Između Eldorada i Apokalipse

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Pristalice ostanka Velike Britanije u Evropskoj uniji na Ostrvu uoči referenduma zakazanog za 23. jun vode kampanju zastrašivanja

Prvi put od kako je u Britaniji krenuo „građanski rat“ na temu ostati ili izaći iz Evropske unije, premijer Dejvid Kameron je prošle sedmice „otvorio dušu“; plaši se da bi na dan referenduma (23. jun) zemlja mogla „kao mesečar“, dakle nesvesna kuda korača, da „isklizne iz EU“. Ishod referenduma, na kome Britanci treba da odluče na koju će stranu – „in“ ili „aut“ – visi na oštrici noža. Od kada je premijer iz Brisela doneo obećanje tamošnje birokratije o nekakvoj „reformisanoj“ Uniji u koju – po mnogima – ni sam Kameron ne veruje, u javnom raspoloženju građanstva istanjila se dosadašnja komforna većina za „brekzit“ (raskid sa EU) i sada je, tri meseca pred plebiscit, rezultat 41:40 u korist evrofoba.

SMITOVA OSTAVKA Niko ni u političkoj pratnji premijera nije načisto šta bi Kameronu, koji se odlučio da lobira za ostanak u „reformisanoj“ briselskoj državi i na tu opciju odigrao sve karte, na kraju više odgovaralo: da mu opcija pobedi na referendumu i tako usreći evrofilnu polovinu u zemlji i Konzervativnoj partiji, ili da izgubi, na radost druge, evrofobične polovine? Dugo žonglirajući sa tri opcije – da, možda, ne – sam se doveo u gubitničku situaciju: ako zadovolji jednu polovinu (i Brisel), sledi mu građanski rat u partiji uz povike koji se već čuju, a poručuju kako mu je vreme da proveri vrednost daljeg mandata na vrhu partije i kormilu vlade.

[restrictedarea]

Momenat istine već je u najavi: ako je Kameron imao nadu da će raspisivanjem referenduma (kako bi zadovoljio efroskeptike) primiriti „mladoturke“ u kabinetu i partiji, sad se već pokazuje da je to bila računica bez pokrića: bivši šef konzervativaca i bivši premijer Ian Dankan Smit iznenada je, prošlog vikenda, podneo pismenu ostavku. Smit je predvodnik grupe ministra u vladi koja ne deli Kameronovu proevropsku politiku i traži raskid sa Unijom, ma koliko se Kameron trudio da je prethodno reformiše, ne verujući mu da se EU uopšte može reformisati. Tipično britanski, Smit u podužem obrazloženju ostavke čak i ne pominje problem EU, nego odlazi, navodno, zato što se ne slaže sa projektom novog budžeta; ne želi da bude član kabineta u čijem se projektu budžeta predviđa – recimo – kresanje dosadašnjih primanja fizički hendikepiranim osobama(!?). Projekt novog budžeta obznanio je, inače, prošle sedmice Džordž Ozborn, Kameronova desna ruka i politički blizanac, šef državnog Trezora.

I Kameron, uz nešto „žaljenja“, prihvata ostavku – ratosilja se nezgodnog, antievropskog ministra; Ozborn trlja dlanove jer se otarasio predvodnika grupe koja mu minira budžet i time preti da mu pomrsi političke ambicije da zameni Kamerona na premijerskoj fotelji; galerija aplaudira i osuđuje, a sam Kameron se „čudi“ ovakvoj „neočekivanoj“ ostavci, dok svi zajedno znaju za jadac, da sve ima malo ili nimalo veze sa samim budžetom, i da je Evropska unija ključna tema makar koliko i socijalna politika tandema Kameron–Ozborn.

Odlazak iz vlade prvog lobiste za napuštanje Evropske unije ipak je izazvao mali zemljotres na broju 10 u Dauning stritu. Već prvih dana nakon Smitovog „puča“ pokazalo se da je Kameronova nada da će, raspisivanjem referenduma o EU, primiriti nezadovoljnike i sačuvati bar prividnu harmoniju u Kabinetu bila, zaista, loša računica. Torijevci su odmah počeli da se međusobno obračunavaju na otvorenoj sceni – „kameronisti“ i „ozbornisti“ protiv „smitista“. A koliko juče sve je, reklo bi se, išlo po Kameronovom i Ozbornovom planu. Neočekivana pobeda konzervativaca na parlamentarnim izborima prošle godine bila je trijumf za Kamerona i njegovu politiku, mada za takav uspeh treba da zahvali slabostima, gotovo rasulu, u redovima laburista posle odlaska velikog političkog Hudinija i pristalice svih politika, ideologija i valuta, Tonija Blera.

KAMERONOVA DIREKTIVA Kameron je posle pobede računao da će ga partijski establišment u svemu podržavati, a da će raspisivanje referenduma biti mudar potez u pokušaju da osigura mir u partiji; da će evroskeptici u stranci i vladi da se uzdrže od „ljuljanja broda“. Negde je omanuo u kalkulaciji, a šest članova kabineta odmah se i otvoreno izjasnilo za „brekzit“, još dok je premijer prilično uspešno maskirao svoju pravu evropsku politiku. Grupi disidenata odmah se pridružio harizmatični i koloritni gradonačelnik Londona Boris Džonson, inače krupna zverka u partiji i – po mnogima – glavni pretendent na Kameronovu premijersku stolicu.

Svestan da „u kući“ gaji „guju u potaji“ i da je evroskeptika sve više, Kameron vuče gambitni potez – članovima vlade izdaje direktivu da se ne oglašavaju javno kojem će se carstvu privoleti u nastaloj evropskoj debati. Prvi je ustao protiv ovakve mere upravo Ian Dankan Smit. Zgodna prilika da Kameronu malo „zaljulja brod“ došla je prošle sedmice, kada je, kako rekosmo, javno ustao protiv Kameronovog državnog blagajnika Ozborna i optužio ga da mu minira celokupnu reformu socijalne politike; da u nacrtu novog budžeta kreše spomenutu pomoć hendikepiranima, a, istovremeno, poreskom politikom favorizuje krupni biznis i bolje stojeći sloj stanovništva čime – kako kaže Smit – destruktivno utiče na čitav program Smitovih socijalnih reformi usmerenih na olakšavanje života ekonomski lošije stojećim slojevima Britanaca.

Tako je pala ostavka. A koliko je Smit precizno isplanirao i izračunao političke efekte ostavke, ostaje da se pokaže. Po ustaljenoj proceduri i praksi, Smit bi, sada kada više nije ministar, trebalo da se povuče u „drugi red“ parlamentarnih klupa. Ipak, zahvaljujući dolazećem referendumu i liderskoj poziciji u bloku evroskeptika, biće i dalje pod reflektorima. Vladajuća Konzervativna partija i cela zemlja ulaze sada na prilično neispitanu teritoriju. I pozicija jednog tako teškog kalibra u vladi Džona Ozborna ne izgleda više zagarantovana, pogotovo što mu je predlog novog budžeta već naišao na kritike javnosti i Parlamenta, a sam Ozborn najavio je da će sporni deo povući iz parlamentarne procedure…

SUMNJIVE PROGNOZE U međuvremenu, na javnoj sceni, dve strane – proevropska i antievropska – krenule su prsa u prsa. Pljušte argumenti i kontraargumenti. Blok „proegzit“ i blok „protivegzit“ takmiče se ko će više da prestraši Britance ako ostanu ili ako ne ostanu u Evropskoj uniji. Evroljupci, sa svoje strane, slikaju scenario za „dan posle“ i prilažu brojke i statistike čija se validnost i poreklo ne mogu uvek trasirati, a svaka varijanta ovakvog scenarija je – kataklizma ukoliko 23. juna Ostrvo okrene leđa ostatku kontinenta s one strane Lamanša.

Londonski „Gardijan“ navija za ostanak u Uniji i pronalazi da bi odlazak koštao Britaniju – precizno – 950 hiljada izgubljenih radnih mesta; da bi prosečno domaćinstvo na Ostrvu izgubilo – do 2020. godine – 3.700 funti. Brekzit će – ide dalje statistika apokalipse – koštati britansku privredu 100 milijardi funti (!) do 2020. godine, što je ekvivalent pet odsto bruto nacionalnog dohotka. To će, dakle, da bude šteta „od koje se Britanija nikada neće oporaviti“.

Ovo je sve napisano u saopštenju Konfederacije britanske industrije, uz dodatno pojašnjenje: „Ova naša analiza jasno pokazuje zašto bi napuštanje Unije bilo, zaista, težak udarac za životni standard Britanaca, za radna mesta i ukupni privredni rast.“ Navodi se da bi uštede od odsustva participacije Britanije u budžetu EU (nakon odlaska) bile uveliko poništene negativnim efektima na polju smanjenja obima trgovine sa ostalim članicama EU, uz dramatičan pad investicija. Čak i pri najboljem scenariju, odlazak iz EU bio bi „ozbiljan šok za ekonomiju Ujedinjenog Kraljevstva“.

Pojava proevropskog „Manifesta“ Konfederacije britanske industrije izazvala je prezir u redovima evroskeptika i optužbe da je objavljen – a vlada ga prihvatila kao naručen – sa isključivom namerom da se unese panika pred dolazeći referendum.

Metju Eliot, predvodnik „Bloka za odlazak“, javlja se u „Gardijanu“: „Čak i ovaj sklepani pledoaje protiv izlaska iz EU morao je da prihvati činjenicu kako će zapošljavanje i privredna aktivnost da rastu nakon što glasamo za napuštanje EU, kada stvari preuzmemo iz ruku briselske birokratije.“ Britanci se podsećaju da Konfederaciju britanske industrije finansira Brisel, pa zato „očajnički nastoji“ da propagira isti onaj apokaliptički scenario u slučaju „brekzita“ kakav je zagovarala kada je tražila od Britanaca da napuste nacionalnu valutu, funtu, i prihvate evro. „Pokazalo se da nisu bili u pravu ni tada, kao što nisu u pravu ni sada… Naša je politika da vratimo kontrolu ekonomije i politike u naše ruke, a da sa ostatkom Unije zaključimo ugovor o trgovinskoj saradnji, onakvoj kakvu Konfederacija neće čak ni da razmatra.“

Konfederacija britanske industrije, na čijem se čelu nalazi grupa „EU prvoboraca“, žestoki je zagovornik ostanka u EU. Po tome se razlikuje od brojnih poslovnih grupa velikog i srednjeg biznisa, koje u nastaloj debati nastoje da realnije procene koja im opcija pruža veće poslovne šanse. Tako je, na primer, Britanska trgovinska komora nedavno suspendovala svog generalnog direktora Džona Longvorta nakon što je sugerisao da će Britanija bolje prosperirati ako ostane izvan EU.

POVRATAK MEJDŽORA Interesantno je da se prošle sedmice, iz duboke političke mirovine, oglasio i nekadašnji premijer Džon Mejdžor, da podrži ostanak u Uniji i kaže kako će se Ujedinjeno Kraljevstvo 23. juna naći pred istorijskom odlukom da se odluči za „Veliku Britaniju“ ili „Malu Britaniju“. U autorskom članku za londonski „Dejli telegraf“, on kaže: „Kada smo se odlučivali da uđemo u Evropsku uniju bili smo ’bolesnik’ Evrope; danas, kao rezultat unutrašnjih reformi i članstva u Zajedničkom evropskom tržištu, predstavljamo najjaču privredu Evrope.“

Na Mejdžorovoj strani je i analiza Centra za ekonomske rezultate pri Londonskoj školi ekonomije. Ta analiza, takođe, upozorava da će britanska trgovina i životni standard stanovništva biti na velikim iskušenjima posle odlaska iz Unije. Prognozira se da bi prosečni dohodak domaćinstva na Ostrvu pao za 850 funti, pri najboljem scenariju izlaska, to jest u slučaju da Britanija usvoji norveški model i ostane deo Zajedničkog evropskog tržišta.

Najnovija vladina analiza o tome kako bi se „bregzit“ odrazio na Britaniju kalkuliše takođe sa decenijom „nesigurnosti“ koja bi mogla da pogodi finansijsko tržište, investicije i vrednost funte. Tu stoji da bi, pri najpovoljnijem scenariju „bregzita“, Ujedinjeno Kraljevstvo moglo da sa ostalim članicama Unije ispregovara ugovore o slobodnoj trgovini, bez tarifa na uvoz i izvoz. To bi se praktično moglo izvesti do kraja 2020. godine.

[/restrictedarea]