Ведро сведочанство о полетној епохи

Олга Богдановић 01Пише Дејан Ђорић

Овом поставком и пратећим каталогом новосадској и сада престоничкој публици први пут се у већем обиму приказују живот и стваралаштво београдске сликарке Олге Богдановић (Београд, 1913–1993)

У малој галерији Дома војске Србије у Београду до 5. марта одржава се изложба Олге Богдановић. Реч је о изложби из циклуса „Павле Бељански – пријатељ уметника“ коју организује новосадска Спомен-збирка Павла Бељанског, вођена од директорке др Јасне Јованов, најбоље војвођанске историчарке модерне уметности. Она је препородила ту раније рекло би се локалну и помало конзервативну установу, отворивши је ка новим искуствима и моделима рада, дајући пре свега још дубљи значај српском модернизму. У поменутом циклусу приређене су изложбе посвећене академику Милу Милуновићу и Кости Хакману, професорима београдске Ликовне академије, блиским пријатељима Бељанског. На тај начин посредно се прославља и недавни јубилеј педесет година од смрти Павла Бељанског.

[restrictedarea]

Иви Андрићу један задивљени обожавалац рекао је како у њему види оличење великог господина, на шта му је Андрић одговорио да то може да каже само зато што није упознао Павла Бељанског. Ко је Бељански? Правник и дипломата, љубитељ и познавалац уметности, сакупио је збирку врхунских слика, скулптура, цртежа и таписерија националне уметности прве половине двадесетог века. Већину од 185 дела, које је као пријатељ и мецена купио од 37 уметника, чине сјајни примери српског модернизма, а сада је та колекција нарасла на 800 музејских предмета. Београдске ондашње власти биле су исувише ограничене да схвате вредност таквог поклона српском народу, али не и новосадске, које су за збирку подигле велелепно наменско здање, на јединственом Тргу галерија, поред Галерије Матице српске и Галерије ликовне уметности поклон-збирке Рајка Мамузића.

Олга Богдановић 02КРУГ БЕОГРАДСКЕ ШКОЛЕ Овом поставком и пратећим каталогом новосадској и сада престоничкој публици први пут се у већем обиму приказују живот и стваралаштво београдске сликарке Олге Богдановић (Београд, 1913–1993). Била је део уметничког круга блиског Бељанском првенствено као супруга Мила Милуновића, од кога је колекционар куповао значајна остварења. Одлична фото и друга сведочанства о њиховом пријатељству чувају се у Документарном фонду Спомен-збирке и била су полазиште за истраживање Ксеније Васин и остварење изложбе. Избором од тридесет четири уметничка дела обухваћен је целокупан опус ове уметнице.

Уметничку школу, неку врсту међуратне Ликовне академије, завршила је 1931. године. Исте године отишла је на кратко путовање по Италији и Француској, где је у Паризу упознала Мила Милуновића за кога се удала 1932. Било је то весело венчање, на коме је присуствовао уметнички крем, венчани кум био је Бељански. Од 1933. до 1935. године са супругом живела је у Улцињу и Херцег Новом, а затим следеће деценије у Београду. Поново је отишла у Црну Гору и на Цетињу боравила од 1946. до 1948, а затим се коначно вратила у Београд. Педесетих година са породицом је била на Светом Стефану, а у периоду 1970–1978 обишла је Црну Гору, Италију, Шпанију и Грчку. На уметничкој сцени појавила се 1932. године, учествовала је на изложбама групе „Самостални“, и била члан УЛУС-а и УЛУЦГ-а.

Олга Богдановић 03Олга Богдановић најчешће је сликала уљаним бојама, мада се на изложби могу видети и успела дела у техникама пастела и акварела. Реч је првенствено о ведутама Сењака, Толстојевој улици и приморским пејзажима Светог Стефана, Будве, Херцег Новог, Венеције и Родоса. Њен стални мотив била је и мртва природа, посебно ваза са цвећем, међу којима је слика „Перунике“ ликовно можда најуспелија. Ређе је сликала портрете и фигуралне композиције, али је сама била чест објекат фотографима и сликарима. Према садржају, њено стваралаштво је интимистичко, припада кругу Београдске школе, српском међуратном модернизму, које има своје следбенике до данашњег времена. Обрада површине код ње је често експресивна и никада строго реалистичка; доследни је настављач модернистичких идеја свог времена. Можда би пре требало рећи идеала јер су предратни уметници фанатично веровали у естетику која је за традиционалисте била само деформација или деструкција класичних поставки. Својом вером у нови свет за којим су жудели и стварали га, а не због начина и нивоа рада или средстава којима су располагали, увели су на историјску сцену уметност која сеже од космичког до интимистичког, доказавши да је утопија модерне уметности естетска реалност. На том путу многи су живот дали за уметност што је данас крајње ретко, уметници сада одустају од много тога.

Олга Богдановић 04УМЕТНИЦА, МУЗА И МИЉЕНИЦА Без трунке безнађа или актуелног цинизма, опус Олге Богдановић ведро је сведочанство о епохи пуној полета и жара, о животу у доба продора џеза, техничке цивилизације, популарне културе и нових медија. Уметница је била београдска звезда у такозваним „лудим годинама“, периоду еуфорије између 1919. и 1939. године, када је на известан начин настављен весео друштвени и уметнички живот из времена бел епока. Заборављајући страхоте Првог светског рата, грађанска средина препустила се својим забавама, баловима, маскенбалима, прославама и свечаностима, који су туђи сировим и суровим људима постмодерне. Била је то цивилизација у знаку поштовања одређених ритуала, лепоте грађанског живљења, у којој су још увек биле очуване вредности из неких минулих епоха. Лоренсу Дарелу Београд из тог времена деловао је као „прљави“ досадни град, из кога је једва чекао да побегне, Лују Арагону се ни престоница ни Југославија нису свидели, а Ђузепе Ботаи је изјавио после посете Београду да је Југославија класичан вид владавине масонерије неком земљом. Тако је деловало извана, изнутра, за посвећене, била то, а и касније остала средина препуна оригиналних личности, какве је тешко наћи и у Европи. Олга Богдановић је муза и миљеница тог света, видимо је увек крајње елегантну и насмејану на бројним фотографијама, дотерану чак и на плажи. Њена лепота је неусиљена и спонтана, вероватно се никада до краја неће разјаснити да ли таква особеност помаже или одмаже даровитим женама. Код ње због тога није било необавезности у раду, сликала је и ретке представе у српском сликарству као што је ноктурно, а бавила се и апстракцијом. Таленат ове сликарке најбоље се уочава на оваквим ретроспективним изложбама, а зачуђује је да је у односу на „замор материјала“ садашњих уметника она и у позној доби одлично сликала. Пред публиком је низ инспиративних фотографија и дела ове узорне личности, уметнице дефинисане и остварене поетике.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *