Мртви донор

Пише Мара Кнежевић Керн

Да ли трговина покојницима постаје уносан бизнис, о чему сведочи акција украјинске полиције, која је открила комби са замрзнутим деловима људских тела

Након консензуса да већина Земљана представља вишак „некорисних ждерача“, елита је започела кампању за рециклажу посмртних остатака, претварајући отписане у резервоар за чување резервних делова неопходних онима који – попут Рокфелера – захваљујући донорима одлажу судњи дан.

СИРОВИНЕ ИЗ ДЕЛОВА ЉУДСКИХ ТЕЛА Буђењу свести о ужасима трговине људима због крађе органа допринео је норвешки писац Кнут Бро књигом Fastball (у преводу др Зорице Митић Муњевити удар). Писац је користио податке из архива тајних служби Норвешке, откривајући начине на који су жене из сабирног центра Косово превожене у Енглеску да би после израбљивања у јавним кућама биле прослеђене у илегалне центре за вађење органа. Масовне гробнице још увек чекају озбиљан форензички ангажман, што се – судећи према понашању ЕУ званичника – неће ни догодити.

[restrictedarea]

Тим истражитеља из International Consortium of Investigative Journalists изнео је податке о центрима за насилно вађење виталних органа, али се бизнис проширио и на мртве „доноре“ резервних делова о чему сведочи акција украјинске полиције, која је открила комби са замрзнутим деловима људских тела. Поред костију, коже и ткива нашли су пропратне документе: резултате аутопсије на енглеском, као и коверте с новцем. Наручилац робе је производни погон у Немачкој, у сувласништву америчке компаније за производњу медицинских производа RTI Biologics, са седиштем на Флориди. Ове „сировине“ биле су намењене за израду дентистичких импланата, као и за интервенције у пластичној и ортопедској хирургији.

Родитељи преминулог Украјинца Сергеја Малише стицајем околности видели су да се у ногавици панталона налазе камуфлажни умеци, како се не би приметило да нема ноге. Накнадно је утврђено да на телу недостају: два ребра, две Ахилове тетиве, две рамене кости, два зуба… Купац је немачка компанија Тутоген која своје растуће потребе задовољава у Источној Европи.

Украјинска полиција је открила да је више од 1.000 делова ткива месечно илегално преузимано из форензичког медицинског института у месту Криви Рог, да би „роба“ преко Тутогена била транспортована ван земље. Суд је у међувремену одлучио да је све рађено легално, а од изненадне смрти првооптуженог лекара,те је случај затворен.

Безбедносне службе Украјине откриле су у Николајевској области, на обали Црног мора, на десетине осакаћених лешева, што је прошло некажњено пошто ову индустрију без граница штити непостојање правних норми. Захваљујући правној заштити ловаца на органе у демократском Глобалистану, уместо декоративне корпе с људским очима из Малапартеове „Коже“, човечје очи и кожа користе се као сировина у најпрофитабилнијој „непрофитној“ грани медицине. Мртви се више не бацају лопатом у логорске јаме већ их у мртвачницама приљежно транжирају – за тај посао обучени медицинари – како би било што мање „растура“. За транжирање лешева усвојен је термин „харвестинг“ – жетва, а трансакције с банком ткива називају се „куповина“ и „продаја“. При томе агенти за убеђивање воде рачуна да се овакав жаргон не користи пред породицама покојника, које у већини случајева нису свесне комерцијалне позадине њиховог хуманог геста.

ПОСАО ЦВЕТА Мртвачнице и особље из погребног завода често преузимају улогу посредника у овим трансакцијама, а болнице издају просторије за издвајање и конзервирање органа. Бивши члан RTI Biologics Крис Труит каже да је оно што раде у мртвачници у најмању руку гротескно: „Вадимо кости руку и ногу, отварамо грудни кош да извадимо делове срца, издвајамо вене из ткива…“ Мултинационалне компаније – као што је RTI Biologics – прошле године су инкасирале више него икада раније, што значи да посао цвета.

Лекари и пацијенти углавном не питају за порекло уграђеног ткива, па то читавој индустрији омогућава невиђен полет и тесну повезаност са црним тржиштем. Др Метју Куехнерт, из ЦДЦ-а (Centers For Disease Control And Prevention), директор сектора за безбедност крви, органа и осталих ткива каже да је „у најмању руку чудна пракса да на пахуљицама за доручак имамо утиснут бар-код, док на органима и ткиву које добијамо за трансплантацију тога нема. Етички би било да сваки пацијент има податак о пореклу ткива, чиме би се криминалци избацили из овог злочиначког ланца. Образложење да се подаци крију због заштите приватности донора ноторна је лаж, зато што донори и њихове породице немају разлога да крију идентитет… Очигледно је да читав бизнис трансплантационе медицине почива на нелегалним добављачима без лиценце и адресе, што је скандалозно“. Др Куехнерт наглашава да је због непостојања централног глобалног регистра који би пратио пут од преузимања органа до пацијента, олакшан посао за криминалне активности, укључујући и злочине.

НЕКОНТРОЛИСАНО ПРИКУПЉАЊЕ Тренутно је у затвору стоматолог др Мајкл Мастромарино, из компаније Biomedical Tissue Services, која је преузимала сирови материјал од погребника, плаћајући 1.000 долара по „необрађеном“ телу. Његова екипа је касапила леш, вадећи све што се може продати, да би остатке вратила породици која их је потом кремирала или сахранила не проверавајући у каквом је стању тело. Установљено је да се у неким остацима, којима се могло ући у траг, налазе вируси сиде и хепатитиса, због чега је овај предузетник фалсификовао донорске формуларе, прикривајући прави узрок смрти. „Од првог дана све је било кривотворено, зато што смо то могли да радимо. Све док су папири били у реду“, признао је Мастромарино, осуђен због скрнављења лешева на вишедеценијску казну затвора.

Занимљиво је да ФДА (Food and Drug Administration) није задужена за надзор над медицинским установама које се баве имплантацијом ових ткива, ни праћењем њихових активности око набавке материјала, као ни идентификацијом болести које немаром изазивају. Она само прати активности регистрованих банака ткива, и понекад врши инспекцију. Има овлашћење и да их затвори. Међутим, стандарде је формирала American Association of Tissue Banks – AATБ – према потребама индустрије, што се показало ризичним. У правилнику о контроли здравља пацијената са уграђеним имплантима и ткивима не стоји обавеза да се региструју настали здравствени проблеми, сем оних најозбиљнијих – дакле, све је препуштено савести компаније. Чињеница да ни пацијенти не знају да уграђени импланти потичу од нечијег леша има за последицу да у случају компликација пацијент не покреће истрагу у том правцу. Производи украдени из мртвих тела транспортовани су у Канаду, Турску, Јужну Кореју, Швајцарску, Аустралију… велики део је нестао без могућности да се „роби“ уђе у траг.

Иако свака земља има своје прописе, ФДА је почела да се понаша као глобални шериф, намећући своја правила. Утолико пре што је САД највећи извозник ових производа (две трећине светске производње). ФДА је заслужна што 35 одсто регистрованих банака за чување људских остатака никада није посетила инспекција.

ПРОДАЈА У ДЕЛОВИМА Јавна је тајна да од момента кад добијете дозволу можете да радите шта хоћете. С обзиром на то да је у Украјини ФДА формирала 20 банака ткива, које су под патронатом Тутогена, очекује се озбиљна „жетва“.

Упркос упозорењима лекара да би ова ткива могла бити преносиоци зараза, као што су хепатитис или ХИВ, неконтролисано прикупљање ових „сировина“ поприма све веће размере.

ФДА је 2002. регистровала 1.352 инфекције настале након трансплантације, услед којих је умрло 40 људи. Најслабија карика у ланцу контроле је тајновитост испоруке преко границе.

Др Мартин Зизи, професор неурологије у Бриселу каже: „Ако купимо део тела у Руанди, стављамо ознаку Белгије, да бисмо приликом извоза у Америку прошли уз минимум питања на која треба одговорити… Увозници наших производа претпостављају да смо их квалитетно проверили, не знајући да више пажње посвећујемо контроли воћа него делова људских тела.“

Могућности за зараду у овој индустрији су незамисливе: здраво тело може се продати у деловима за 80.000–200.000 долара. У расподели учествује ланац непрофитних и профитом мотивисаних играча, умешаних у процедуру типовања, транжирања леша, скидање скалпа, драње коже и исецање делова костура за производњу импланата.

Имајући у виду најновији закон у Србији, који ће нас све аутоматски (од момента рођења) превести у доноре, ове активности ће се сматрати легалним, а лешеви ће бити скрнављени без упозорења. Потезом пера Србија је постала колективни донор.

И док се свим извршиоцима у ланцу услуга исплаћује сума у висини „разумних трошкова“ пословања, донорима је забрањена трговина сопственим телом. Они су проглашени за „хумане добровољне даваоце“ без права на новчану накнаду. И без права породице на покретање судског спора уколико се осете превареним и пониженим.

[/restrictedarea]