Путинова победа у Сирији

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

На Западу и Блиском истоку разумели су руску „мировну формулу два Сергеја“, јер су и Владимир Путин и Дмитриј Медведев поручили: „Боље је да послушате Лаврова, да не бисте морали да слушате Шојгуа“

После прошлонедељног упозорења руског премијера Дмитрија Медведева Западу да – подршком евентуалној копненој интервенцији Турске и Саудијске Арабије у Сирији – ризикује избијање трећег светског рата, изгледа да је борбени жар у Анкари, Ријаду и Вашингтону спласнуо. То не значи да су се Блиски исток и планета у потпуности извукли из претећег вртлога насиља, али сведочи да су важни људи на Западу из Кремља добили понуду коју не могу да одбију. Коначно су се замислили до чега може да доведе праволинијско срљање у сукоб, и то, како се изразио председник САД Барак Обама, у сукоб са „другом најмоћнијом армијом света“, то јест са Руском Федерацијом.

ОГРАНИЧЕНИ ПРЕКИД ВАТРЕ Шеф руске државе Владимир Путин саопштио је у понедељак дуго очекивану вест – од суботе, 27. фебруара 2016. године, тачно у поноћ по дамаском времену, наступиће примирје, односно прекид ратних дејстава у строго дефинисаним деловима Сирије. Примирје ће, како је објаснио, обухватити сиријске оружане снаге лојалне председнику Башару Асаду, које су у савезништву са Русијом, као и опозиционе групације које сарађују са Американцима. Прекид ватре не односи се на терористе Исламске државе и Ал Нусру, па ће против њих рат бити настављен. Путин то није рекао, али управо ове групације многи аналитичари повезују са подршком Турске и Саудијске Арабије.

Истовремено, Асад је расписао парламентарне изборе за 13. април, тачно три године и 11 месеци након одржаних претходних. То ће за њега бити добра провера уочи потенцијалних ванредних председничких избора који се могу очекивати после достизања одрживог политичког решења, али пре свега као могућност да додатно учврсти свој положај – на таласу очигледне војне и дипломатске победе и престанка непријатељстава после пуних пет година. За Асада и Путина биће од пресудног значаја да у наредном периоду спрече распад Сирије и да се политичко решење нађе у оквирима аутономије, или неке врсте федерализације земље. О томе ће се, под окриљем УН, разговарати на преговорима у Женеви.

Сам договор о прекиду ватре, као први и неопходан корак да би се приступило политичком процесу, резултат је вишедневних интензивних преговора копредседавајућих Међународне групе за подршку Сирији (МГПС), односно Москве и Вашингтона, уз консултације са другим државама. У оквиру МГПС, а под окриљем Уједињених нација, формирана је посебна радна група, којом такође копредседавају САД и Русија. Њен задатак биће да спроведе у дело услове примирја, односно да одреди границе територија које и даље контролишу Асадове и опозиционе снаге, илити подручја где и даље делују ИД, Ал Нусра фронт и друге организације које СБУН препознаје као терористичке. Такође, група је задужена да одржава контакт међу свим зараћеним странама (изузимајући терористе), решава међусобне спорове, смањује напетост и информише о кршењу примирја. У овом последњем случају, страна може бити искључена из режима примирја.

НЕУГОДНО ПИТАЊЕ После свега, остаје неугодно питање за Обаму и све западне медије који су га у томе здушно подржавали – када је прошле године тврдио да је Русија само „регионална држава“, а њена је привреда „у дроњцима“, а сада истиче да је руска моћ „одмах испод“ америчке. То питање гласи: како је то Владимир Путин за само пола године успео да Русију из тих дроњака уздигне у другу силу планете? Можда руски председник и његова влада имају натприродне моћи? Или ће пре бити да је добитник Нобелове награде из Беле куће свесно обмањивао и своју и инострану јавност. Јер кад потпирујеш неки сукоб, много је боље рећи „он је слаб, само навали“, него „он је јак, хајде да размислимо још једном“. Ипак, Обама је сада размислио – и попустио.

Можда и у последњи час. Да ли га је то Медведев стимулисао на мисаону активност, или је и у Вашингтону сазрела свест да су, верујући да користе исламисте у својим закулисним комбинацијама, заправо сами били искоришћени за агресивне неоосманистичке амбиције Анкаре и њеног лидера Реџепа Тајипа Ердогана? И ту је потпуно свеједно да ли он прети Европи да ће на њу усмерити свој гнев у виду огромног мигрантског таласа, или када увлачи Америку и НАТО у рат са Русијом – Запад се у целини налази на великом раскршћу. Како год окрену, за њих све ово неће бити идеално, али им се бар пружа прилика да спрече најтеже последице. Сам Путин је у овом одмеравању снага ишао до краја и победио, мада ће се и његов успех још наћи пред бројним искушењима.

 

ДИПЛОМАТСКА ПОБЕДА МОСКВЕ Нови план регулисања сиријске кризе протеклог викенда су форсирано разрађивали шефови америчке и руске дипломатије Џон Кери и Сергеј Лавров. Американцима се веома жури да за преговарачким столом спасу шта се спасти може, имајући у виду да „друга најмоћнија светска армија“ нимало не штеди њихове пулене на терену. Копнене снаге сиријског председника незаустављиво напредују према „престоницама“ такозване умерене опозиције и Исламске државе, Алепу и Раки, али Американце и њихове исламске савезнике највише боли то што Асад остаје на свом месту у Дамаску, упркос петогодишњим оружаним напорима да га смакну. Обрни-окрени они морају да разговарају управо с њим. На сличан начин као што Петар Порошенко у Кијеву мора да разговара са лидерима Донбаса. У томе је највећа дипломатска победа Москве на оба фронта. Поткрепљена, наравно, аргументима руског оружја.

Али шта је то преломило Обаму да постане склонији договору, после бучних и непомирљивих изјава и припрема за инвазију Сирије? Минхенске речи Медведева о томе да ће почети свеопшти рат ако се конфронтација настави, свакако су пукле као гром у Вашингтону, Лондону, Анкари, Ријаду и свим другим „престоницама рата“. Међутим, не би оне имале толико одјека да све западне анализе не указују на то исто – Русија ће бранити своје националне интересе свим средствима и до самог краја. Управо тако – свим средствима „друге војне силе света“. Зато је упалила руска „формула два Сергеја“, када су из Кремља јасно поручили: боље вам је да слушате Лаврова, да не бисте морали да слушате Шојгуа.

Шта то конкретно значи? Нуклеарна средства „смака света“ само су последња на листи примене, када сва остала буду исцрпљена. Дакле, ако би Турци и Саудијци кренули у копнену офанзиву, односно у агресију на Сирију да спасавају борце Калифата, били би подвргнути следећем сценарију. Најпре би их Ваздушно-космичке снаге РФ бесомучно бомбардовале, по истом принципу како то данас чине са Ал Нусром и Исламском државом. С том битном разликом што регуларна и бројна армија много теже може да се сакрије него костимирани исламски фанатици, и утолико је лакша мета. А на земљи би их, поред Асадове армије, дочекала копнена војска чију би окосницу чиниле иранске снаге и комплетни милитантни покрети које подржава Техеран. Све војне акције координисао би штаб у коме би кључну улогу имали руски официри.

Наравно, у том случају, и Москва би истог часа удесетостручила своје војно присуство у Сирији, али и у својој војној бази у Јерменији, на 30 километара од турске границе. Они који мисле да је Путин још пре четири године случајно ојачао руско војно присуство на турској граници, сигурно верују и да је био изненађен Ердогановим новембарским „ударом с леђа“, када је Анкара оборила руски авион. Још тада, 2012. године, у јерменском граду Гјумри, дислоцирана је 102. руска војна база, са око 5.000 припадника.

На овој локацији, поред саме турске границе, тада су се размештени системи земља-ваздух С-300 и ловци МиГ-29, а данас се тамо налази вероватно још модернија техника. У међувремену је ова база, створена 1995, додатно ојачана, као део уједињеног система ПВО ЗНД-а, по међудржавном уговору који важи до 2044. године, а Русија је користи бесплатно. Војни команданти НАТО снага запрепашћени су способношћу Оружаних снага РФ за брзо пребацивање огромних војних потенцијала на велике удаљености. Зато је јасно да би се 5.000 Руса у Јерменији очас посла претворило у 50.000, а можда и у 500.000 до зуба наоружаних војника. Зато је Обама сасвим извесно спасао и Ердоганову част.

Јер Турци би се нашли на руском нишану са три стране: из Сирије, Јерменије, али из саме Русије, односно са Крима, где је у последње две године извршена темељна реконструкција и модернизација и пре тога озбиљних (совјетских) војних капацитета. Недостајала је модерна ракетна техника и морнарица, али данас су на Криму стационирани најсавременији ПВО и противбродски системи, као и десетине ратних бродова и авиона. Све у стању тоталне модернизације. Да ли је Русија на Криму поставила и тактичко нуклеарно наоружање, остаје тајна, али је штампа и о томе спекулисала претходних месеци. Сигурно је пак да су најсавременије руске крстареће ракете „Калибар“ присутне не само на бившем украјинском полуострву већ и на новим стелт-бродовима који крстаре по Црном и Каспијском мору и Средоземљу.

Војни упад Турске и Саудијске Арабије у Сирију резултирао би правим масакром њихових трупа, а они би веома тешко могли да изведу ваздушни напад на руске положаје, јер су они заштићени системима С-400 и „Панцир-С1“ у руској авио-бази „Хмејмим“ код Латакије. Систем С-400 би непријатељске авионе и ракете обарао практично одмах по полетању са аеродрома, а „Панцир-С1“ би чувао саму базу. У „Хмејмиму“ су примећени и камиони који носе руско тајно оружје „Краснуха-4“, које заслепљује буквално све електронске уређаје у радијусу од 300 километара: шпијунске сателите, земаљске радаре, „Авакс“ авионе и беспилотне летелице – дронове. Да би се разумела логика руских инжењера који су стварали „Краснуху“, треба рећи да ова реч у преводу значи „богиње рубеоле“, које се на телу манифестују у виду безброј црвених тачкица. Тако отприлике изгледа и слика коју на својим екранима имају радари и сателити када их обасја зрак „Краснухе“.

 

НАТО ПИТАЊЕ Био би то, међутим, изузетно опасан сценарио, јер би руски удари на тлу Турске могли да буду повод за активирање НАТО уговора о самоодбрани, али је ове задатке ипак могуће решавати и без формалног кршења турског суверенитета. У том случају, и поред галаме која би се подигла у НАТО земљама, Анкара и Ријад остали би по свему судећи сами очи у очи са Москвом и то се по њих сигурно не би добро завршило.

Тога су сви свесни, укључујући и самог Обаму, који се, упркос антируској реторици, ипак није усудио да пружи „турским савезницима“ чврста уверавања да би Вашингтон одмах појурио у рат против Русије. Ердогану од помоћи није био ни његов непомирљиви став према Курдима, који планирају оснивање своје државе и на штету Турске, а са којима Американци имају своје планове. Обама је, према писању лондонског „Индепендента“ прошлог викенда провео 80 минута убеђујући Ердогана да покаже „више стрпљења“ и прихвати руски план. Турчин не крије разочарање таквим исходом, очекивао је сигурно више од оних који су га охрабривали да заигра чврсто са Москвом. Да још може прибећи очајничким корацима, не може се са стопроцентном сигурношћу искључити, јер аналитичари верују да га повлачење са бојног поља може скупо политички коштати. Мировна формула Лаврова и Керија можда је и једини излаз који даје минимум гаранција да неће доћи до тоталног рата.

 

ЗАШТО СМЕТА АСАД Каква би у том случају била руска позиција, може се са сигурношћу наслутити – прелазак у тотално ратно стање, без обзира на то ко је противник на терену. Подсетимо се шта је „Печат“ (бр. 204) писао пре тачно четири године, у фебруару 2012. Још тада смо поставили питање – да ли се Асад нашао на нишану Запада зато што је „диктатор који пролива крв својих грађана“, или ту ипак постоји неки други, мање патетичан разлог? Како је Башар Асад изјавио у новембру 2011, на листи за одстрел нашао се још 2003. године, после упада америчких снага у Ирак. Тада га је посетио државни секретар САД Колин Пауел и директно затражио да Сирија одмах преиспита своје односе са Русијом, то јест да направи спољнополитички заокрет од 180 степени у односу на Кремљ. Тадашњи државни секретар је затражио да Дамаск раскине све савезничке споразуме са Москвом и суспендује пријатељске односе.

„У супротном запрећено ми је агресијом. Колин Пауел је рекао да су у Ираку америчка војска, техника и авијација који могу бити употребљени против Сирије. Међутим, ми смо тај ултиматум одбили, после чега је на нас започео притисак без преседана“, објаснио је Асад како се Сирија тада нашла на листи земаља „осовине зла“, заједно са Ираном и Северном Корејом. Међутим, сиријски експерт Али Салим Асад најавио је тада да Москва намерава управо супротно – да брзо и значајно подигне ниво сарадње са Дамаском, пре свега у војној и обавештајној сфери. Почетком 2012. у Сирију је стигло на десетине руских војних и других саветника. Поједини аналитичари у Москви оценили су да је сарадња са Асадом добра прилика да се парира претњама које по руску безбедност проистичу из дејстава НАТО-а. „Предстојећи председнички избори у Русији, на којима се очекује убедљива победа Владимира Путина, означиће вероватно почетак тог процеса“, записали смо тада.

Ко би могао, после свега овога – а видимо да руско-сиријске припреме за одбрану од америчке агресије трају дуже од деценије – да изда Асада, након што је он ставио своју главу на пањ због Русије? Да ли се заиста може очекивати да би Путин тако поступио? На основу свега виђеног код руског лидера у последњих двадесетак година, рекло би се да не постоји ни промил шансе за такав исход. Уосталом, Путин је познат као веома рационалан политичар, који максимално штеди расположиве ресурсе, па би његово повлачење из Сирије, после толиких уложених напора и жртава, представљало фијаско након кога би се тешко опоравио. Зато су и за њега, као и за Ердогана, све карте стављене на Сирију.

Наравно, Путинови адути су неупоредиво јачи, што је морао да призна и Обама. Проричући још у септембру прошле године, када је отпочела руска интервенција у Сирији, да ће се она лоше завршити по Москву, шеф Беле куће сада се уверио да је Путину било довољно пет месеци да оконча сукоб који су Американци распиривали пет година. Обама је тада изјављивао да ће Русија да се загрцне на Блиском истоку – јер је она „регионална држава“, чији утицај престаје изван њених граница. На то му је Путин одговорио, преко немачких новинара, да Русија не претендује на улогу некакве супердржаве, јер је то „скупо и непотребно“. Али је и истакао да би погрешно било Русију називати регионалном силом, пошто остаје нејасно на који регион се тачно мисли, будући да се највећа земља света граничи и са Европом, и са Азијом и са Северном Америком. Од сада – и са Блиским истоком.

Опасни „Калибар“

Руси и даље крију техничке карактеристике својих ракета „Калибар“, које су први пут показане у борбеним условима на Путинов рођендан, 7. октобра прошле године. Тада је групација бродова руске Каспијске флоте извршила плотунско лансирање 26 ових пројектила ка метама Исламске државе у Сирији, а 20. новембра испалила је још 18 ракета. Све оне су погодиле циљеве удаљене 1.500 километара, крећући се вијугавим трајекторијама, долинама река и између планина. Иако се мало зна о крајњим могућностима „Калибра“, потврђено је да имају домет већи од 2.000 километара (претпоставља се до 2.600 км), уз прецизност погађања од око три-четири метра. Ова прецизност је више него довољна, јер је маса бојеве главе чак 500 килограма, што омогућује огромна разарања, а ракета може носити и нуклеарну главу.

Ако су удари из Каспијског мора изазвали непријатно изненађење и означили крај америчке доминације у сфери крстарећих пројектила, прави шок у Пентагону десио се 8. децембра 2015. године. Тада је руска подморница „Ростов на Дону“ пројекта 636.3 „Варшавјанка“ (по НАТО класификацији „Improved kilo“), из Средоземног мора испалила још четири ракете, али из подводне позиције, што сведочи о новим могућностима руске Ратне морнарице. Москва је показала да може из морских дубина да се нечујно прикраде и држи у шаху било ког противника, а посебно велике бродове и носаче авиона. Реч је о дизел-електричним подморницама, најтишим на свету, а примена нове технологије омогућује брзо и дуготрајно кретање на дубинама испод 200 метара под морем, без потребе за израњањем на површину.