Политички срам „Хотела Европа“ у Берлину

После доделе награда Берлинала 2016

Пише Владислав Панов

Две политичке одлуке жирија, који је на челу са најнаграђиванијом глумицом свих времена Мерил Стрип као председницом жирија, одлучио да главне награде додели документарном филму италијанског редитеља Ђанфранка Росија „Пожар на мору“ и босанском синеасти Данису Тановићу за „Смрт у Сарајеву“, обележиле су врло лоше и овај фестивал и његову даљу судбину

Избеглице. Азиланти. Они који наводно или стварно беже од рата, смрти, разарања. Нова, врло скупа монета у политичком препуцавању свих са свима. Најгорчи изазов за вагање између увек радо декламованих најузвишенијих идеала савршенства до кога је успело да се домогне савремено западно друштво и потребе да се зарад одбране тих идеала, али увек у њихово име, у појединим моментима, по потреби, погазе на најсуровији могући начин. И док су ове бескрајно могуће дилеме већ подуже на страшном карташком столу свих светских сила и силеџија, азиланти, како се овај нуспродукт текуће ратне игре покера најчешће назива, постали су врло конвертибилна монета и у профитерским и зихерашким изборима тема, којима ће се, с једне стране, бавити синеасти и, с друге, које ће прикупљати у своју корист они који те филмове бирају и награђују на својим фестивалима. Управо се то десило на минулом 66. Филмском фестивалу у Берлину.

[restrictedarea]

ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ ЗА ЛИЧНУ КОРИСТ Само једном се пре овога, а пре шездесет година, најзначајније награде Фестивала домогао документарац. Већ сам његов избор у конкуренцији за главну награду, где му место једноставно није, наговестио је са сигурношћу да можете да тркнете до оближње кладионице и уложите нешто на његову победу. Дакле, нови лауреат „Златног медведа“ Берлинала је италијански документарни филм „Пожар на мору“ који је потписао Ђанфранко Роси, познат по увек актуелним политичко-социјалним темама којима је без жеље да остане у рукавицама приказивао праву слику западног света од његове земље („Свети ГРА“), преко Америке (беда у пустињи Калифорније), Мексика (шта друго, нарко-картели и, опет, беда) и других горућих подручја у којима се свет обичних људи безнадно слама пред интересима силеџија, било оних у оделима, с функцијама и влашћу, било криминалаца удружених у нарко-картеле и мафијашке банде. Све је то, међутим, Ђанфранко сада надмашио тријумфалним погађањем актуелне теме када је одлучио да сними призоре искрцавања избеглица на италијанско острво Лампедуза, које је постало налик линији фронта у сада већ вишегодишњој најезди избеглица из ратом упаљеног, муслиманског дела „трећег света“, у сањани западни коме тако радо хрле премда га још радије презиру.

Филм је наводно многе жестоко потресао. Па, није без разлога своје политичке поене још пре неколико година на том истом острву сакупљала икона америчког модерног филма Анђелина Џоли, када је у улози амбасадорке Уједињених нација ронила сузе над судбином избеглица на Лампедузи. То, наравно, није променило ништа, као што неће ни Росијев филм. Ово је политика игре за личну корист у којој се свака страна бори да та корист буде што личнија и што значајнија. Наравно, са свеприсутном погођеношћу и „искреном тугом“ над судбином оних који су принуђени да беже преко трња, бомби, крви и океана до звезда дивног запада. Занимљиво је, иначе, да иако су на срцепаратељско демонстрирање ширине своје људскости представници Холивуда до сада увек били спремни, Америчка академија за филмску уметност и науку је потпуно игнорисала Росијев филм када се гласало о кандидатима за овогодишњег Оскара у конкуренцији документараца. Како год, „Пожар на мору“ сигурно ће бити врло успешно присутан на фестивалској и уопште филмској европској сцени ове године. И у томе ће недавно освојени берлински „Златни медвед“ бити од велике помоћи.

ПРОВОКАЦИЈА А да су политички инстинкт и добро избалансирана тематска калкулација постали далеко важнији елемент у стваралаштву оних који су жељни награда и славе од било каквог уметничког значаја и доприноса опет је личним примером доказао босански синеаста Данис Тановић. Пре само три године такође је освојио „Сребрног медведа“ својим тада социјално-политичким зихерашким искоришћавањем декларативне, али и званично свуда обавезујуће бриге о маргиналним групама људи које је он све брижно понудио под насловом „Епизода у животу берача жељеза“. Аутор чувене „Ничије земље“ којом је као кански лауреат започео каријеру пре петнаест година, сада је до другог великог берлинског признања дошао преко „Смрти у Сарајеву“: опет је, поред осталог, испровоцирао болно полемисање око правих криваца за отпочињање Првог светског рата и то усред, ето, ситуације која се сто година касније може назвати уводом у трећи светски рат. Његова „Смрт у Сарајеву“ добила је „Сребрног медведа“ поставши чак и нека врста интелектуалног провокатора, а не само историјског, јер је филм снимљен као адаптација комада „Хотел Европа“ француског филозофа Бернар-Анрија Левија, чувеног и по томе да је својевремено „продуховљено“ филозофирао о томе како је Владимир Путин заправо руски Марин ле Пен и да он од своје Русије ствара криптофашистичку државу!? Дакако, коришћење таквог мислиоца за литерарну подлошку сценарија у коме се у једном босанском хотелу разглаба о атентату на Франца Фердинанда, мора да покрене лавину хвалоспева и освајање најзначајнијих награда.

Ове две политичке одлуке жирија који на челу са најнаграђиванијом глумицом свих времена Мерил Стрип као председницом жирија, једноставно поништава себе и самим тим и свој фестивал зарад јефтине и потпуно безначајне политичке далековидости и ангажованости, сасвим су у други план ставиле остале по обичају врло бројне награде. Поставивши тако у други план и сам фестивал, овај је жири отворио врата политици којој никада није било место у уметности и та одлука не би требало да буде повод за било чији понос. Исто као што то нису ни оне избеглице на Росијевој Лампедузи о чију се несрећу славни италијански документариста тако брижно и по себе профитабилно очешао иако су му, разуме се, намере биле и остале искључиво алтруистичке.

 

Остале важније награде

Награда „Алфред Бауер“ за филм који покреће нове перспективе: „Успаванка жалосној мистерији“ – Филипини

Награда за режију: Мија Хансен-Лове за филм „Будућност“ – Француска

Награде за најбоље глумце: Тунижанин Мажд Мастура („Хеди“) и Данкиња Трине Дирхолм („Комуна“)

Награда за сценарио: Томаш Василевски за филм „Сједињене државе љубави“ – Пољска

Награда за најбољи дебитантски филм: „Хеди“ – Тунис

[/restrictedarea]