Примирје којег неће бити

Пише  ФИЛИП РОДИЋ

Примирје у Сирији које су договорили председници Русије и САД Владимир Путин и Барак Обама треба да ступи на снагу 27. фебруара. На дипломатском пољу овај договор представља значајан успех, али на терену, по свему судећи, неће бити већих промена, осим оних остварених употребом оружја ове или оне стране

Основни договор о прекиду ватре, који су прихватили Москва, Вашингтон и Дамаск, обухвата званичне сиријске оружане снаге и формације одане председнику Башару Асаду, побуњеничке снаге које се сматрају „умереним“ и које сарађују са САД и курдске јединице, а не односи се на војна дејства против терористичких организација попут Ал Нусра фронта и Исламске државе. Ту долазимо до проблема и до питања шта на војном, а не на дипломатском плану, представља овај споразум. Конкретно – ништа, или врло мало. Већина војних дејстава и легалних сиријских снага, и руске и америчке авијације, и Курда односила се на борбу против терориста, који чине убедљиво највише оних који ратују против Асада и ту се, као што смо рекли, ништа неће променити.

 

ИСТЕРИВАЊЕ НА ЧИСТАЦ У чему је онда успех? Која је вредност постигнутог договора? На ширем плану, о ком детаљније пише наш дописник из Москве, ради се о томе да је Русија сада дефинитивно показала да је вратила статус светске суперсиле, јер само једна суперсила може да заустави рат започет од стране друге суперсиле, што је случај у Сирији. На ужем плану, руски успех је много очигледнији. Прво, Москва је за своје операције у Сирији овим чином обезбедила додатни легитимитет. Ни до сада се није могло много приговарати руским ваздушним ударима по терористима у Сирији, будући да су међународно правно засновани на позиву у помоћ који је упутила званична сиријска власт. Овим споразумом, односно његовим делом који предвиђа да руска авијација може наставити дејствовање по положајима терориста, руску интервенцију као легитимну прихватио је и сам Вашингтон. Друго, Москва је овим потезом успела да повуче јасну линију између „умерених побуњеника“ и терориста. Тиме је не само успела да унесе додатну поделу међу „умерене побуњенике“, јер они, колико год их мало било, нису сви сложни око прихватања примирја, него и да легитимним метама начини све који покушају да се супротставе снагама верним председнику Асаду. Колико је ово болно, показује пример организације Ахрар ел Шам, до сада сматране делом „умерене“ Слободне сиријске армије и једне од најмоћнијих побуњеничких група у овој земљи. Командант ове јединице изјавио је, наиме, за једну либанску телевизију да његови борци неће поштовати примирје, осим ако у споразум не буде укључена и Ал Нусра. „Више бригада Слободне сиријске армије најавило је да ће одбити да се прикључи примирју у Сирији ако се оно не односи и на Ал Нусра фронт“, рекао је командант чије име није наведено. Сличне речи је пренео и новинар Гардијана Карим Шахин којем је један од бораца Ахрар ел Шама саопштио да овакав договор „нема смисла“, јер „све док је Ал Нусра искључена из споразума, то значи да се сукоби неће обуставити ни у једном региону“. Шансе да Ал Нусра буде избрисана са терористичке листе не постоје, јер то нико озбиљан (Турска и Саудијска Арабија не спадају под ову дефиницију, али немају ни било какав утицај) не доводи у питање. Дакле, овим потезом Ахрар eл Шам и, вероватно, њена сестринска организација Џаиш ел ислам, испадају из групе „умерених“ и прелазе у групу на коју је лов отворен.

[restrictedarea]

Ту би могао да потпадне и читав низ организација које се сматрају делом Слободне сиријске армије, односно „умерених побуњеника“ попут Џунд ел Акса, Фаџр ел Шам и других у садејству са Ал Нусром и Исламском државом покренуле значајну офанзиву код стратешки важног града Ханасер, који се налази на путу између Дамаска и Алепа. Како наводи више извора из Сирије, ове борбене формације успеле су изненадном здруженом офанзивом – Исламска држава с истока, Ал Нусра и остале побуњеничке групе са запада – да се домогну Ханасера и пресеку везу између Алепа и Дамаска, али је у неколико дана који су уследили Сиријска арапска армија уз помоћ руске авијације и других лојалних милиција вратила изгубљене положаје. Управо ова операција је добар пример за оно што би могло да уследи по ступању на снагу примирја – да мали део „умерених побуњеника“ до сада безначајних у сукобу и по тврдњи Москве често подржаних од њене авијације, престане са ратним дејствима против Асадових снага, а да се већи део јасно декларише и сврста уз оне који су званично проглашени терористима. Поред свега овога, споразум Москви омогућава и да „игра прљаво“. Наиме, ситуација на терену у Сирији је врло флуидна и зараћене стране су веома измешане. Као што видимо и по самом сврставању побуњеника, јако је тешко проценити на ком подручју су чији борци. Москва ову ситуацију може да искористи и бомбардује практично било кога тврдећи да су ту били елементи Ал Нусре или Исламске државе. Укратко, Москва је себи овим обезбедила позицију по којој може слободно да одлучује о томе ко су у Сирији терористи, у складу са чувеном Лавровљевом дефиницијом терориста у Сирији: „Ако изгледа као терориста, ако се понаша као терориста, ако хода као терориста, ако се бори као терориста, онда је то терориста, зар не?“ Овако нешто ће се вероватно дешавати најпре у Алепу који је, с једне стране, од највеће важности за снаге Дамаска, а с друге, контрола над његовим квартовима је толико шарена да је немогуће са сигурношћу рећи ко се где налази и где су званични, а где незванични терористи, односно „умерени опозиционари“. Просто, нема шансе да у околини Алепа примирје буде на снази све док га лојалне снаге у потпуности не врате под своју контролу.

 

АНКАРА СЕ БРАНИ У СИРИЈИ Поред гомиле „умерених терориста“ који ће због примирја морати да скину маске и сврстају се тамо где и припадају, споразум Москве и Вашингтона не одговара ни Турској, и на чистац ће, попут извођача радова, истерати и главног инвеститора, председника ове земље Реџепа Тајипа Ердогана. Ратоборни Турчин се коначно нашао тамо куда га је све време водио суманути пут који је одабрао – притеран уза зид и остављен без подршке својих савезника од којих је очекивао да му чувају леђа.

Предосећајући шта се спрема после конференције у Минхену, на којој су постављене основе за садашњи споразум о примирју, Ердоган је дан пре званичног објављивања договора изашао у јавност са агресивном изјавом о томе да његова земља има права да се брани од терориста и у Сирији и другде. Прво се у среду 17. фебруара у Анкари догодио терористички напад у којем је живот изгубило 28 људи за који је Турска одмах оптужила сиријске Курде. Овај напад имао је, међутим, све одлике „операције под лажном заставом“ и могло би се рећи да је, ако се није сасвим случајно догодио како би у потпуности одговарао турским интересима, организован под Ердогановим вођством не би ли се стекло оправдање за наставак нелегалних борбених операција против Курда у суседној држави. Након овога, Ердоган је поново ултимативно од Вашингтона затражио да ускрати помоћ Курдима и омогући му да се са њима обрачуна. Пошто је поново остао кратких рукава, Ердоган је, уместо да устукне, повукао још један очајнички потез који га је сада довео у практично безизлазну ситуацију. „Турска има свако право да спроводи операције у Сирији и местима у којим се налазе терористичке организације у циљу борбе против претњи са којима се Турска суочава“, рекао је одлучно Ердоган. Свој став он је поткрепио оценом да „то апсолутно нема никакве везе са сувереним правима држава које не могу контролисати свој територијални интегритет“, односно Сирије. „Напротив, овде се ради о одлучности коју Турска показује да заштити сопствена суверена права“, додао је. Очигледно алудирајући на недостатак америчке подршке, Ердоган је још рекао и да „нико нема права да ограничава право Турске на самоодбрану када се суочава с тероризмом“. Слично је наступио и турски премијер Ахмет Давутоглу који је позвао Вашингтон да безусловно подржи „проширење турске борбе против терористичких претњи, пре свега курдских милиција“. „Једина ствар коју очекујемо од свог америчког савезника је да подржава Турску без ако и али“, рекао је Давутоглу.

Ови захтеви Ердогана и Давутоглуа су, међутим, као и раније наишли на тишину на званичном нивоу, али је одређеним гестовима и дипломатским каналима Анкари јасно саопштено да од тога нема ништа. Један од тих гестова је управо постизање споразума о примирју с Москвом. Да је то тако, верује бивши амерички дипломата Џим Џатрас, који је рекао да је прихватајући услове прекида непријатељстава Вашингтон показао Турској да неће подржати напоре Анкаре да пошаље своје трупе у Сирију и да касније НАТО неће притрчати у помоћ. „Ако би Турска послала своје снаге у Сирију, то би било потпуно нелегално. Они би могли бити предмет одмазде сиријских снага и руског ваздухопловства. Вашингтон је Анкари јасно ставио до знања да су ’сами и ако су довољно глупи да пошаљу своје снаге у Сирију и погоде их Руси, не очекују спас од НАТО’“, закључио је он. И немачки Шпигл тврди да је Анкари послата слична порука. „Европски лидери јасно су ставили до знања да немају интереса да учествују у рату који изазива Турска“, пише овај лист и преноси изјаву коју му је дао шеф луксембуршке дипломатије Жан Аселборн да „НАТО не може себи да дозволи да буде увучен у војну ескалацију с Русијом“. Аселборн је истакао и да гаранције о заједничкој одбрани из Члана 5 Повеље НАТО „важе само када је јасно да је држава чланица нападнута“. Шпигл преноси сличну оцену и једног немачког дипломате, који је тражио да остане анониман, да „неће плаћати цену рата који су започели Турци“.

 

ИЗЛАЗ ЗА АНКАРУ Суочен са оваквом ситуацијом, Ердоган се налази пред избором да ли да упркос вољи својих савезника, па чак и великог дела сопствене војске, крене у ратну авантуру која би на крају укључивала и директно сукобљавање с Русијом, или да нађе начина да ретерира. Као што смо већ писали, Ердоган није баш најрационалнији политичар и постоји могућност да ће се упистити у ову авантуру. Одговор на питање како би то могао да изведе веома је једноставан и не треба ту много мудровати – довољно је да настави са досадашњим агресивним понашањем. Како да се повуче и превазиђе садашњи спољнополитички фијаско, најгори у модерној турској историји – мало је компликованије. Анкара би морала да спроведе читав низ за њу болних потеза, а у евидентну опасност би довели и политичку будућност садашњег вођства. Пре свега, морала би да учини оно што су Вашингтон и многи други већ урадили: да схвати да је одлазак Асада са власти у скоријем року немогућ, те да одустане од опсесивних покушаја да га свргне. Да одбаци сумануту идеју коју дели са Ријадом да би масивна међународна сунитска армија могла да преузме контролу у Дамаску и да ради на мировном решењу са највећим светским силама које сада предводе САД и Русија. Анкари би у овом тренутку било мудро и да почне да поправља односе са Ираном, чији утицај у региону стабилно расте и који је за Турску од животног значаја и стратешки и привредно. Такође, требало би да се дистанцира од Саудијске Арабије која одбацује све оно што су биле вредности модерне турске државе, као што је умерени ислам, верска и етничка толеранција, демократија… На крају, Анкара би морала да одустане од свог тврдоглавог приступа Русији, схвати своје место, извини се за инцидент са обарањем бомбардера и на тај начин покуша да обнови пријатељске односе са Москвом. С обзиром на то да Анкара не може ни војно, нити дипломатски да порази Русију, једини начин да се оствари Ердоганова жеља да му се Путин јави на телефон, јесте да му приступи у складу са тим какав је чији положај. У крајњој линији, Ердоган би требало да схвати да ако је чак Обама устукнуо и одустао од своје агресивне политике, то треба да учини и далеко слабија Турска.

Једина извесна ствар, како год да се Турска постави у будућности, јесте то да правог примирја у Сирији неће бити ускоро, докле год дефинитивно не буду поражене све терористичке организације на терену и док легална, Асадова, војска и њени савезници не врате контролу над читавом територијом. Тек тада ће моћи да се постигну прави мир и преговори са оним што остане од опозиције, оне „умерене“.

[/restrictedarea]