Између Елдорада и Апокалипсе

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Присталице останка Велике Британије у Европској унији на Острву уочи референдума заказаног за 23. јун воде кампању застрашивања

Први пут од како је у Британији кренуо „грађански рат“ на тему остати или изаћи из Европске уније, премијер Дејвид Камерон је прошле седмице „отворио душу“; плаши се да би на дан референдума (23. јун) земља могла „као месечар“, дакле несвесна куда корача, да „исклизне из ЕУ“. Исход референдума, на коме Британци треба да одлуче на коју ће страну – „ин“ или „аут“ – виси на оштрици ножа. Од када је премијер из Брисела донео обећање тамошње бирократије о некаквој „реформисаној“ Унији у коју – по многима – ни сам Камерон не верује, у јавном расположењу грађанства истањила се досадашња комфорна већина за „брекзит“ (раскид са ЕУ) и сада је, три месеца пред плебисцит, резултат 41:40 у корист еврофоба.

СМИТОВА ОСТАВКА Нико ни у политичкој пратњи премијера није начисто шта би Камерону, који се одлучио да лобира за останак у „реформисаној“ бриселској држави и на ту опцију одиграо све карте, на крају више одговарало: да му опција победи на референдуму и тако усрећи еврофилну половину у земљи и Конзервативној партији, или да изгуби, на радост друге, еврофобичне половине? Дуго жонглирајући са три опције – да, можда, не – сам се довео у губитничку ситуацију: ако задовољи једну половину (и Брисел), следи му грађански рат у партији уз повике који се већ чују, а поручују како му је време да провери вредност даљег мандата на врху партије и кормилу владе.

[restrictedarea]

Моменат истине већ је у најави: ако је Камерон имао наду да ће расписивањем референдума (како би задовољио ефроскептике) примирити „младотурке“ у кабинету и партији, сад се већ показује да је то била рачуница без покрића: бивши шеф конзервативаца и бивши премијер Иан Данкан Смит изненада је, прошлог викенда, поднео писмену оставку. Смит је предводник групе министра у влади која не дели Камеронову проевропску политику и тражи раскид са Унијом, ма колико се Камерон трудио да је претходно реформише, не верујући му да се ЕУ уопште може реформисати. Типично британски, Смит у подужем образложењу оставке чак и не помиње проблем ЕУ, него одлази, наводно, зато што се не слаже са пројектом новог буџета; не жели да буде члан кабинета у чијем се пројекту буџета предвиђа – рецимо – кресање досадашњих примања физички хендикепираним особама(!?). Пројект новог буџета обзнанио је, иначе, прошле седмице Џорџ Озборн, Камеронова десна рука и политички близанац, шеф државног Трезора.

И Камерон, уз нешто „жаљења“, прихвата оставку – ратосиља се незгодног, антиевропског министра; Озборн трља дланове јер се отарасио предводника групе која му минира буџет и тиме прети да му помрси политичке амбиције да замени Камерона на премијерској фотељи; галерија аплаудира и осуђује, а сам Камерон се „чуди“ оваквој „неочекиваној“ оставци, док сви заједно знају за јадац, да све има мало или нимало везе са самим буџетом, и да је Европска унија кључна тема макар колико и социјална политика тандема Камерон–Озборн.

Одлазак из владе првог лобисте за напуштање Европске уније ипак је изазвао мали земљотрес на броју 10 у Даунинг стриту. Већ првих дана након Смитовог „пуча“ показало се да је Камеронова нада да ће, расписивањем референдума о ЕУ, примирити незадовољнике и сачувати бар привидну хармонију у Кабинету била, заиста, лоша рачуница. Торијевци су одмах почели да се међусобно обрачунавају на отвореној сцени – „камеронисти“ и „озборнисти“ против „смитиста“. А колико јуче све је, рекло би се, ишло по Камероновом и Озборновом плану. Неочекивана победа конзервативаца на парламентарним изборима прошле године била је тријумф за Камерона и његову политику, мада за такав успех треба да захвали слабостима, готово расулу, у редовима лабуриста после одласка великог политичког Худинија и присталице свих политика, идеологија и валута, Тонија Блера.

КАМЕРОНОВА ДИРЕКТИВА Камерон је после победе рачунао да ће га партијски естаблишмент у свему подржавати, а да ће расписивање референдума бити мудар потез у покушају да осигура мир у партији; да ће евроскептици у странци и влади да се уздрже од „љуљања брода“. Негде је омануо у калкулацији, а шест чланова кабинета одмах се и отворено изјаснило за „брекзит“, још док је премијер прилично успешно маскирао своју праву европску политику. Групи дисидената одмах се придружио харизматични и колоритни градоначелник Лондона Борис Џонсон, иначе крупна зверка у партији и – по многима – главни претендент на Камеронову премијерску столицу.

Свестан да „у кући“ гаји „гују у потаји“ и да је евроскептика све више, Камерон вуче гамбитни потез – члановима владе издаје директиву да се не оглашавају јавно којем ће се царству приволети у насталој европској дебати. Први је устао против овакве мере управо Иан Данкан Смит. Згодна прилика да Камерону мало „заљуља брод“ дошла је прошле седмице, када је, како рекосмо, јавно устао против Камероновог државног благајника Озборна и оптужио га да му минира целокупну реформу социјалне политике; да у нацрту новог буџета креше споменуту помоћ хендикепиранима, а, истовремено, пореском политиком фаворизује крупни бизнис и боље стојећи слој становништва чиме – како каже Смит – деструктивно утиче на читав програм Смитових социјалних реформи усмерених на олакшавање живота економски лошије стојећим слојевима Британаца.

Тако је пала оставка. А колико је Смит прецизно испланирао и израчунао политичке ефекте оставке, остаје да се покаже. По устаљеној процедури и пракси, Смит би, сада када више није министар, требало да се повуче у „други ред“ парламентарних клупа. Ипак, захваљујући долазећем референдуму и лидерској позицији у блоку евроскептика, биће и даље под рефлекторима. Владајућа Конзервативна партија и цела земља улазе сада на прилично неиспитану територију. И позиција једног тако тешког калибра у влади Џона Озборна не изгледа више загарантована, поготово што му је предлог новог буџета већ наишао на критике јавности и Парламента, а сам Озборн најавио је да ће спорни део повући из парламентарне процедуре…

СУМЊИВЕ ПРОГНОЗЕ У међувремену, на јавној сцени, две стране – проевропска и антиевропска – кренуле су прса у прса. Пљуште аргументи и контрааргументи. Блок „проегзит“ и блок „противегзит“ такмиче се ко ће више да престраши Британце ако остану или ако не остану у Европској унији. Еврољупци, са своје стране, сликају сценарио за „дан после“ и прилажу бројке и статистике чија се валидност и порекло не могу увек трасирати, а свака варијанта оваквог сценарија је – катаклизма уколико 23. јуна Острво окрене леђа остатку континента с оне стране Ламанша.

Лондонски „Гардијан“ навија за останак у Унији и проналази да би одлазак коштао Британију – прецизно – 950 хиљада изгубљених радних места; да би просечно домаћинство на Острву изгубило – до 2020. године – 3.700 фунти. Брекзит ће – иде даље статистика апокалипсе – коштати британску привреду 100 милијарди фунти (!) до 2020. године, што је еквивалент пет одсто бруто националног дохотка. То ће, дакле, да буде штета „од које се Британија никада неће опоравити“.

Ово је све написано у саопштењу Конфедерације британске индустрије, уз додатно појашњење: „Ова наша анализа јасно показује зашто би напуштање Уније било, заиста, тежак ударац за животни стандард Британаца, за радна места и укупни привредни раст.“ Наводи се да би уштеде од одсуства партиципације Британије у буџету ЕУ (након одласка) биле увелико поништене негативним ефектима на пољу смањења обима трговине са осталим чланицама ЕУ, уз драматичан пад инвестиција. Чак и при најбољем сценарију, одлазак из ЕУ био би „озбиљан шок за економију Уједињеног Краљевства“.

Појава проевропског „Манифеста“ Конфедерације британске индустрије изазвала је презир у редовима евроскептика и оптужбе да је објављен – а влада га прихватила као наручен – са искључивом намером да се унесе паника пред долазећи референдум.

Метју Елиот, предводник „Блока за одлазак“, јавља се у „Гардијану“: „Чак и овај склепани пледоаје против изласка из ЕУ морао је да прихвати чињеницу како ће запошљавање и привредна активност да расту након што гласамо за напуштање ЕУ, када ствари преузмемо из руку бриселске бирократије.“ Британци се подсећају да Конфедерацију британске индустрије финансира Брисел, па зато „очајнички настоји“ да пропагира исти онај апокалиптички сценарио у случају „брекзита“ какав је заговарала када је тражила од Британаца да напусте националну валуту, фунту, и прихвате евро. „Показало се да нису били у праву ни тада, као што нису у праву ни сада… Наша је политика да вратимо контролу економије и политике у наше руке, а да са остатком Уније закључимо уговор о трговинској сарадњи, онаквој какву Конфедерација неће чак ни да разматра.“

Конфедерација британске индустрије, на чијем се челу налази група „ЕУ првобораца“, жестоки је заговорник останка у ЕУ. По томе се разликује од бројних пословних група великог и средњег бизниса, које у насталој дебати настоје да реалније процене која им опција пружа веће пословне шансе. Тако је, на пример, Британска трговинска комора недавно суспендовала свог генералног директора Џона Лонгворта након што је сугерисао да ће Британија боље просперирати ако остане изван ЕУ.

ПОВРАТАК МЕЈЏОРА Интересантно је да се прошле седмице, из дубоке политичке мировине, огласио и некадашњи премијер Џон Мејџор, да подржи останак у Унији и каже како ће се Уједињено Краљевство 23. јуна наћи пред историјском одлуком да се одлучи за „Велику Британију“ или „Малу Британију“. У ауторском чланку за лондонски „Дејли телеграф“, он каже: „Када смо се одлучивали да уђемо у Европску унију били смо ’болесник’ Европе; данас, као резултат унутрашњих реформи и чланства у Заједничком европском тржишту, представљамо најјачу привреду Европе.“

На Мејџоровој страни је и анализа Центра за економске резултате при Лондонској школи економије. Та анализа, такође, упозорава да ће британска трговина и животни стандард становништва бити на великим искушењима после одласка из Уније. Прогнозира се да би просечни доходак домаћинства на Острву пао за 850 фунти, при најбољем сценарију изласка, то јест у случају да Британија усвоји норвешки модел и остане део Заједничког европског тржишта.

Најновија владина анализа о томе како би се „брегзит“ одразио на Британију калкулише такође са деценијом „несигурности“ која би могла да погоди финансијско тржиште, инвестиције и вредност фунте. Ту стоји да би, при најповољнијем сценарију „брегзита“, Уједињено Краљевство могло да са осталим чланицама Уније испреговара уговоре о слободној трговини, без тарифа на увоз и извоз. То би се практично могло извести до краја 2020. године.

[/restrictedarea]