Побуна против „картела моћних“

АФДЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Дубљи разлози (не)очекиваног тријумфа екстремне деснице на покрајинским изборима у Немачкој: „Алтернативци“ јесу профитирали на страху од „мигрантске поплаве“ и исламофобији, али је готово експлозивни гнев хетерогеног покрета какав је Алтернатива за Немачку превасходно уперен против (све)моћне елите и отуђене политике

Шок с минулих избора у три немачке покрајине, где је, „пристигла ниоткуд“ (није учествовала на претходним изборима), упркос фронталној, жестокој медијској и политичкој анатеми којој је била изложена, тријумфовала Алтернатива за Немачку, драматично је, као прави земљотрес, уздрмао овдашњу јавну сцену.

Кад је политичко тле почело да се полако слеже, после нескривене затечености и очигледне ошамућености етаблираних, великих странака, кренуло је грозничаво трагање за темељнијим одговорима на питања које је, у драстичној форми и ургентности, наметнуо изборни шок. Од тога каква је то заиста странка и шта ће појава Алтернативе за Немачку (АфД) значити за овдашњу политичку сцену, до тога шта би њен, у овом часу чини се незаустављиви поход могао, далекосежније, да значи за саму немачку демократију.

 

АНАТЕМА КАО БУМЕРАНГ Њено политичко анатемисање и медијско изопштавање се, очигледно, није исплатило. Вратило се и једнима и другима, и политичарима и традиционалним медијима, као бумеранг. Изборни тријумф АфД-а је и једне и друге натерао на озбиљно преиспитивање: како се убудуће опходити са странком која је, на препад, у једном дану (13. марта) умарширала у три покрајинска парламента, што досад није пошло за руком ниједној новој партији.

Странка која је у (западном) Баден-Виртембергу, традиционалној тврђави (конзервативне) Хришћанско-демократске уније, освојила 15 одсто гласова, а у источној покрајини Саксонија-Анхалт чак 24 процента, не може се више, упозоравају политиколози и социолози, багателисати и маргинализовати.

Помније анализе минулих избора показале су да се Алтернатива не би смела, као до сада, гурати на периферију, искључиво у простор крајње деснице: она се, очигледно, кандидује да буде и странка политичког центра.

Сада се примећује оно што се доскора углавном превиђало, слојевитост шароликог политичког покрета, пуног противречности, који се отима једнозначном дефинисању: у АфД-у су свој политички завичај пронашли, и то у високом проценту, они који први пут излазе на биралишта, тврдокорни апстиненти, страначки „отпадници“ и пребези (у највећем проценту из две велике партије, демохришћана и социјалдемократа, па и Левице у покрајини Саксонија-Анхалт), али и прилично бројна формација коју чине бучни ксенофоби, исламофоби и нескривени расисти.

Коментатор „Шпигла“ Дирк Курбјувајт не плаши се умножавања странака на немачкој сцени и „духа Вајмара“: није демократија, с великим бројем странака, срушила Вајмарску републику него (тадашњи) политичари с мањком мудрости и зрелости. Уверен је да ће управо питања с којима ће се убрзо суочити Алтернатива – а „питања су субверзивни инструмент политике“ – увелико разбистрити ситуацију: алтернативци ће у парламентима морати да одговоре шта хоће, који су њихови циљеви, једним гласом, за шта је неминован консензус међу различитим струјама.

То је и највећа препрека за младе странке, настале на спонтаним, импулсивним реакцијама, гневу и разочарању. На тој првој препреци доживела је крах, на пример, Пиратска странка, упркос чињеници да је, користећи нове технологије, имала снажан „залет“.

[restrictedarea]

ПРОЧИШЋАВАЊЕ КОНТРОВЕРЗИ У садржајном профилисању овог хетерогеног покрета, прва озбиљнија прилика биће већ крајем априла. Планирано је, наиме, да се тада у Штутгарту одржи програмски конгрес. И пречисте бар неке контроверзе које прате Алтернативу. Да ли је она, на пример, заштитница слабих или чувар слободног (и немилосрдног) тржишта. И коме се, превасходно, обраћа као свом бирачком телу. У покрајини Саксонија-Анхалт, према најновијим анализама, за алтернативце су гласали незапослени (38 процената) и радници (37 одсто). Амбициознији прваци странке (за сада без изразитог и непорецивог лидера какав је неко време био њен оснивач Бернд Луке), попут њеног потпредседника Александера Гауланда, не желе, међутим, да она буде само партија „слабије плаћених и незапослених“. Он би да у њој види предузетнике, адвокате, инжењере, чиновнике…

Најварничавија тема међу алтернативцима тиче се социјалног програма странке. Око тога ће се, очигледно, посебно ломити копља. Партијско руководство је тога свесно. Поручује „партијској бази“ да „још ништа није одлучено“, то деликатно поглавље је изузето из програмског нацрта и остављено за неку каснију прилику. Можда тек пред изборе за Бундестаг, у јесен следеће године, с надом да ће тада, у бољим медијским приликама, остварити још бољи резултат (циљају чак на тридесет одсто гласова!) од оног (не)очекиваног на минулим изборима у три покрајине. Ако још (до тада) „буду на коњу“.

 

Шпигл насловнаИЗАЗОВ ЕТАБЛИРАНИМ СТРАНКАМА Жустро се, наиме, у немачкој јавности расправља о будућности Алтернативе. Једни верују да ће се учврстити на овдашњој политичкој сцени, позивајући се, при томе, на тренд који постоји у другим државама и представља озбиљан изазов етаблираним странкама. И Немачка би, кажу заговорници ове тезе, могла добити некога попут (америчког) Доналда Трампа, (мађарског) Виктора Орбана и (француске) Марин ле Пен.

Други су пак убеђени да ће Алтернатива доживети судбину комете – брзо ће нестати с политичког неба. Томе се, очигледно, и нескривено, нада и канцеларка Ангела Меркел: с окончањем избегличке кризе усахнуће, верује, и енергија која је сада одржава. У том веровању садржан је, међутим, само део разлога који су снажно лансирали ову странку у орбиту: Алтернатива је, неспорно, профитирала на страху од „мигрантске поплаве“ која би могла да „потопи Немачку“, и на исламофобији.

Али разлози су много дубљи. Избегличка криза је (само) долила уље на ватру незадовољства и експлозивног гнева који су се дуже акумулирали (странка је, као изразито евроскептична и антиглобалистичка, настала пре три године), да би минулих месеци, с избијањем избегличке кризе, прерасла у отворену побуну против отуђења политике и „картела моћних“: на нишану алтернативаца нашла су се руководства политичких странака, синдикални функционери и медији. Ови одозго све нас лажу, слоган је који је објединио, и ујединио, присталице Алтернативе. Излив жучи од којег је најутицајнији немачки политички магазин „Шпигл“ направио своју насловну страну (број од 19. марта).

Жуч оних „чији се глас не чује“ и бес гневних усмерени су, посебно, на немачку канцеларку: тријумф Алтернативе је, заправо, по уверењу неких аналитичара, „устанак“ против Ангеле Меркел и њене политике „отворених врата“ у избегличкој кризи. На транспарентима које носе током уличних протеста екстремни десничари цртају је као вампира и прозивају као „народног издајника“.

 

ОДГОВОРНОСТ МЕРКЕЛОВЕ И они који на све гледају хладне главе, без острашћености и запаљиве мржње алтернативаца, налазе извесну кривицу за њихов успон управо у Меркеловој. Не због њене, очигледно спорне, политике у мигрантској кризи – многи аплаудирају хуманизму и неочекиваној саосећајности ледено хладне канцеларке испољеној према избеглицама – него због наглашеног скретања страначког брода улево.

Меркелова је, наиме, без зазора, „отимала“ теме црвенима (социјалдемократе) и зеленима, преобликујући изразито конзервативну Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) готово до непрепознатљивости. Из ове странке је и највише пребега, како су показали избори у три немачке покрајине: незадовољни „променом боје“, потражили су политичко уточиште у радикално десничарској Алтернативи за Немачку.

Меркеловој такође замерају да се отуђује и од сопствене странке, пригушујући њено „унутрашње дамарање“. Партија је „оно што Меркелова каже“. Ретко је доступна. Медији примећују како се све више затвара, ослањајући се на најужи круг лојалних сарадника у кабинету. И констатују да критички гласови све теже продиру у овај „забран“, макар долазили и од личности таквог формата и политичке тежине као што су (веома искусни, с јаким ослонцем у партији) министар финансија Волфганг Шојбле и министар унутрашњих послова Томас де Мезијер.

У том контексту се тумачи и чињеница да је Меркелова готово нехајно реаговала на „потрес гигантских размера“, који је, по мишљењу жестоког критичара њене политике у избегличкој кризи, шефа покрајинске владе у Баварској и председника коалиционе Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Хорста Зехофера, изазвао тријумф ултрадесничара.

У првом, прилично закаснелом реаговању (тек сутрадан, што је неуобичајено у оваквим приликама), канцеларка је приметила да је на изборима у три покрајине било „и светла и сенки“, да свакако „није лепо“ што је Алтернатива тријумфовала, али то за њу, и њену странку, није „егзистенцијални проблем“. „Шпигл“ подсећа да је њен претходник на месту немачког канцелара Герхард Шредер у сличној ситуацији 2005, кад је његова Социјалдемократска партија (СПД) изгубила, неочекивано, традиционално упориште – покрајину Севернa Рајнa – Вестфалијa – ишао на превремене изборе.

Прагматична у свему, несклона идеологизацији, Меркелова се на кормилу странке оријентисала на ширење њене бирачке основе, а не на беспоговорно фаворизовање њене конзервативне традиције. Страначки заокрет улево, под њеним вођством, направио је, међутим, раскид са светим правилом конзервативне Хришћанско-демократске уније и њене још конзервативније баварске „посестриме“ Хришћанско-социјалне уније: да се никако не допусти етаблирање политичке странке десније од њих, као што се то сада дешава са Алтернативом за Немачку.

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *