали да преко турске територије и уз помоћ турске артиљерије нападну град Тал Абјад. Тада су Курди уз садејство америчке, а не руске авијације, успели да разбију ову групу.

ДИПЛОМАТСКА ПОБЕДА Глобално гледано, скоро шестомесечна интервенција у Сирији Русију и Путина коштала је врло мало у погледу ресурса (на пример, број коришћених авиона представља само пет процената целокупног руског ратног ваздухопловства), али је добитак несразмерно велики. Пре свега, овим се и руским грађанима, али и целом свету показало да је Русија толико ефикасна и моћна да у Сирији може бити у равноправној, ако не и у доминантној позицији у односу на САД. Русија је овим остварила свој главни и највећи циљ – пробила је изолацију у коју је Запад покушао да је уведе, врати се на светску сцену и докаже да је суперсила, јер рат који води једна суперсила може зауставити само друга, подједнако моћна. То се десило у Сирији. Москва је успела да врати Асада на преговарачку сцену са које га је Запад био елиминисао, али и да постави себе као важну полугу за мировно решење сукоба до којег може доћи на текућим преговорима у Женеви.

Све у свему, руска интервенција у Сирији била је и политичка и војна победа како за руску дипломатију, тако и за руске оружане снаге. Повлачењем из Сирије у овом тренутку Русија не показује само да је наступила у доброј намери него и да ће сву своју тежину и утицај уложити у мировне преговоре. За разлику од Вашингтона, чији су сви ратови у последњих неколико деценија били „тотални“ и за циљ имали уништење непријатеља, а не мир, Москва је доказала да је привржена шмитовском концепту „праведног рата“ који се води до тренутка када се отвори могућност да се постигне праведни мир. Показује се, дакле, да циљ руске ратне доктрине није уништење већ успостављање мира. Свет сада на руско деловање може гледати само као на рад на постизању мира дипломатским средствима, али уз задржавање могућности да се, уколико је неопходно, спроведу и војне операције.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Racionalizacija vonih efektiva je sasvim normalna “potreba”, a da će Rusi napustiti Siriju je, glupa nada i trenutna sreća za američke skorojeviće!

  2. Одличан текст, сви сегменти војног и политичког аспекта су обухваћени.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *