Stokholmski sindromi

Piše Nikola Vrzić

Zašto je pitanje krivice za ubistvo dvoje naših diplomata u Libiji direktno povezano sa pritiscima da Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu ne dobije privilegije koje mu po zakonu pripadaju?

Američke bombe ponovo ubijaju građane Srbije. U petak, 19. februara, u Sabrati u Libiji, u raketnom napadu američkih aviona, ubijeni su Slađana Stanković i Jovica Stepić, službenici naše ambasade koje su nepoznati razbojnici/teroristi oteli 8. novembra prošle godine. Slađana Stanković i Jovica Stepić ubijeni su na osnovu naređenja Baraka Obame, predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Piter Kuk, sekretar za štampu američkog Ministarstva odbrane, na konferenciji za štampu 19. februara: „Predsednik je odobrio ovaj napad… Znate, to je bila predsednikova odluka.“
Odluka koja je, uzgred budi rečeno, izvedena suprotno odredbama međunarodnog prava – bez poziva libijskih vlasti, kojih god u toj razorenoj zemlji proizvedenog bezvlašća, i bez odobrenja Saveta bezbednosti – a usput i sa krajnje sumnjivom legalnom osnovom što se tiče samih Sjedinjenih Država, premda se nas – međunarodne zajednice – ta njihova osnova nimalo ne tiče. Obama je, naime, svoju naredbu za udar na Islamsku državu u Libiji izdao na osnovu Ovlašćenja za upotrebu vojne sile koje je 2001. godine američki Kongres izdao Džordžu Bušu Mlađem za udare na Al Kaidu u Avganistanu.

ŠTA ZNAJU AMERIKANCI Smrt dvoje Srba pod američkim bombama američkim lobistima i javnim zagovarači(ca)ma u Srbiji skoro da nije mogla da se dogodi u nezgodnijem trenutku. Usred usvajanja novog zakona o saradnji s NATO (koji smo analizirali prošle nedelje), dosad najmasovnijih protesta zbog te saradnje – ove subote u Beogradu, u organizaciji „Zavetnika“ – i istovremenih pritisaka NATO-a, NATO zagovarača i lobistkinja da se ruskim humanitarcima u Srbiji ne dodele privilegije koje smo im, inače (kao što ćemo i dokazati) obećali. Rečima Marije Zaharove, portparolke ruskog ministarstva inostranih poslova, „pogibija dvoje službenika srpske ambasade u Libiji dešava se u pozadini pokušaja Zapada da tu istu Srbiju uvuče u NATO, što je svojevrsno nametanje stokholmskog sindroma, kada žrtve terate da vas zavole“.
Zadržimo se u Libiji još malo, kako bismo bolje razumeli simptome sindroma u kojima živimo u Srbiji. Slađana Stanković i Jovica Stepić oteti su, rekosmo, 8. novembra prošle godine. Okolnosti njihove otmice, pitanje da li su pre otmice poštovane sve bezbednosne procedure i ko je odgovoran ako nisu, nesumnjivo da zaslužuju potpuno razjašnjenje. Ali je isto tako nesumnjivo – obdukcija je to i potvrdila – da su službenike naše ambasade ubile američke bombe. Te zato, sada, ključno pitanje više nije pitanje otmice – o tome smo imali tri meseca da raspravljamo – već pitanje ubistva. Konkretno: da li su Amerikanci znali da, bombardujući pripadnike Islamske države, mogu da ubiju i dvoje Srba?
Problem, ogroman problem za sve nas u Srbiji – i to je simptom onog sindroma o kome govori Marija Zaharova – sastoji se u tome što ovdašnji mediji ne insistiraju na odgovoru na ovo ključno pitanje. Naprotiv, upadljivo ga izbegavaju, fokusirajući se umesto toga na pitanja otmice i odgovornosti ambasadora u Libiji Olivera Potežice i njegovog ministra Ivice Dačića, što bi i bilo opravdano da se usput, u toj upitanosti, iz fokusa ne gubi faktor američke krivice i odgovornosti za smrt dvoje naših sugrađana. I čini se da to nije nimalo slučajno. Uostalom, kako bismo inače zavoleli one koji nas ubijaju?
Dakle, da li su Amerikanci znali? Citirani Piter Kuk iz Pentagona tvrdi da „nije bilo indicija bilo kakvog prisustva civila“ uoči napada. E, sad. Ivica Dačić, šef srpske diplomatije, kazao je pak „od BIA smo dobili čak i lokaciju, odnosno tačnu zgradu gde su (Slađana Stanković i Jovica Stepić) bili smešteni pre nego što se ovo desilo“, a na istoj konferenciji za novinare Ivan Todorov, načelnik bezbednosti naše Bezbednosno-informativne agencije, dodao je i da „smo sa partnerskim službama i došli do lokacije… U saradnji sa libijskom službom i u saradnji sa partnerskim službama smo i dobili lokaciju“. Da li su među ovim partnerskim službama bile i američke? Teško je zamisliti da nisu, najzad, da nemaju svoje izvore na terenu, kako bi inače Amerikanci znali da se u kampu pojavio Nuredin Čučan zvani Sabir, primarni cilj prošlonedeljnog napada iz vazduha? Tim pre što je i Kuk rekao: „Naše snage posmatrale su ovaj trening kamp nedeljama pre operacije.“ I još: „U ovom konkretnom slučaju, stvorila se prilika da udarimo, i preduzeli smo taj korak.“
Što će reći da postoje sve osnove za sumnju da su Amerikanci unapred znali da će, gađajući teroristu Sabira, ubiti i Slađanu Stanković i Jovicu Stepića, pa su to ipak učinili, čime njihova smrt prestaje da bude slučajna, kolateralna šteta.
Sumnja u Amerikance postaje utoliko veća što su odjednom, ove srede, oni počeli da tvrde kako „nisu dobili nijedan dokaz koji bi podržao tvrdnju da su dva srpska taoca ubijena u američkom napadu u Libiji prošle nedelje“. Na čemu Amerikanci zasnivaju ovu tvrdnju? Ovo je zbilja odlično: Kapetan Džef Dejvis rekao je da su zvaničnici gledali fotografije srpskih državljana koji su preminuli (…) „i do sada nismo videli nijednu kredibilnu informaciju koja bi ukazala da su ovi ljudi ubijeni u napadu koji smo mi izvršili“. Nasuprot Dejvisu i Amerikancima koji su gledali fotografije, na beogradskoj Vojno-medicinskoj akademiji ove srede je po hitnom postupku obavljena obdukcija tela dva nastradala službenika srpske ambasade u Libiji. I, kako je izjavio ministar pravde Nikola Selaković, „potvrđeno je da su (…) poginuli od detonacije u američkom bombardovanju“.
Tako da sada samo još treba pritisnuti beogradske zvaničnike da kažu da li su se zaista i američke službe nalazile među onim partnerskim koje su nam otkrile zgradu gde su držani naši taoci. Ali mediji to ne čine, a razlog što to ne čine nije želja da aktuelnu Vladu Srbije sačuvaju od neprijatnih pitanja.

ISTRAGA RUSA Ova medijska odbrana Amerikanaca i njihovog interesa u Srbiji – koja se samo slučajno poklopila sa interesom vladajuće garniture – vidljiva je bila i u neprofesionalnom izveštavanju medija sa anti-NATO skupa održanog u subotu u Beogradu. Ali ovde je već reč o procesima koji se medijski ne mogu pripitomiti; Srbi su, jednostavno, u ovih šesnaest godina naše tranzicije doživeli takav sudar sa stvarnošću i tuđim interesima u svojoj zemlji da se nekadašnji „Otpor“ – u smislu mladalačke vere u dobre namere Zapada kojima na putu stoji samo Slobodan Milošević, što je „Otpor“ oličavao dok nije postalo jasno da su iza njega zaista stajali prsti i motivi CIA – usput pretvorio u „Zavetnike“, opet, pre svega kao oličenje izgubljenih mladalačkih iluzija u taj Zapad i njegove namere prema Srbiji.
Da smo, kao društvo, u ovih 16 godina zaista prešli taj put od „Otpora“ do „Zavetnika“, pokazali su i rezultati istraživanja javnog mnjenja predstavljeni ovog ponedeljka u „Metropolu“ („Iako su parlament i vlada formalno stoprocentno za EU i mada je Srbija započela pregovore po poglavljima za članstvo u EU, ipak, samo 48 odsto građana to članstvo podržava, 72 odsto građana Srbije ima pozitivno mišljenje o institucijama Rusije, a svega 25 odsto ima poverenje u institucije EU“) na skupu Centra za evroatlantske studije „Srbija i Rusija – ruski uticaj na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije Srbije“ sa koga su upućene bezmalo panične poruke da smo „ugroženi višegodišnjom pojačanom proruskom antidemokratskom, antievropskom i anti-NATO propagandom, a u skorije vreme i drugim elementima ruske meke moći u Srbiji… Srbija i region su pod udarom perfect storm. Stvorila se sinergija direktnih ruskih i domaćih antidemokratskih interesa“…
Rešenje ove situacije CEAS i njegovi inspiratori, naravno, ne vide u prihvatanju realnosti koje su inače tako skloni da nam preporuče kada je ta realnost u skladu s njihovim interesom, već je „od suštinske važnosti da od takvih (ruskih) uticaja odbranimo (Srbiju? Američki interes u Srbiji?) i pojačamo podršku evropskim integracijama Srbije“.
I tu je suština. Bilo kakav vid ruskog uticaja u Srbiji je nepoželjan i treba ga eliminisati, sve u sklopu transatlantske strategije – na koju smo ukazivali puno puta dosad – potpunog izbacivanja Rusije sa Balkana kako bi čitav Balkan, kao mekani trbuh Evrope, potpao pod apsolutnu američku dominaciju.

NIŠKI HUMANITARNI CENTAR I to nas, to proterivanje Rusa s Balkana, svi pokušaji da se Srbija na svaki način odvoji od Rusije, dovodi i do Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu, i njegovog statusa. „Mislim da je to poslednji pritisak Rusije i ruskih agenata da se tom centru dodeli bilo kakav status, ali to će samo otežati integracije u zajednički mehanizam za vanredne situacije Srbije sa EU, što nam sledi u procesu evropskih integracija, i onemogućiti nam da uzmemo velike resurse i znanje koje NATO ima za slučaj vanrednih situacija“, rekla je Jelena Milić iz CEAS-a, potvrđujući (ako je to uopšte potrebno) da se naši evroatlantski partneri protive unapređenju statusa centra u Nišu. I „Večernje novosti“ pišu da je „Evropska unija spremna da oštro reaguje ukoliko Beograd Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu da iste privilegije koje je u našoj zemlji dobio NATO… Iz sedišta EU već su stigle neformalne poruke da bi Srbija ovime prekršila ono na šta se obavezala SSP-om, a posebno bi ugrozila sporazum o učešću u civilnoj zaštiti Unije, potpisan prošle godine. Brisel bi mogao da ode i korak dalje i Beogradu pošalje i zvaničnu ’packu’: da za otvaranje Poglavlja 31, koje se odnosi na spoljnu politiku i bezbednost, tvrdo uslovi Srbiju da ne daje diplomatski imunitet ruskim humanitarcima.“
Ako postoje ovakvi zahtevi – a postoje sigurno, inače bi sporazum o statusu niškog centra bio potpisan još kada je predsednik Rusije Vladimir Putin boravio u Beogradu u oktobru 2014, što je i bilo zvanično najavljeno – onda je reč o ozbiljnom pravnom nasilju nad Srbijom. Zato što se Srbija primorava da prekrši, da nastavi da krši, zakon koji je sama donela, Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o osnivanju srpsko-ruskog humanitarnog centra. Sporazum o kome je reč, o formiranju centra u Nišu, potpisan je pred kraj vlasti Borisa Tadića, 25. aprila 2012, a zakon kojim je sporazum potvrđen usvojen je u Skupštini Srbije u vreme prve vlade Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, 24. decembra 2012 . Ovaj zakon, u svom članu 20, navodi eksplicitno: „Strane dodeljuju Centru olakšice, privilegije i imunitete neophodne za rad Centra. Olakšice, privilegije i imuniteti iz stava 1 ovog člana utvrđuju se posebnim sporazumom, koji podleže potvrđivanju.“
Tako da Rusi zapravo imaju puno pravo što su – umesto da ćutke, kao dosad, prelaze preko našeg kršenja sporazuma koje njima stvara probleme u pomaganju Srbiji – počeli otvoreno da pozivaju Srbiju da poštuje zakon koji je donela. Ovi otvoreni pozivi, kakvih dakle dosad nije bilo, istovremeno pokazuju i da je Rusima strpljenje na izmaku. Ambasador Rusije Aleksandar Čepurin: „U ovom trenutku, nacrt sporazuma je potpuno spreman. Svako slovo je usaglašeno. Ne vidim nikakve ozbiljne razloge da on ne bude potpisan. Pa i da bude potpisan u okviru posete (premijera Rusije) Dmitrija Medvedeva Srbiji.“ Predsednik Srbije Tomislav Nikolić već je podržao potpisivanje ovog sporazuma. Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, potvrdio je da će o sporazumu biti reči kad Medvedev dođe u Srbiju. Odluka je, očigledno, na premijeru Aleksandru Vučiću. Da odluči, da prelomi, ima još tridesetak dana. Poseta Dmitrija Medvedeva, s potpisanim sporazumom ili bez njega, odnose Srbije sa Rusijom i sa evroatlantskim Zapadom odvešće na neki novi nivo. A mi ćemo saznati da li smo zaista oboleli od stokholmskog sindroma, ili terapija ruskom mekom moći daje rezultate kakvih se ubice Slađane Stanković i Jovice Stepića i te kako pribojavaju…