Лаж је истина, истина је лаж

Пише Љиљана Хабјановић

Скандал у Народној библиотеци Србије започео је 2006. године, када су тадашњи управник Сретен Угричић и Управни одбор донели одлуку да понизе читаоце.

Наиме, од 1973. награду Народне библиотеке Србије добијао је писац најчитаније књиге у мрежи јавних библиотека у претходној години. Први добитник био је Милош Црњански за „Роман о Лондону“. Потом су се ређали сви значајни и међу читаоцима омиљени српски писци.

Комунисти су били отворени: Осамдесетих награда три пута није додељена, јер су писци најчитанијих књига били политички неподобни – Добрица Ћосић, Вук Драшковић и Милорад Павић. Деведесетих награде су поштено уручене и писцима који су били познати као експонирани противници владајућег режима.

[restrictedarea]

Награду сам добила четири пута: 1999. за „Женски родослов“, 2001. за „Пауново перо“, 2004. и 2005. за „Игру анђела“. Најчитанија књига у 2005. години био је мој роман „Свих жалосних радост“, и тај податак је објављен на сајту Народне библиотеке Србије. Али 28. фебруара 2006. признање је отишло аутору петопласиране књиге. Демократски је одлучено да се награда више не додељује аутору најчитаније књиге већ „најбоље међу најчитанијима“. А жири ће одлучивати која је књига најбоља.

Свима је било јасно да је награда, како је говорио управник, „редефинисана“, како је ја не бих добила пети пут. И свима је било јасно да је та срамна одлука инспирисана политичким и идеолошким разлозима. Спорни су били и аутор и тема. Зар да опет победи писац који деведесетих није лупао у шерпе, а после се није покајао? Неко ко поштује српство и православље? И то још књигом о земаљском животу Пресвете Богородице?! А ми имамо толико наших људи!

Свима је све било јасно, али нико се није претерано узнемирио. Из Удружења књижевника Србије, из Друштва српских писаца, из бројних невладиних организација посвећених заштити жена и људских права чуо се речити мук. Огласила се тек неколицина новинара, али су и они врло брзо дисциплиновани.

А писци? У одбрану књига и читалаца проговорио је само Момо Капор, вољени писац многих генерација. Остали су ћутали. Многи су чак подржали управу и управника. Једни зато што су припадали кругу управникових истомишљеника, други из пуке злобе, а трећи са надом да ће и они, ако буду покорни, једном можда доћи на ред да добију оно што је отето њиховим колегама.

Тако је постигнут консензус: лаж ће бити проглашавана за истину, и сви ће прихватити ту лаж као да је истина.

Од тада се променило неколико министара културе, неколико Управних одбора, неколико управника Народне библиотеке Србије. Али све је остало исто. Ваљда се и новима допало да могу да задужују и одужују се. Ти мени „сердаре“, ја теби „војводо“.

Чак је у наредном периоду, ради потпуније контроле, измењен и начин на који се прави листа најчитанијих књига. Уведени су нови и потпуно бесмислени критеријуми.

Од пре две или три године у новинама су престали да објављују листу најчитанијих књиге у мрежи јавних библиотека. Ове године, мада је прослава одржана 25. фебруара, до данас (29. фебруар) та листа није објављена ни на сајту Народне библиотеке Србије. Уместо ње објављена је листа најчитанијих књига у првој половини 2015. (Узгред, још увек није објављена листа за 2012. годину.)

Тако се, мало-помало, углед награде срозао. Изгубила је јединственост и значај који су јој давале десетине хиљада читалаца. А тиме, и неким другим изменама, изгубила је и сама прослава Дана Народне библиотеке Србије, која је, као манифестација у славу књиге, читања и националне културе, деценијама била без премца.

Када је прихватио да буде покровитељ прославе Дана Народне библиотеке Србије, на којој се уручује оно што сада, после новог „редефинисања“, зову „награда за најбољу књигу у мрежи јавних библиотека“, председник Николић је подржао поступак којим се вређају писци и библиотекари. Којим се вређају читаоци, јер им из Народне библиотеке Србије ево већ десет година поручују да им је књижевни укус лош, а они неспособни да изаберу праву лектиру. Подржао је и политизацију и једноумље у култури.

Ово што му се десило само је још једна манифестација бруке која траје. Председник је само још један у низу понижених.

[/restrictedarea]