„Буба у уху“ врх овогодишње сезоне

Пише Рашко В. Јовановић

Премда врло широк репертоар београдских позоришта, начињен по правилима вишегодишње праксе према којој сви играју све, ипак не омогућује заинтересованим гледаоцима да на сцени виде најбоља дела светске и наше драме

Зима је на измаку, а позоришна сезона је у пуном јеку. Углавном се играју све старе дуговечне представе, што је и добро: оно што вреди заслужује да буде дуготрајно на репертоару. У том погледу карактеристично је да је КПГТ приказао у Центру „Сава“ стару-нову, у суштини обновљену представу водвиља Буба у уху Жоржа Фејдоа у режији Љубише Ристића, којој је у својству гледалаца присуствовало троје припадника старе глумачке екипе: Бранка Петрић, Рада Ђуричин и Власта Велисављевић. Буба у уху свакако је посебност у новијој историји нашег театра. Да подсетимо: то дело, у преводу Иванке Марковић, Љубиша Ристић поставио је у Југословенском драмском позоришту, на сцени Театра „Бојан Ступица“, 7. јуна 1971. и од тада је, током 45 година, одиграно 1.650 пута. Као што је обављена смена генерација у извођачком ансамблу, тако су пристигли и нови нараштаји гледалаца, који, рекли бисмо, са подједнаким одушевљењем као и некадашњи, прихватају ову представу, што се, попут феникса, одржава и обнавља на опште задовољство.

[restrictedarea]

СЛАВА КОЈА ОБАВЕЗУЈЕ Не пореди се без разлога духовита Фејдоова комика са Молијеровом. Ван сумње је да се француски аутор Жорж Фејдо (1862–1921), који је стварао крајем 19. и током прве две деценије 20. века, захваљујући својој непресушној инвенцији прославио пишући комедије: виртуозно је стварао духовита сценска дела, претежно водвиље, што се одликују бројним фарсичним претеривањима и ишчашењима и у градњи заплета, и у обликовању ликова, гледаоцима прихватљивим јер су логично формирани и живописно представљени. Фејдо је вешто изводио на позорницу карактеристичне ликове које није дословно преузимао из стварности већ их је пажљиво обликовао стварајући известан отклон од модела што их нуди живот. Већина његових сценских дела, од којих су најзначајнија Господин ловац, Дама из Максима, Не шетај се гола, Побрини се за Амелију и, наравно, Буба у уху, добро је позната и нашим гледаоцима, будући да су се сви наведени наслови изводили на бројним домаћим позоришним сценама. Редитељ Љубиша Ристић остварио је у својој представи Бубе у уху у пуној мери бриљантан комедијски брио, што ће рећи сценски живахан ток уз изналажење оригиналних, често и карикатуралних акцената, не бежећи од реалних животних ситуација, те је сценски приказ Фејдоовог текста обогатио ванредно духовитим и стога савременим гледаоцима блиским решењима. Феномен Ристићеве представе Бубе у уху остаје као јединствен пример спонтане свежине разигранога сценскога израза, који је мајсторски остварила прва екипа глумаца: Никола Симић, Милан Гутовић, Воја Брајовић, Морис Леви, Марко Тодоровић, Власта Велисављевић, Боро Стјепановић, Слободан Ђурић, Бранко Миленковић, Рада Ђуричин, Бранка Петрић, Зорица Шумадинац и Весна Латингер. После недавне смрти Николе Симића, схвативши да је представа изгубила једну од основних моторних снага, Љубиша Ристић је окупио нову, младу екипу да на начин старе створи нову представу популарног Фејдоовог дела. Слава некадашњег извођења обавезивала је нову глумачку екипу да оствари интерпретацију прожету лепршавом комиком у убрзаном темпу. То је младом глумачком ансамблу, сачињавају га: Лазар Јованов, Михајло Перишић, Богдан Трифуновић, Никола Ивачков, Новак Симић, Ана Костовска, Обрад Радуловић, Ташана Ђорђевић, Марина Ракић и др, несумњиво пошло за руком – нове извођаче публика је прихватила са одушевљењем и одобравањем. Зато се може рећи да је ова представа један од уметничких догађаја, који је истински допринео да се громким смехом многобројних гледалаца разбије монотонија ове позоришне сезоне.

ПРОРЕЂЕНА ГОСТОВАЊА Заиста, ове сезоне приметно је мање нових представа, нарочито нових наслова. Ако изузмемо неколико премијера у приватним београдским позориштима (Мадленианум и Славија), као и две премијере у Звездара театру – Клаустрофобична комедија и Воз, било је (упркос неповољним финансијским приликама) новитета на сценама дотираних позоришта главнога града, истина мање но што је уобичајено ранијих година. Тако је Атеље 212 на Сцени „Мира Траиловић“ извео Пијане Игора Вирипајева, а недавно су у Битеф театру одиграни Авети Хенрика Ибзена, који се годинама нису приказивали на престоничким сценама. У Београдском драмском позоришту, у режији Егона Савина, премијерно је постављена драма Луиђија Пирандела Човек, звер и врлина, што је репертоарско освежење. И то би било готово све. Проредила су се и гостовања домаћих театара из унутрашњости, да не говоримо о евентуалним гостовањима неког позоришта из иностранства. Зато ће ову монотонију вероватно осујетити 15. међународни позоришни фестивал „Славија 2016“, у оквиру кога ћемо од 9. до 19. марта гледати једанаест представа театара са три континента – из Европе, Азије и Африке. Овај фестивал, који је стекао углед код бројних посетилаца, попут весника пролећа, разгалиће гледаоце првенствено разноликим програмом – он није ни тематски ни стилски омеђен, нити се на њему фаворизује по сваку цену потрага за новим тенденцијама у представама прављеним експеримента ради, већ гледаоцима нуди више дела код нас никад приказивана, и то у извођењу сјајних позоришних ансамбала.

ОНО ШТО НЕДОСТАЈЕ У целини сагледан репертоар београдских позоришта, начињен вишегодишњом праксом према којој сви играју све, иако се сада махом играју репризе, можда може бити донекле атрактиван за широк круг посетилаца театра. Међутим, чињеница је да и овако широк репертоар не омогућује гледаоцима да виде најбоља дела светске и домаће драме: нема Шекспировог Хамлета, нити Молијеровог Тврдице, не приказује се Корнејев Сид, ни Федра или пак Аталија Жана Расина, о античкој драми да и не говоримо. Не вреди што комади руских писаца код нас пуне позоришне дворане: од толиких драма и комедија Островског на репертоару је само једно његово дело – Уносно место, док се Љермонтовљева Маскерада никад није ни изводила. Упитајмо се која се дела Бернарда Шоа играју – колико нам је познато, само је један његов комад обитава на београдском репертоару. Слично је и са делима француских драматичара, како оних из међуратног периода, тако и новијих. Када је реч о домаћем драмском наслеђу, евидентно је одсуство дела међуратних драматичара, и не само њих, него и писаца који су стварали током прве половине 20. века. Као да су дефинитивно пале у заборав драме Незнани гост Драгутина Ј. Илића, Голгота Миливоја Ст. Предића, Кајање Александра Илића, Преко мртвих Душана Николајевића, Под жрвњем Драгослава Ненадића, Пировање Мите Димитријевића, Човек поносан што нема среће Ранка Младеновића, Господски дом Радослава Веснића, Силе Миле Димић по Бранимиру Ћосићу, Бродоломници Милана Ђоковића, да не набрајамо даље. Многе од ових драма тематски су у сазвучју са догађајима нашег времена и и те како би могле бити занимљиве данашњим гледаоцима.

РАЗИГРАНА „СЛАВИЈА“

Као сваке године, и овог пролећа, на маленој сцени Позоришта „Славија“ пред гледаоцима ће се укрштати не само многобројни драмски и позоришни стилови него и различите традиције и културе, а самим тим и позоришни ансамбли из разних крајева света. Програм овогодишњег фестивала обухватиће дела настала од најстаријих времена, преко средњега века, све до 20. столећа. Отвориће га Регионално драмско позориште из Рјазана у Русији представом Машењка, насталом према истоименом роману Владимира Владимировича Набокова, који је славни писац довршио у Берлину 1926. године. Текст је деликатним поступком спретно адаптирао редитељ и продуцент Сергеј Виноградов, настојећи да на сцени прикаже суштину романа – разочарање главнога јунака због изгубљених животних илузија. Друге фестивалске вечери на програму је представа атинског Плесног театра Лидије Литос, који ће извести дело македонског аутора Дејана Дуковског Друга страна. То је свакако новост на овом фестивалу, будући да су представе плесних ансамбала биле реткост у програму. Може се претпоставити да ће и осталих осам представа позоришних ансамбала из Русије, Румуније, Азербејџана, Литваније, Израела, Египта и наше земље донети гледаоцима узбуђење и задовољство.

[/restrictedarea]