Премијера на Малој сцени „Мадленианума“
Сетна комедија о сукобу Казанове и Дон Жуана приказује суочавање, односно сукоб њих двојице, што је заправо окршај два животна принципа: виталне страсти и вечите жудње међу половима, с једне стране, и раскалашног блуда, злоупотребе мушкости и насиља над слабијим полом, с друге стране
У новом тексту нашег познатог драматичара Миодрага Мије Илића приказује се сусрет два лика који су надживели своје време и постали свевремени. Дон Хуан, после свог „рођења“ у комедији Заводник из Севиље или Камени гост Тирса ди Молине и потом у Молијеровом ремек-делу Дон Жуан или Камени гост, као лик настао у стваралачкој имагинацији ових списатеља појавио се и у делима више других, познатих или мање познатих аутора. Преживео је неколико векова у драмама Томе Корнеја, који је написао комедију у стиховима Дон Жуан или Камена гозба, дуго играну на париским сценама; Антонија де Заморе, који је такође створио комедију; Карла Голдонија, аутора трагикомедије Дон Жуан или Кажњавање распусника; Ернеста Теодора Амадеуса Хофмана чија се једна од две Музичке новеле зове Дон Жуан, јер се читава прича дешава на представи Моцартове опере; затим данског списатеља Јохана Лудвига Хејберга, који је увео Дон Жуана у марионетско позориште; Џорџа Гордона Бајрона, са поемом Дон Жуан и Фауст, као и Кристијана Дитриха Грабеа са трагедијом истога наслова; Александар Пушкин написао је трагедију Камени гост, а Александар Дима Старији драму Дон Жуан од Марање или Пад једног анђела. Не треба обићи Лоренца да Понтеа, аутора либрета за генијалну Моцартову оперу Дон Ђовани, као ни Хозеа Сорију Морала, писца драме Дон Хуан Тенорио, нити многе друге у 19. и 20. веку – све до Бернарда Шоа, Серена Кјеркегора, Албера Камија, Сузане Лилар и др. Да Дон Жуан још живи и у овом, 21. веку потврђује комедија Миодрага Илића Казанова против Дон Жуана.
[restrictedarea]Ђакомо Ђироламо Казанова (1725–1798) живи и данас пре свега као симбол љубавног авантуристе.
Миодраг Илић у својој сетној комедији представља чувеног авантуристу и љубавника као остарелог човека са више од седамдесет година, а управо на дужности Валдштајновог библиотекара. У уводним призорима Казанова у библиотеци разговара са двадесетогодишњом, младом и лепом Гизелом, нећаком грофа Валдштајна, која је дошла да га обавести како не мора ићи њеном ујаку, јер овај има угледне госте, поред осталих и великог војводу Леополда, са којим ће разговарати о политици. Зато ће се она задржати у библиотеци, те ће се њихова конверзација продужити, самим тим и удварање остарелога љубавника младој лепотици. Разговор ће прекинути позив грофа Валдштајна Гизели да дође у горње салоне где су гости. Кроз неколико тренутака у библиотеци ће се изненада појавити нико други до – Дон Жуан, легендарни јунак из литературе, енергичан и вечито млад: „Лепих је јужњачких црта лица, стасит, млад, елегантан, у одећи по дворској моди. Носи о појасу мач. На уху минђушу“ – како стоји у тексту дидаскалије. Тад почиње својеврсни трилер у којем се Дон Жуан и Казанова надмећу око наклоности Гизеле, која ће се ускоро појавити и коју ће Дон Жуан, тај увек неодољиви заводник, отпрве очарати. Наравно, сукоб двојице ривала завршиће се победом Дон Жуана, који ће одвести лепу Гизелу…
Наведимо шта сам Миодраг Илић каже о свом делу: „Писац сетне комедије Казанова против Дон Жуана суочава аутентичну личност великог заводника, који је свим срцем неизмерно обожавао жене, са легендарним ’супарником’ Дон Жуаном, продуктом шпанског националног предања и мита, заснованог на религијској, претежно католичкој догми о прагреху Еве – виновнице протеривања првих људи из раја, тачније на исконској потреби да она буде унижена и кажњена. Дон Жуан је преузео улогу духовног Адама који покорава све Еве и који их презире. (…) Суочавање, односно сукоб њих двојице, заправо је окршај два животна принципа: виталне страсти и вечите жудње међу половима, с једне стране, и раскалашног блуда, злоупотребе мушкости и насиља над слабијим полом, с друге стране. Разуме се, писац жели пре свега да забави гледаоца, али и да га наведе на размишљање о сложеној природи афинитета мушког и женског пола, о њиховој симбиози и рату без победника.“
Предраг Ејдус имао је две улоге у овој представи: био је њен редитељ и играо је Казанову. Као редитељ добро је осмислио глумачке кретње и читав мизансцен; но, упркос успешно оствареном укупном сценском резултату, не можемо се отети утиску да је био бољи глумац. Умео је да веома нијансирано оживи фигуру старца и да разговарајући са Гизелом дочара како га још привлаче љубавне авантуре, али и да у ставу и изразу, у препирци са Дон Жуаном, буде тактичан, па и скептичан. Петар Бенчина приказао је Дон Жуана успевши да донекле делује фантастично и нестварно, да би, разговарајући са Казановом, био доследно истрајан и убедљив. Андријана Оливерић била је младалачки лепршава, али не и наивна. Мада нас је сценографско решење Герослава Зарића више подсећало на просторију неког луксузног локала, а мање на кнежеву библиотеку, било је функционално и ефектно. У свему – једна атрактивна камерна представа.
„Казанова против Дон Жуана“
ПИСАЦ Миодраг Илић
ПОЗОРИШТЕ Опера и театар „Мадленианум“ – Мала сцена
ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 26. јануар 2016
РЕДИТЕЉ Предраг Ејдус
СЦЕНОГРАФ Герослав Зарић
КОСТИМОГРАФ Марија Марковић
КОРЕОГРАФ Тамара Антонијевић
[/restrictedarea]