Лекције Евромајдана

Јацењук Украјински парламент честиткеЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Многи се у Украјини жале да чак и Европа види да „нема напретка у реформама“, али и даље не схватају да једина промена која Америку занима у Украјини јесте геополитички заокрет према НАТО

Прошло је нешто више од две године од одласка са функције свргнутог украјинског председника Виктора Јануковича, и право је време да се подвуче прелиминарна црта испод учинка његових „евромајданских“ наследника. Шта је толико сметало код Јануковича, па је он за длаку избегао смрт по моделу Гадафија у Либији? Да ли је то било одсуство демократије? Или раширена корупција која угрожава животни стандард грађана, односно „предаја националног суверенитета Москви“? Можда је реч и о недостатку „економских реформи“, или су најтежи проблеми везани за „политичке репресије аутократског режима“? На сва питања могуће је одговорити са „да“ само ако се вратимо уназад и поново угледамо транспаренте и пароле са Мајдана. Јануковичев истински грех састојао се у томе што је, после вишегодишње исцрпљујуће трке са бриселским бирократама, на крају ипак пресекао да земљу поведе путем евроазијских, а не европских интеграција.

[restrictedarea]

УКРАЈИНА – ОТВОРЕНА РАНА Погрешио је једино у томе што није приметио да су му европски и амерички „пријатељи“ исплели опасну мрежу својих невладиних и владиних агената, са само једном инструкцијом – уништити, да му траг не остане! За наук свима који помисле да је могуће оглушити се о свете бриселско-вашингтонске заповести. И за размишљање другим лидерима, који у свом окружењу примећују све више људи, на чије постављање и смењивање могу да утичу колико и на топљење глечера.

Како је показало досадашње искуство, у данашњем свету могуће су само три врсте политичких лидера. Или ћеш бити Порошенко (Јацењук, Сакашвили), или Јанукович (Гадафи), или Асад (Лукашенко). Судбина Јануковича и Асада је јасна – Русија је својом силом стала иза њих и спасла их у последњем тренутку, јер нису пристали да буду западне марионете. Додуше, за Јануковича, који је намеравао да гради односе и са Истоком и са Западом (слично као Гадафи), може се рећи да је своје битке водио са великим закашњењем и потпуно погрешно, па сноси добар део кривице за све што се догодило и њему и Украјини. С друге стране, Асад, ма шта ко о њему мислио, бори се као лав и није допустио веће стратешке промашаје. Исто као и најбољи руски комшија Лукашенко, који је од старта везао чамац за московски брод и све време плови пуним једрима.

Али како пролази трећи тип – украјински лидери Петар Порошенко и Арсениј Јацењук, а пре њих презрени Грузијац Михаил Сакашвили, који су желели да гусаре у руским водама? А пре свега: како су се провели грађани који су се са њима усрећили на таласу обојених револуција? Да ли се они могу сматрати превареним, или су добили баш оно што су тражили?

Насилна, пиратска и недемократска промена власти у Кијеву нанела је озбиљан ударац евроазијским интеграцијама које предводи Русија. Евроазијски савез неће бити комплетан док у њему није и колевка руског света – Украјина. Знају то сви, и на Истоку и на Западу. То је отворена рана, али пре свега гигантска, зјапећа економска празнина, која прети да прогута најпре саме Украјинце. Русија без Украјине неће процветати, а неће ни пропасти. Али Украјина без Русије осуђена је на вечито тумарање у потрази за идентитетом и економским опоравком.

У земљи која је, уз саму Русију, колико до јуче била оличење напретка и развоја на постсовјетском простору, данас је минимална плата спала на четрдесетак евра. И то за срећнике који имају посао. Велики слој становништва живи цео месец са потпуно празним фрижидером, без лекова и других основних потрепштина, успевајући тек да плати обавезне комуналије, да им не би „исекли“ струју, воду и гас. Постоји, наравно, још увек и некакав средњи слој, али је он драматично истањен и њему припадају углавном „демократски активисти“ који су своју судбину везали за мајдански поредак. Зато га грчевито бране, по цену насиља.

Колико реално данас има демократије у „демократској Украјини“ може се видети из неколико најдрастичнијих примера. Рецимо, забрањен је рад једне од најпопуларнијих украјинских странака КП Украјине, а широм земље порушено је на стотине историјских обележја из совјетске епохе. Ветерани Другог светског рата не смеју на улици слободно да носе своје униформе и ордење. Забрањено је приказивање бројних руских филмова, у земљи у којој је руски језик матерњи половини становништва. На западу Украјине локални политички босови декретима спречавају емитовање руске поп музике, а кабловским оператерима забрањено је да пуштају руске ТВ канале. Чак је и многим руским новинарима ускраћен улаз на територију „лепе њихове незалежне“, ваљда да не би својим прилозима о социјалном и економском стању Украјине реметили слику евромајданске идиле.

НОВИ ПАРАДОКС У КИЈЕВУ Када је реч о корупцији, ту су већ наду изгубили и Европљани. Кијев све теже може да рачуна на кредите са Запада, јер тамо знају да ова банкрот држава нема чиме да их враћа, али и да Порошено и његови „кирбијевци“ попут моћног усисивача гутају сваки евро и долар који уђе у земљу. На пример, када је руски председник Владимир Путин недавно понудио реструктурирање и најповољније могуће услове Кијеву за враћање три милијарде доспелог државног дуга – али само да украјински „пријатељи“ са Запада својим потписом гарантују за њих – Американци и Европљани нису хтели ни да чују. Знају да је то унапред изгубљен новац.

Или када је премијер Арсениј Јацењук ових дана волшебно избегао смену у парламенту – што су председник Порошено и његови савезници данима најављивали и имали комотну већину за то – показало се да је више од 20 посланика гласало против одлуке својих партијских шефова, тачно онолико колико је било потребно да одлука не прође. Порошенко сада може бити сигуран: да је било потребно 120 гласова да Јацењук опстане, било би их баш толико. Није случајно бивша премијерка љутито напустила одмах после тога владајућу коалицију, уз поруку да је те ноћи глас „против“ смене Јацењука вредео милион долара. Сада имамо нови парадокс: владајућа већина се распала, али Јацењукова влада и даље влада. То је права слика демократије и борбе против корупције. Показало се такође да „челичног Јацењука“ није могуће ни физички одстранити са говорнице. Када су Порошенкове присталице покушале то у парламенту да учине џудо захватом за премијерове мошнице, он је одолео притиску, чак не испуштајући из руку букет са црвеним ружама, чиме је демонстрирао завидне гимнастичко-политичке способности.

Човек кога у Америци зову кратко „Јац“ јачи је и од закона своје земље (недавно је чак и губернатор Одесе Михаил Сакашвили, кога у родној Грузији гоне за криминал, прозивао владу за лоповлук), али успева да пркоси и закону гравитације по коме тело без ослонца пада. Јацењук не пада, он као дух лебди и влада Украјином, јер њега држи сила за коју ни Њутн није знао – зове се Џозеф Бајден. Амерички потпредседник скоро сваког дана зове у Кијев, проверава да ли је све у реду, а често дође и да се увери. Ако је славном енглеском научнику морала да падне јабука на главу да би схватио како ствари у природи функционишу, лидери у Кијеву страхују да би могло нешто теже да их погоди и поквари им фризуру. Зато су добро савладали лекције из природних наука, посебно о ланцу исхране. Када их професор Џо пропитује са прутом у руци, они у ставу мирно рецитују на течном енглеском, без муцања.

„ТРЕЋИ МАЈДАН” БЕЗ ИЗГЛЕДА Али зато народ стење и ропће. Нема дана без уличног протеста. Група ентузијаста, сетивши се напокон да ниједно „демократско обећање“ није испуњено, покушава безуспешно да призове „трећи Мајдан“. Жале се, тако, да чак и Европа види да „нема напретка у реформама“, али и даље не схватају да једина промена која Америку занима у Украјини јесте геополитички заокрет према НАТО. Чак су се и у Бриселу узалуд полакомили да ће добити тржиште од преко 40 милиона људи за своју робу. Такав укусан залогај послужио је немачкој канцеларки Ангели Меркел да убеђује своје сараднике да добитак Кијева може компензовати губитак Москве, али је и она схватила да је прогутала само повелику и сиромашну жабу. Зато и не журе са испуњавањем главног „мајданског обећања“ да ће Украјинцима доделити безвизни режим. У Бриселу не желе милионе украјинских миграната и зато „најмлађу европску демократију“ држе опасану бодљикавом жицом.

Већ дуго кијевски властодршци немају никакав сувисао одговор на питање – зашто се у њиховој „европској Украјини“ живи горе него у неким афричким земљама? За све недаће они окривљују „државу агресора“ и не пропуштају ниједну прилику да Русији уведу санкције. И после сваког таквог непријатељског геста, којим сами себи затежу омчу, обавезно вичу: „Упомоћ, они нас гуше, ми смо жртве! Блокирани смо, не можемо напред, не можемо да се развијамо.“ Ово је, можда, и једино тачно: Украјина је блокирана, може да се котрља само уназад. Приближава се, међутим, дан када ће се и то променити. Само док Путин приведе крају послове у Сирији.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *