ПРЕНОСИМО: Вили Вимер – НАТО НАС ВОДИ У ПРОПАСТ

Разговарао Карл Милер
Фотографије МИЛАН ТИМОТИЋ

Последњих година снага Русије се знатно повећала, до те мере да је ова земља могла да се поврати на светску сцену поштујући међународно право и Повељу Уједињених нација, а да при томе Сједињене Америчке Државе нису могле ништа да предузму нити да се томе супротставе

Вили Вимер је рођен 1943. године. Од 1976. до 2009. био је посланик у немачком Бундестагу, од 1988. године до 1992. државни секретар у немачком Министарству одбране, касније заменик председника Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Захваљујући својим продорним анализама и ставовима о потреби оживљавања међународног права, као и изричитом одбијању политике засноване на ратовима, Вили Вимер је постао познат не само код немачке јавности већ и шире.

Преносимо Вимеров интервју из швајцарског електронског часописа „Хоризонти и расправе“.

Почетком ове године руска влада је променила своју одбрамбену доктрину. Да ли то значи да од сада треба да се плашимо Русије, или ова промена представља одговор Русије на претње које су јој упућене? 

Било би добро да пажљиво прочитамо текстове свих националних доктрина везаних за питања безбедности. Земље којима то прилике дозвољавају јавно објављују те документе, било да је реч о САД, Индији, Кини или, као што је то сада случај, Русији. То нам омогућава да на основу личног искуства откријемо полазишта националних стратегија, као и средства којима намеравају да се послуже. На тај начин остале државе имају могућност да сагледају да ли предвиђена средства могу остварити циљеве изложене у начелним поставкама. Ово се, наравно, односи и на Русију и њену концепцију одбране.

Неопходно је да у овим, новообјављеним информацијама анализирамо ставове и мишљења изложена од стране московских званичника. Да ли њихово виђење ствари одговара нашем, или ту постоје видне разлике? Очигледно је да, након читања руских ставова о безбедности, нема већих разлика у начину посматрања. Очекивања Русије на крају Хладног рата, а у сагласности са Париском повељом из 1990. године, указују на потребу да се изгради заједнички европски дом. Таква концепција се супротставља интересима САД којима то не одговара и које све чине да онемогуће изградњу мирног суживота међу европским државама. Сви то знамо, а ни Руси нису слепи. По том схватању, Русија ни у ком случају не сме бити део те целине и треба је држати по страни. Сви смо могли да констатујемо да последњих 25 година САД желе да постану доминантна сила и да у Руској Федерацији виде само препреку у остваривању тог циља, упркос предвиђеној миротворној сарадњи и чињеници да Русија ни у једном тренутку у прошлости, а ни сада, није дала повод Американцима да страхују. Овакав став подсећа на стару римску пословицу која каже да треба уништити Картагину јер је Картагина.

[restrictedarea]

Русија, с правом, сматра да она сама треба да одлучује о својој националној политици и одбија да се подвргне америчком диктату. То је и главни разлог сукоба; украјинска криза управо указује на америчке напоре да се војно што више приближи Русији.

Овакав приступ и начин деловања, започет 1992. године процесом проширења НАТО-а на источноевропске земље, поставља веома забрињавајуће питање: када ће притисак који се врши на Москву стићи до „тачке без повратка“? У тренутку када америчке трупе и трупе њихових вазала стигну надомак Москве, а познавајући потенцијал двају сила, сувишно је питати се какве последице ће трпети европски вазали Америке. Довољан је један конвенционални напад који не мора да траје дуже од 24 сата. У последњих неколико година војни капацитети Москве су се веома повећали. Уколико бисмо били принуђени да примимо последице сукоба, изазване нашим директним учешћем, сигурно је да ће само наше постојање бити угрожено. Логичан закључак би био да се треба вратити Париској повељи из 1990. године.

Јасно је да то представља проблем за САД, поготово из њихове острвске перспективе. САД чини натприродне напоре да се убаце у евроазијски континент и тако завладају осталим државама.

Свет је пре две године обележио стогодишњицу Првог светског рата. Атентат у Сарајеву није био једини покретач тог сукоба. Годинама се спремала општа политичка клима у којој је било потребно веома мало да се запали небо. За тако нешто, неколико Босанаца је било сасвим довољно. Од напада на Београд 1999. године, САД све чине да припреме свет за велики рат. Питање је само да ли ће се поново употребити неки младић и када ће га послати у акцију.

 

Како објаснити све ово? С једне стране, што се тиче Сирије и Исламске државе, стижемо напокон до јединствених одлука Савета безбедности Уједињених нација, што ће рећи до јединствених одлука Сједињених Америчких Држава и Русије, док с друге стране, напетост између ове две суперсиле не попушта.

Последњих година снага Русије се знатно повећала, до те мере да је ова земља могла да се поврати на светску сцену поштујући међународно право и Повељу Уједињених нација а да при томе Сједињене Америчке Државе нису могле ништа да предузму нити да се томе супротставе. Ова чињеница је у Сирији отворила могућност да се преговорима разреши тај страшни сукоб. Чини се да је управо то био разлог што су амерички ратнохушкачки кругови и њихови савезници одлучили да употребе турско рушење руског авиона како би зауставили преговарачки процес. У исте сврхе је употребљено варварско убијање у Саудијској Арабији, које је послужило за јачање конфликта између Ирана и Саудијске Арабије, како би се саботирали руски напори уложени у окончање грађанског рата и успостављање мира у Сирији. Сједињене Америчке Државе су желеле да наметну своја политичка решења у Сирији и руска интервенција, праћена преговорима, поставила се као велика препрека. Нико не спомиње учешће Израела у сиријском сукобу, а оно је веома озбиљно.

Сукоб између Саудијске Арабије и Ирана намерно је изазван како би се омели преговори у Сирији, као и рат против Исламске државе.

По мом мишљењу ово је веома озбиљна претња сваком покушају започињања преговора јер се не жели напустити англосаксонско правило према коме треба увек задржати надмоћ. Не заборавимо да је Сирија само једна станица између Авганистана и Марока. САД предводе читав низ држава, у намери да промене свет на југу Европе. И то желе да остваре потпуно саме. Дакле, Русија представља озбиљну сметњу са својом тежњом да предност да преговорима, а тешко ју је заобићи или искључити.

У Немачкој се већ одавно систематски оцрњује политика Руске Федерације. Да ли је то случај и у осталим земљама Европе?

Срећом, није. Довољно је погледати Париз или Рим и добити одговор. Посматрајући Немачку, стиче се утисак да учешће у прекоокеанским мрежама у политици и штампи служи једино онима који те мреже држе. Тако се понаша и Берлин. У политичком смислу тај град је у рукама моћника који уживају већи утицај у немачкој политици него што га имају шефови покрајинских влада или само немачко бирачко тело. У то се можемо лако уверити запитамо ли се ко одлучује о врховној власти у Немачкој. У Москви и у Тел Авиву сами решавају хоће ли или неће открити спољне утицаје на унутрашњу политику. У Берлину, већ годинама, спољни утицај доприноси све већем удаљавању главног града од немачког бирачког тела. Овај феномен отуђивања постао је тако озбиљан да прети непоправљивим последицама по Немачку.

Уопште се сматра, и то с правом, да Европа, па и Немачка, имају разлога и интереса да развијају добре односе са Руском Федерацијом. Зашто одбијамо да узмемо у обзир те разлоге и више волимо да пратимо и извршавамо инструкције других земаља?

За време другог састанка у Минску француски председник и немачка канцеларка постигли су споразум: пре него што избије велики европски рат, треба повући црту која се не сме прећи. Не патим од носталгије ако се присећам Хелмута Кола и срећнијих времена, када је немачка политика могла да допринесе стварању и одржању мира у свету. То је написано у Уставу. А ми поново шаљемо борбене авионе у Сирију, кршећи тако међународно право и потврђујући да смо само прирепак у политици других држава. Након рата против Југославије и кршења међународног права у коме је учествовала Немачка, и сам Герхард Шредер је заузео јаснији став према ратним операцијама против Ирака.

Како друге светске земље гледају на нови хладни рат? Коју улогу има „остатак света“ у овом сукобу?

Нема никога на свету ко би потпуно свесно желео учешће у овом америчком изазову. Римски папа стално понавља у разним деловима света како се налазимо у трећем светском рату. Свеснији је од немачког католичког синода или чак немачких протестантских свештеника, који неуморно траже од федералног председника, свог бившег колеге, да се ангажује у сукобу. Поглед на моју сопствену земљу и њену врхушку изазива у мени већ довољно огорчења и гађења.

Сукоби, као што је овај нови хладни рат, не настају природним путем већ проистичу из политичких опредељења. Разумевање узрока тражи својеврсно суочавање с прошлошћу. Да ли је земља попут Немачке имала стварну могућност да се супротстави дипломатским путем? Да ли та могућност још постоји?

С државне тачке гледишта, то је апсолутно неопходно. Није реч о академском схватању будући да НАТО води стратегију ратовања како на локалном тако и на глобалном плану. НАТО нас убија са својом стратегијом и то ради уз активну помоћ немачке владе. Довољно је чути изјаве наших генерала о Русији. То је да паднеш у несвест. Шта онда могу да помисле у Смоленску или у Москви? Није ми познато да је влада предузела мере против те господе која изазива напетости.

Зашто немачка политичка класа крије конференције сличне онима које је одржао у фебруару у Чикагу Џорџ Фридман? Зар она није обавештена о њима? Или је пак толико у њих уплетена да се ћутање по себи намеће? У међувремену стотине хиљада Немаца узима веома озбиљно све оно што се може прочитати изван водећих медија. Зашто читава политичка класа одбија да се за то интересује? Зашто сте ви један од ретких људи у Немачкој који о томе јавно говори? Својевремено сте и сами припадали „политичкој класи“.

Са реалистичне тачке гледишта, Немачка је поново подељена. С једне стране, имамо оне који се информишу путем других извора избегавајући медије главног тока, те формирају своја мишљења уз помоћ алтернативних извора, као и оне који су спремни да откажу претплату гласилима на званичној линији.

Никада до сада није било толико озбиљних протеста против програма на телевизијским каналима који не престају да ударају у ратне бубњеве. Пратећи рат за ратом, људи почињу да схватају да више није реч о цензури штампе – афера „Шпигл“ – већ је реч о цензури коју сама штампа спроводи. Био сам у прилици да искусим нешто потпуно невероватно. У тренутку када сам се отворено супротставио рату против Југославије, био сам потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. У то време то је била важна институција за питања европског мира. Немојте мислити да сам иједном био позван од медија да учествујем у разговорима на националном нивоу. Када се Грегор Гизи изјаснио на сличан начин, позвали су га да учествује, али само зато да би могли што лакше да га дискредитују. То је моје искуству на националном плану, а и данас је таква ситуација.

Године 2015. више од милион људи и жена из Африке, са Блиског истока и са Балкана стигло је у Немачку. Овај миграциони талас још није завршен. Главна је тема у свим новинама. Чињеница је да је Запад проузроковао ситуације које су натерале већину ових људи да потраже уточиште у Немачкој. Истовремено, званичне изјаве у вези с борбом против узрока који су довели до тога сасвим су неуверљиве. Које ће бити политичке последице немачке миграционе политике? Шта очекује Немце?

Ово питање треба поставити канцеларки која је још увек на функцији и њеној партији Хришћанско-демократској унији (ЦДУ) – она ју је у потпуности подржала по питању миграционе кризе у децембру 2015. на скупу у Карлсруеу. Нико ни у Немачкој ни у Европи не зна ко је натерао канцеларку да прихвати толико миграната. У први мах ни уставне органе то питање није занимало. Меркелова је потпуно узбуркала Немачку и Европску унију и поделила их изнутра. Нема никаквог знака који би указивао да се жели вратити у оквире одговорне политике према својој земљи и њеном народу, а потом и према житељима осталих држава. Било је другачије на крају Хладног рата, у време када смо желели да се блиско повежемо кроз Европску унију са земљама на потезу између Марока и Сирије и да учествујемо у њиховом развоју. Међутим, Израел и Сједињене Америчке Државе су имале друго виђење, а исход видимо данас.

Узимајући у обзир експлозивну ситуацију у свету и не мање напето стање у Немачкој, шта бисте посаветовали својим сународницима? Шта може учинити један грађанин како би поново пронашао трачак наде? Или шта треба да очекујемо?

Приликом следећих регионалних избора грађани би могли да одлуче да ли ће у Берлину у будућности бити влада која ће гарантовати постојање државе на основу поштовања немачког устава, или неће. Истовремено, треба узети у обзир да Немачка може већ сада да падне у агонију. Као што смо то видели из претходно реченог, можете закључити шта то значи за Немачку и за Европу. У Швајцарској, у свакој кући, брижно се проверава да ли су уређаји за цивилну заштиту исправни. Шта смо урадили од 1990. године? Ако ваља бирати између Меркелове и Немачке, немачки грађани би требало да изаберу Немачку.

[/restrictedarea]

 

Превела: Сања Бошковић