Pobuna protiv „kartela moćnih“

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Dublji razlozi (ne)očekivanog trijumfa ekstremne desnice na pokrajinskim izborima u Nemačkoj: „Alternativci“ jesu profitirali na strahu od „migrantske poplave“ i islamofobiji, ali je gotovo eksplozivni gnev heterogenog pokreta kakav je Alternativa za Nemačku prevashodno uperen protiv (sve)moćne elite i otuđene politike

Šok s minulih izbora u tri nemačke pokrajine, gde je, „pristigla niotkud“ (nije učestvovala na prethodnim izborima), uprkos frontalnoj, žestokoj medijskoj i političkoj anatemi kojoj je bila izložena, trijumfovala Alternativa za Nemačku, dramatično je, kao pravi zemljotres, uzdrmao ovdašnju javnu scenu.

Kad je političko tle počelo da se polako sleže, posle neskrivene zatečenosti i očigledne ošamućenosti etabliranih, velikih stranaka, krenulo je grozničavo traganje za temeljnijim odgovorima na pitanja koje je, u drastičnoj formi i urgentnosti, nametnuo izborni šok. Od toga kakva je to zaista stranka i šta će pojava Alternative za Nemačku (AfD) značiti za ovdašnju političku scenu, do toga šta bi njen, u ovom času čini se nezaustavljivi pohod mogao, dalekosežnije, da znači za samu nemačku demokratiju.

 

ANATEMA KAO BUMERANG Njeno političko anatemisanje i medijsko izopštavanje se, očigledno, nije isplatilo. Vratilo se i jednima i drugima, i političarima i tradicionalnim medijima, kao bumerang. Izborni trijumf AfD-a je i jedne i druge naterao na ozbiljno preispitivanje: kako se ubuduće ophoditi sa strankom koja je, na prepad, u jednom danu (13. marta) umarširala u tri pokrajinska parlamenta, što dosad nije pošlo za rukom nijednoj novoj partiji.

Stranka koja je u (zapadnom) Baden-Virtembergu, tradicionalnoj tvrđavi (konzervativne) Hrišćansko-demokratske unije, osvojila 15 odsto glasova, a u istočnoj pokrajini Saksonija-Anhalt čak 24 procenta, ne može se više, upozoravaju politikolozi i sociolozi, bagatelisati i marginalizovati.

Pomnije analize minulih izbora pokazale su da se Alternativa ne bi smela, kao do sada, gurati na periferiju, isključivo u prostor krajnje desnice: ona se, očigledno, kandiduje da bude i stranka političkog centra.

Sada se primećuje ono što se doskora uglavnom previđalo, slojevitost šarolikog političkog pokreta, punog protivrečnosti, koji se otima jednoznačnom definisanju: u AfD-u su svoj politički zavičaj pronašli, i to u visokom procentu, oni koji prvi put izlaze na birališta, tvrdokorni apstinenti, stranački „otpadnici“ i prebezi (u najvećem procentu iz dve velike partije, demohrišćana i socijaldemokrata, pa i Levice u pokrajini Saksonija-Anhalt), ali i prilično brojna formacija koju čine bučni ksenofobi, islamofobi i neskriveni rasisti.

Komentator „Špigla“ Dirk Kurbjuvajt ne plaši se umnožavanja stranaka na nemačkoj sceni i „duha Vajmara“: nije demokratija, s velikim brojem stranaka, srušila Vajmarsku republiku nego (tadašnji) političari s manjkom mudrosti i zrelosti. Uveren je da će upravo pitanja s kojima će se ubrzo suočiti Alternativa – a „pitanja su subverzivni instrument politike“ – uveliko razbistriti situaciju: alternativci će u parlamentima morati da odgovore šta hoće, koji su njihovi ciljevi, jednim glasom, za šta je neminovan konsenzus među različitim strujama.

To je i najveća prepreka za mlade stranke, nastale na spontanim, impulsivnim reakcijama, gnevu i razočaranju. Na toj prvoj prepreci doživela je krah, na primer, Piratska stranka, uprkos činjenici da je, koristeći nove tehnologije, imala snažan „zalet“.

[restrictedarea]

PROČIŠĆAVANJE KONTROVERZI U sadržajnom profilisanju ovog heterogenog pokreta, prva ozbiljnija prilika biće već krajem aprila. Planirano je, naime, da se tada u Štutgartu održi programski kongres. I prečiste bar neke kontroverze koje prate Alternativu. Da li je ona, na primer, zaštitnica slabih ili čuvar slobodnog (i nemilosrdnog) tržišta. I kome se, prevashodno, obraća kao svom biračkom telu. U pokrajini Saksonija-Anhalt, prema najnovijim analizama, za alternativce su glasali nezaposleni (38 procenata) i radnici (37 odsto). Ambiciozniji prvaci stranke (za sada bez izrazitog i neporecivog lidera kakav je neko vreme bio njen osnivač Bernd Luke), poput njenog potpredsednika Aleksandera Gaulanda, ne žele, međutim, da ona bude samo partija „slabije plaćenih i nezaposlenih“. On bi da u njoj vidi preduzetnike, advokate, inženjere, činovnike…

Najvarničavija tema među alternativcima tiče se socijalnog programa stranke. Oko toga će se, očigledno, posebno lomiti koplja. Partijsko rukovodstvo je toga svesno. Poručuje „partijskoj bazi“ da „još ništa nije odlučeno“, to delikatno poglavlje je izuzeto iz programskog nacrta i ostavljeno za neku kasniju priliku. Možda tek pred izbore za Bundestag, u jesen sledeće godine, s nadom da će tada, u boljim medijskim prilikama, ostvariti još bolji rezultat (ciljaju čak na trideset odsto glasova!) od onog (ne)očekivanog na minulim izborima u tri pokrajine. Ako još (do tada) „budu na konju“.

 

IZAZOV ETABLIRANIM STRANKAMA Žustro se, naime, u nemačkoj javnosti raspravlja o budućnosti Alternative. Jedni veruju da će se učvrstiti na ovdašnjoj političkoj sceni, pozivajući se, pri tome, na trend koji postoji u drugim državama i predstavlja ozbiljan izazov etabliranim strankama. I Nemačka bi, kažu zagovornici ove teze, mogla dobiti nekoga poput (američkog) Donalda Trampa, (mađarskog) Viktora Orbana i (francuske) Marin le Pen.

Drugi su pak ubeđeni da će Alternativa doživeti sudbinu komete – brzo će nestati s političkog neba. Tome se, očigledno, i neskriveno, nada i kancelarka Angela Merkel: s okončanjem izbegličke krize usahnuće, veruje, i energija koja je sada održava. U tom verovanju sadržan je, međutim, samo deo razloga koji su snažno lansirali ovu stranku u orbitu: Alternativa je, nesporno, profitirala na strahu od „migrantske poplave“ koja bi mogla da „potopi Nemačku“, i na islamofobiji.

Ali razlozi su mnogo dublji. Izbeglička kriza je (samo) dolila ulje na vatru nezadovoljstva i eksplozivnog gneva koji su se duže akumulirali (stranka je, kao izrazito evroskeptična i antiglobalistička, nastala pre tri godine), da bi minulih meseci, s izbijanjem izbegličke krize, prerasla u otvorenu pobunu protiv otuđenja politike i „kartela moćnih“: na nišanu alternativaca našla su se rukovodstva političkih stranaka, sindikalni funkcioneri i mediji. Ovi odozgo sve nas lažu, slogan je koji je objedinio, i ujedinio, pristalice Alternative. Izliv žuči od kojeg je najuticajniji nemački politički magazin „Špigl“ napravio svoju naslovnu stranu (broj od 19. marta).

Žuč onih „čiji se glas ne čuje“ i bes gnevnih usmereni su, posebno, na nemačku kancelarku: trijumf Alternative je, zapravo, po uverenju nekih analitičara, „ustanak“ protiv Angele Merkel i njene politike „otvorenih vrata“ u izbegličkoj krizi. Na transparentima koje nose tokom uličnih protesta ekstremni desničari crtaju je kao vampira i prozivaju kao „narodnog izdajnika“.

 

ODGOVORNOST MERKELOVE I oni koji na sve gledaju hladne glave, bez ostrašćenosti i zapaljive mržnje alternativaca, nalaze izvesnu krivicu za njihov uspon upravo u Merkelovoj. Ne zbog njene, očigledno sporne, politike u migrantskoj krizi – mnogi aplaudiraju humanizmu i neočekivanoj saosećajnosti ledeno hladne kancelarke ispoljenoj prema izbeglicama – nego zbog naglašenog skretanja stranačkog broda ulevo.

Merkelova je, naime, bez zazora, „otimala“ teme crvenima (socijaldemokrate) i zelenima, preoblikujući izrazito konzervativnu Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) gotovo do neprepoznatljivosti. Iz ove stranke je i najviše prebega, kako su pokazali izbori u tri nemačke pokrajine: nezadovoljni „promenom boje“, potražili su političko utočište u radikalno desničarskoj Alternativi za Nemačku.

Merkelovoj takođe zameraju da se otuđuje i od sopstvene stranke, prigušujući njeno „unutrašnje damaranje“. Partija je „ono što Merkelova kaže“. Retko je dostupna. Mediji primećuju kako se sve više zatvara, oslanjajući se na najuži krug lojalnih saradnika u kabinetu. I konstatuju da kritički glasovi sve teže prodiru u ovaj „zabran“, makar dolazili i od ličnosti takvog formata i političke težine kao što su (veoma iskusni, s jakim osloncem u partiji) ministar finansija Volfgang Šojble i ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer.

U tom kontekstu se tumači i činjenica da je Merkelova gotovo nehajno reagovala na „potres gigantskih razmera“, koji je, po mišljenju žestokog kritičara njene politike u izbegličkoj krizi, šefa pokrajinske vlade u Bavarskoj i predsednika koalicione Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Horsta Zehofera, izazvao trijumf ultradesničara.

U prvom, prilično zakasnelom reagovanju (tek sutradan, što je neuobičajeno u ovakvim prilikama), kancelarka je primetila da je na izborima u tri pokrajine bilo „i svetla i senki“, da svakako „nije lepo“ što je Alternativa trijumfovala, ali to za nju, i njenu stranku, nije „egzistencijalni problem“. „Špigl“ podseća da je njen prethodnik na mestu nemačkog kancelara Gerhard Šreder u sličnoj situaciji 2005, kad je njegova Socijaldemokratska partija (SPD) izgubila, neočekivano, tradicionalno uporište – pokrajinu Severna Rajna – Vestfalija – išao na prevremene izbore.

Pragmatična u svemu, nesklona ideologizaciji, Merkelova se na kormilu stranke orijentisala na širenje njene biračke osnove, a ne na bespogovorno favorizovanje njene konzervativne tradicije. Stranački zaokret ulevo, pod njenim vođstvom, napravio je, međutim, raskid sa svetim pravilom konzervativne Hrišćansko-demokratske unije i njene još konzervativnije bavarske „posestrime“ Hrišćansko-socijalne unije: da se nikako ne dopusti etabliranje političke stranke desnije od njih, kao što se to sada dešava sa Alternativom za Nemačku.

 

[/restrictedarea]