Друга година промена „новог-старог“ ФЕСТ-а, четрдесет четвртог у његовој историји, донела је рекордан број понуђених филмова, селекционих целина, места на којима су се филмови приказивали и награда којима су подмирене све могуће сујете и условљавања, а под капом у оваквим приликама обавезне фразеологије у виду аутентичних израза, освежења у свету филма, редитељских визија, глумачких дијапазона и ширине, свакојаких сензибилитета и, наравно, „померања граница“. Да ли је, дакле, био лош? Није. Да ли је био добар. Није. Да ли га је требало посетити? Само ако нисте имали друга посла или ако сте носталгични…
Четрдесет четврто издање ФЕСТ-а, у периоду од четири и по деценије од његовог оснивања и покретања јануара 1971. године до данас, недавно је завршено мноштвом награда додељених филмовима којима такве награде нису посебно важне, још мање потребне, при томе их у већини случајева нису ни заслужили. Али тај нови ФЕСТ, који више није и врли нови свет, с тим је слоганом и њему сасвим припадајућој концепцији рођен горе поменуте године, сада „помера границе“. Које? Чије? Којим делима и средствима и према чему? Можда да је уместо слогана који лепо звучи одабран неки у складу са актуелним стањем у домаћем и светском филму, нови концепт ФЕСТ-а не би деловао толико разуђен, снисходљив и под утицајем комплекса паланке. Али фестовско недавно окретање такмичарској програмској концепцији довело је до тога да је наш филмски фестивал први пут постао макар за корак више од ревије филмова на коју је личио последњих неколико деценија, од када је престао да буде филмски прозор у свет из перспективе социјализмом угњетене раје прегладнеле за слободом капитализма. Када је та слобода коначно стигла, авај, наш је архаични ФЕСТ дуго био неприлагођен придошлим променама. Од прошле године то прилагођавање је примењено у оквиру трансформације ФЕСТ-а у озбиљнију „смотру филма“ са својим „важним“ наградама. Али какви смо, промена је изведена хаотично и без правог концепта. Тако сада не само да имамо награде већ их је толико да губе на значају. Делује да је немогуће не освојити неку од њих. Неколико жирија и низ програма у којима су добили прилику да искажу свој моћни ауторитет да препознају изузетна дела доделило је преко двадесет награда за којешта и коме било. Практично ниједан домаћи филм у конкуренцији, као и већина оних из такозване мањинске копродукције, није остао кратких рукава. Паушално давање награда уз уопштена и стереотипна образложења (аутентични израз, освежење у свету филма, редитељске визије, глумачки дијапазони и ширине, свакојаки сензибилитети и, наравно, „померања граница“, блеште у спектру виспрених објашњавања због чега су одабрани заслужили да буду награђени) главна су одлика и овогодишњег, као и у овом смислу преломног прошлог ФЕСТ-а.
Много награда и за њих мало филмова Померање фокуса и значаја, односно квантитативног побољшања његовог присуства на фестивалу, са чак отварањем посебне програмске целине у том смислу, које је иницирано прошле године у жељи да се домаћа кинематографија утемељи у кључну понуду ФЕСТ-а, 2016. је настављена и квантитативно унапређена. Ако ништа друго, сада се није десило да неки аутор избаци у биоскопе нови филм само неколико дана уочи ФЕСТ-а као што је то било лане, али неретко и раније. Зато је фестивал ове године, не би ли у том погледу све било важније и кохерентније, отворио наш филм. „Влажност“ београдског дебитанта Николе Љуце добила је изузетну част, историјски гледано, јер се нашла у друштву, ако занемаримо прошлогодишњу глупост са вероватно најбесмисленијим филмом који је икада отварао ову манифестацију („Сен Лоран“), бројних филмских класика или бар у неком моменту великих остварења раније бираних за почетак нашег ФЕСТ-а. Јасно, то је одмах „телефонирало“ свима да у њему треба тражити заслуге и да освоји неку од награда. Па и ону најважнију, што се и догодило будући да је „Влажност“ лауреат чак три признања у такозваној националној селекцији (најбољи филм, режија и главна мушка улога). Али у гомили награда којима се имитирао Берлински фестивал, било чија признања била су девалвирана. Посебно је дискутабилна одлука да се домаћи филм у борби за награде одвојено вреднује. На тај начин није стављен у једино могући контекст равноправне борбе са осталим делима што делује и као уступак овдашњим ауторима како би њихово дело макар са некаквом наградом било послато у бели свет жељан, наравно, српског филма, али и као потцењивање јер му се не признаје способност да се носи са светском конкуренцијом. Пошто, међутим, у концепту с много награда и мало филмова који конкуришу за њих, нико није могао да остане кратких рукава, изгубио се било какав смисао награда и наводног такмичења за њих.
Додатни је проблем селекције који је постојао и раније. Значајно овогодишње попуњавање ударних термина такозваним домаћим филмовима (прецизније је рећи понеким домаћим и већином копродукцијским) није посебно привукло публику. Филмови у понуди су из више разлога били комерцијално недовољно атрактивни. И док су ови српски макар ексклузива јер их није могуће другде гледати, са добрим делом страног програма то није био случај. Ипак, био је солидно посећен мада се ове године први пут десило да није било распродате пројекције. Разуђеност програма, додуше, пратила је и разуђеност места на којима се он одвијао (чак и градова – ФЕСТ је први пут добацио и до Црне Горе што је последица мултиплекс глобализације јер је ФЕСТ, такође први пут, ушао и у такву приказивачку мрежу), па је то можда био разлог да нико није падао у несвест у јурњави за улазницама. Слаба селекција је последица и колизије понуде, сада већ традиционално квалитетније од ФЕСТ-а, са Фестивалом ауторског филма и оног на којима се приказују врхунска документаристичка остварења. Уз несклад између дистрибутерских датума приказивања филмова које увозе и слободних термина у фестовском каталогу, због чега је, рецимо, сигурно најбољи филм северноамеричке продукције из прошле године, Оскарима и бројним другима наградама овенчани „Повратник“, месецима пре ФЕСТ-а био један од најкомерцијалнијих страних наслова у нашим биоскопима. Тако значајан и у сваком смислу важан филм раније не би заобишао ФЕСТ – ове године морао је да буде главни адут и да га свечано отвори и буде понос фестовског каталога. Овако, приказано је рекордно више филмова него икада раније и истовремено рекордно више недораслих за озбиљну фестивалску конкуренцију. Проблем је што су неки од таквих остварења добили награде.
Повлађивачки менталитет Највише се то односи на најбољи филм у интернационалном сегменту главног такмичарског програма. И у овако збрканој конкуренцији која одише избором „збрда-здола“ и повлађивачком менталитету селекције, амерички представник њихове тзв. независне продукције, „Дневник једне тинејџерке“ не би требало да се домогне било каквог признања. А постао је бољи од свих! У празном, немуштом и квазиуметничком експлоатисању адолесцентног секса који је његова ауторка искористила за привлачење пажње препознат је овде чак и „хуманистички поглед на свет“. Додуше, разна признања је ово дело освајало и на другим фестивалима (нигде, срећом, није био филм фестивала), па се у откривању најзначајнијих филмских и свих других вредности овдашњег жирија отишло корак даље у поистовећивању са вредносним одабиром других фестивала. Далеко иритантније звучи додела признања за сценарио домаћег филма „Отаџбина“ уз запањујуће бизарно (да не кажемо безобразно) образложење жирија које овде преносимо у целини: „За особен сценаристички израз који својом поетском снагом превазилази баналну стварност и ствара нови свет изразите трагике и снажне и сурове лепоте.“ Филм у коме смо представљени као примитивна, злобна, мрзовољна, несрећна, заостала и мизерна марва заиста превазилази баналну стварност и ствара нови свет само не у смислу који је препознао онај који је одлучио да га награди. Осим и само донекле награде за „Влажност“ делују као нешто што има подлогу и што би је имало и у озбиљној конкуренцији. Свим осталим лауреатима домаћег и копродукцијски домаћег филма, делује да је награда додељена већ зато што су пристали да им филм буде на ФЕСТ-у. Као сиже овогодишњег фестивала могла би да буде и оптимистичка оцена да је реч о нечему што је још увек у процесу еволуције и трансформације усмерене коначно покушају да се буде у духу времена и светских трендова. Далеко је овај концепт од складног позиционирања на мапи филмских фестивала на којима је приказивање било чијег остварења врло важна ставка у његовој дистрибуцији, али је одлука да се изађе из учмалости и аутистичности за похвалу. Само да није провинцијских комплекса због којих се на фестивал и даље зову анонимуси као гости, а награде за животно дело додељују заборављеним, превазиђеним и за таква признања једва заслужним особама. Да ли је, дакле, овогодишњи ФЕСТ био лош? Није. Да ли је био добар. Није. Да ли га је требало посетити? Само ако нисте имали друга посла или ако сте носталгични…
[/restrictedarea]