Кад јагањци умукну

Филм „Отаџбина”

Глоговац и НовковићПише Владислав Панов

Нови, на недавно завршеном ФЕСТ-у приказани филм Олега Новковића „Отаџбина” завидни је допринос бујној заоставштини србомрзачког филмског ешeлона који потомцима дуготрајно и упорно оставља само најгоре призоре и људске сподобе из нашег света. Заправо, тренутно је по таквом учинку водећи…

На овогодишњем ФЕСТ-у у напрасно бујној секцији такозваног домаћег филма (копродукцијске стваралачке подршке и садржајно углавном несрпски уприличених) убедљиво се највише истакао нови портрет српског црнила који потписује дугогодишњи ауторски тандем Олег Новковић (режисер) и Милена Марковић (сценариста). Реч је о њиховом филму „Отаџбина”. Његово поменуто истицање, међутим, није усмерено у било ком позитивном правцу. Али је једнако упечатљиво и значајно испред конкуренције иако је у таквом такмичењу овде одавно врло велика гужва. И таман када мислите да сте видели све лоше, бесно и обесно самопонижавајуће, одурно прљаво и црно, бесмислено и безнадежно, појави се нови прилог у том смислу који све остале надмашује. И овај непријатни негативни репер се помера даље према новом понору који се тим чином отворио. Управо је то учинила „Отаџбина” којом су творци поставили врло тешки домаћи задатак, свакако и врло подстицајни, како би га њихове бројне колеге истомишљеници поносно надмашили. Уосталом, учиниће изгледа и нажалост то и овај стваралачки пар пошто је „Отаџбина“ други део неке њихове трилогије српског блатњавог, угњилог и чемерног битисања започетог пре шест година „Белим, белим светом“. Самим тим најавили су наредни посао за чији ће српски мрак, како ових дана најавише, употребити лајтмотив о утопији.

[restrictedarea]

У „Отаџбини“ је такву улогу окоснице теме добио Ускрс, односно, дубље и шире, Исусово симболично библијско страдање зарад наших грехова. Али треба све то прихватити с великим резервама и спремношћу да се тема „чита“ и другачије. Према потребама, намерама, па вероватно и мотивацијама како стваралаца, тако и њихових следбеника који „разумеју“, а тек на крају, и то само можда, и неких гледалаца. У ствари, ови последњи су и дословно последњи на уму аутора филма. Као претходно поменути сегмент још непостојеће трилогије, али и читав минули рад овог пара („Сутра ујутру“, документарац „Рударска опера“, „Нормални људи“ и, посебно, што је врло занимљиво, њихов првенац од пре скоро четврт века, „Кажи зашто ме остави“), и „Отаџбина“ је надградња те чврсте линије мрачног коментарисања нашег друштва, менталитета и зла које ови аутори једино виде у овдашњим људима. Или га бар једино приказују. Мада, када неко демонстрира вишедеценијски искључиво негативни погледа на свет у коме живи и коме бар по рођењу припада, не може се рећи да је такав поглед био могућ из наклоности, поштовања и саосећања. Тако се гледа из супротног угла. Како год, и њихов најновији рад смишљен је као шамарчина овом друштву и његовим поганим људима, а окренут је страној сцени и фестивалском животу у коме се ужива на лажним ловорикама и циничним хвалоспевима на рачун уметничких величина и стваралачке храбрости од стране оних који воле да нас презиру, не поштују и ниподаштавају. Овакви им филмови иду наруку боље него да су их сами стварали. Није, зато, чудно да су драге воље баш Новковићу и оваквом његовом филму (у који се нису мешали, а и зашто би?) финансијски прискочили упомоћ немачки филмски и шведски телевизијски продуценти, односно њихов новац. Режисер је узвратио рекордно комплексним нападом на све то црнило и беду људске душе коју само он примећује. Овај његов рад је у том смислу озбиљан искорак напред.

Цинизам наслова

Плакат филма Отаџбина„Отаџбина“ је већ у наслову, у складу са установљеним стандардима аутора успостављеним на претходним пословима, својеврсни цинизам, баш као што им је први део мрачне трилогије „Бели, бели свет“ био метафора најцрњег црнила у најцрњим карактерима овог народа. Тако им је и ова „отаџбина“ као рак-рана у трулим душама ликова што их нуди у свом заплету. Све је супротно од оног што би био патриотски назив за земљу из које се долази на свет и из ње одлази даље. Новковићеви ликови, избеглице с Косова, далеко су од патриотизма, чак и од самопоштовања и достојанства. У филму нема позитивних ликова, порука и мисли. Судбине неколицине особа које сада, после злочина над њима и наводно, где да српски филм буде без наметања кривице и злочиначког гена, почињених другима од њихове руке, живе негде у Србији, можда у неком предграђу Београда, гурају их дубље у глиб, у тугу, бес, насиље, несагледиву мржњу и очај. Срби су у „Отаџбини“ у дугом и тужном битисању после избацивања из једног дела те отаџбине, пијанице, примитивци, насилници, злочинци, ретарди, огрезли у злу, гресима и међусобном кињењу. Оно што гледамо скоро два пуна сата непрестано се креће у кругу људске душевне беде која иницира и подстрекава њихова међусобна обрачунавања, али и даља страдања, а све у контексту поменуте велике ускршње недеље у којој ови ликови поништавају поруке вере најгорим гресима, па и отвореним богохуљењем. Није, наравно, обавезно да свако буде верник и да одговоре тражи на тај начин. Али је неаргументован негативни став о односу верујућих према ономе у кога верују претерана уметничка слобода која овде није допринела ни радњи филма ни покушају да се опише стање духа људи усред животне трагедије. Што је најгоре, иако се наизглед врло оштро уплео у косовску рак-рану у историји ове земље, Новковић и његова сарадница се у суштини уопште нису позабавили ниједним аспектом овог проблема. Филм је отуда најмање разумљив онима којима је намењен, онима „напољу“ који треба да тапшу и награђују. Додуше, поменута канцерогена доза црнила које је још једном постало једино мастило овог аутора у сликању нашег менталитета сигурно им је довољна да буду поносни на наше све слободније, напредније и отвореније демократско друштво. Извргнули су подсмеху поруке вере иза које се, по њима, овде крију највеће протуве, лицемери и циници, односно грешници.

Ултимативно зло и „одсутни бог“

У главном женском лику Маце, оличењу ултимативног људског зла, потенцирана је ова линија којом се долази надомак јеретичког разрачунавања са „одсутним богом“ који дозвољава постојање таквог зла. Њена је судбина описана баш тако, као последица не само несрећа које јој се дешавају (трагична смрт бебе за коју је делимично и она крива) већ и њеног урођеног злог карактера. Мада, ни остали ликови нису много бољи. На граници између бића сведених на утољавање животињских нагона и оних који су не из помодног убеђења или каквог великог разочарања него рођењем најстраственији мизантропи. У тој галерији ликова који пијани у кафани урлајући запомажу наводно потресени песмом из родног краја, а касније у свакодневном животу удишу и издишу искључиво страст зла, нема особе с којом би се било ко у публици идентификовао иако су несреће Новковићевих ликова за такву конекцију довољно универзалне. Нема повезивања јер су ови човекомрсци у филму створени из перспективе мизантропа коме би и Ниче позавидео и толико су агресивно пренаглашени у злу да нису прихватљиви ни за кога. Али и не обављају функцију коју би ваљда овакав филм морао да има, ону позитивне, упозоравајуће критике. Не, овде вас све гадости човека шибају по лицу и гризу за срце, али без жеље да се тешко оштећени ликови представе као жртве тога што су били жртве или што су друге чинили таквима. Нема ни конкретног исходишта у искупљењу грешних и злих иако је баш искупљење наводно била кључна мотивација приче. У „Отаџбини“ се, међутим, нико ни за шта не искупљује и нема намеру да то чини. Напротив, ужива у својој порцији кључале мржње и страшног зла којим се обрачунава са светом и својом судбином.

Можда је, уосталом, потребно и овакво огледало наших живота. Свакодневица, из које непрестано кипти богати учинак црне хронике, одговара и „Отаџбини” и свему што овај филм носи. Добар је такав зао и прљав премда се, наравно, никоме неће допасти и мало ко ће се искрено у било ком његовом лику препознати. Још мање ће се покајати што можда личи на неку од ових људи-сподоба из „Отаџбине“. На једном од плаката филма ретардирана девојка носи јагње. Врло је занимљиво у склопу са цинизмом наслова шта се оваквим постером поручује потенцијалним гледаоцима, а шта отаџбини и њеним за Новковића очигледно разочаравајуће непросвећеним житељима? Да ли су они, рецимо, ретардирани вуци који би да прождеру невиност и чистоту? Или су и девојка и јагње жртве неког трећег? Можда је и порука да се овде може остати чист само ако сте ментално оштећени или сте у јагњећој кожи? Да ли уопште има било какве поруке?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *