Od spasitelja ugroženih, do spasitelja ruske vojske

SERGEJ ŠOJGU – POLITIČKI PORTRET I BIOGRAFIJA

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Putinov pitbul ili staloženi budista, kako god želeli da ga definišete, Sergej Šojgu je svakako jedna od najvažnijih ličnosti u administraciji ruskog predsednika i čovek koji je više nego uspešno obavio sve poverene mu, nimalo lake zadatke. Zato mnogi veruju da će upravo on naslediti Putina na čelu države, kada za to dođe vreme

Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu fascinirao je zapadne analitičare svojim uspesima na svim funkcijama koje je obavljao, kao i… budističkom mirnoćom. Brojni autori, poput Andreasa Švandera iz švajcarskog lista Bazler cajtung i nekoliko autora poznatog engleskog lista Ekonomist, zatim Marka Holingsvorta iz Spektejtora („Tajanstveni ministar odbrane ima sve veće šanse da nasledi Vladimira Putina na mestu predsednika“) smatraju ga Putinovim naslednikom. Dodajmo da tako misli i Glas Amerike, koji je takođe objavio članak sa ovakvim predviđanjem. I nemački Dojče vele se bavio fenomenom Šojgua, ali u drugačijem kontekstu. Analizirao je Šojguove stručne i ljudske kvalitete i na kraju, posle pozitivnih ocena, postavio pitanje „Da li je moguće Šojgua klonirati?“ budući da takve kadrove treba svaka država.

Ova provala interesovanja za Šojgua svakako nije od juče, ali je posle prošlogodišnje vojne parade 9. maja, posvećene 70-godišnjici pobede nad fašizmom, kada je bio na čelu kolone u uniformi generala ruske armije, u otvorenom automobilu, te prošao kroz vrata Crvenog trga i dao komandu za početak, ubedio mnoštvo zapadnih posmatrača da je naslednik sadašnjeg ruskog lidera, i izazvao interesovanje različitih analitičara. Dodatnu „aromu“ ovoj tvrdnji dala su i brojna istraživanja javnog mnjenja – na primer Levada centra – da je Šojgu drugi političar po popularnosti u ruskoj javnosti, odmah iza Vladimira Putina. Marketinški stručnjaci ovog centra Šojguovu popularnost objašnjavali su njegovom harizmatičnošću.

[restrictedarea]

DUG PUT DO KREMLJA Šojgu ima 60 godina, a u Kremlju je od raspada SSSR-a. Međutim, put do Moskve nije bio lak. Rođen je u Republici Tuvi Ruske Federacije i po nacionalnosti je Tuvanac, a po veri budista. Sebe je predstavio kao tihog, energičnog i pouzdanog saradnika i, što je u politici važno, uvek zadovoljnog trenutnim položajem.

Početkom 90-ih godina prošlog veka tadašnji ruski predsednik dao je saglasnost da se formira Ministarstvo za vanredne situacije, jer su u Rusiji česti požari, poplave i druge elementarne nepogode. Lokalne vlasti po pravilu nisu mogle da se nose sa nastalim problemima. Trebalo je pokazati stanovništvu da ih država ne zaboravlja, ni kad je najteže. Organizacija novog ministarstva poverena je Sergeju Šojguu, a on je posao savršeno odradio. Organizovao je grupu obučenih spasilaca sa dobrom opremom, dobrim platama, koji su se sve vreme usavršavali i prolazili dodatne obuke. Između ostalog, u njihovu spremnost da pomognu uverili su se i stanovnici Srbije tokom nezapamćenih poplava maja 2014. godine, u kojima je najviše stradao Obrenovac.

U arsenal sredstava za vanredne situacije posle nekoliko godina stigli su avioni za gašenje požara, teretni avioni velike nosivosti, mobilne bolnice, sistemi za prečišćavanje vode i helikopteri. Uspešnim akcijama na spasavanju ugroženog stanovništva, gašenju šumskih i drugih požara, spasavanju ljudi iz poplavljenih područja pripadnici Ministarstva za vanredne situacije stekli su veliko poverenje i ugled. Rusi su znali – gde se pojave spasioci situacija je teška, ali ne i beznadežna. Sa spasiocima često je na licu mesta i Sergej Šojgu, rukovodeći akcijama. Posle svega, u Šojgua i spasioce Ministarstva za vanredne situacije svi su verovali – i narod i politička elita. Na terenu je ostajao dok se situacija ne dovede u red. Ovim poslom bavio se 22 godine. Smenjivali su se predsednici i premijeri Rusije, Jeljcin, Černomirdin, Kirilenko, Primakov, Stepašin, Putin, Zubkov, Medvedev i drugi, ali Šojgu je uvek bio tu. Njegov rad, naravno, nije bio povezan s politikom. O sebi je govorio: „Ja sam spasilac i osrednji političar!“ Upravo mu je odsustvo političkih ambicija, prema nekim mišljenjima, omogućilo opstanak. Na kraju je postao i član Jedinstvene Rusije i tek tada su ga primetili kao političara.

 

PARADIGMA SPASIOCA Zapadni analitičari misle da kada ruski stručnjaci za imidž žele da poprave mišljenje javnosti o nekom političaru, kao obrazac uzimaju Sergeja Šojgua, koji je po popularnosti, kako smo već naveli, među stanovnicima Rusije drugi, odmah iza Putina. Iako ne mogu da ga iskopiraju, koriste taj „obrazac spasioca“ i tako poboljšavaju nečiji rejting u javnosti.

No iako je Šojgu miran, „insajder bez ambicija“, on je veliki borac koji ume da komunicira i da pridobije druge ljude. U Rusiji se i dan-danas prepričava kako je uspostavio prijateljske i saradničke odnose sa Čakom Hejgelom, ministrom odbrane SAD, kao i s njegovim naslednikom Ešton Karterom i to u vezi najtežih tema, uključujući sirijsku. Amerikanci su tvrdili da je Šojgu veoma koristan, snažan političar i mudar čovek.

Sa mesta ministra za vanredne situacije, Šojgu je došao na izuzetno „vrelu“ stolicu ministra odbrane, pri čemu je njegov prethodnik Anatolij Serdjukov, oficiri su ga prozvali „Taburetkin“ (pre stupanja na dužnost ministra bio je trgovac nameštajem, a nadimak je došao od taburea), naneo svekolike štete sektoru odbrane, i još se zavadio sa većinom generala i admirala. Sergej Šojgu je 2012. godine postavljen za ministra odbrane, pri čemu je postao i glavni strateg Vladimira Putina. Šojgu ne samo da je modernizovao rusku armiju nego je i birao komandante najvažnijih jedinica, učestvovao u izradama različitih strategija, ali i vojnih operacija (Krim, Sirija). Pri izboru saradnika prednost je nepogrešivo davao profesionalcima, dok je imao dara da prepozna karijeriste i ukloni ih sa važnih pozicija. Litvanska Geopolitika je ovo prokomentarisala zaključkom da je 2012. godine postalo jasno da je došlo vreme preobraćanja novog vojnog organizma Rusije u efikasnu borbenu jedinicu. Za tu ulogu određen je Sergej Šojgu, koji je prvo korigovao greške tokom reforme, a potom utvrdio novi obrazac vojnog delovanja. Zaključak Geopolitike nije usamljen i ruski mediji su skloni da Šojguu pripisuju sve zasluge za uspešne reforme oružanih snaga i uvođenje reda u Ministarstvo odbrane. Zapadni analitičari pri tome dodaju „Tajanstveni Šojgu“.

 

STRATEG INTERVENCIJE U SIRIJI Dodatnoj popularnosti Šojgua, ovog puta kao ministra odbrane, doprinela je besprekorno izvedena operacija povratka Krima u sastav Ruske Federacije. Međutim, tek su događaji u Siriji pokazali kakvim političkim kadrovima raspolaže Vladimir Putin. Naime, ključna rešenja u sirijskom konfliktu, kako prenosi britanski Spektejtor, dao je Šojgu. Drugim rečima, Šojgu je bio glavni strateg vojne itnervencije u Siriji. Vodio je istraživanje o obaranju ruskog vojnog aviona Su-24 od strane Turske, naredio je upotrebu protivraketnog sistem S-400 u Siriji (u Latakiji), te prebacivanje druge borbene i neborbene tehnike, kao i odabir savetnika (oficira) koji pomažu sirijskoj armiji. Zatim je naredio upotrebu mornarice i ruskih krstarećih raketa, čije su sposobnosti prenerazile zapadne vojne stručnjake.

Upravo ova činjenica – da se Šojgu pojavio kao strateg ruske vojne intervencije u Siriji, a ne Putin – pomela je britanskog premijera Kamerona i američkog predsednika Obamu. Naime, sva obaveštajna sredstva i kapacitete Britanija i SAD su usmerile na Putina, a potpuno zanemarile Šojgua – iz senke, bez ikakve reklame i samohvale, vukao je poteze. Za medijsko eksponiranje Šojgu je zadužio sekretara za medije Igora Konašenkova, koji je osvetljavao rusku politiku u Siriji. Kada je na iznenađenje Zapada Rusija krenula u zaštitu Sirije, Konašenkov je na pitanja kada je odlučeno o tome, vešto sakrio svog pretpostavljenog rekavši da je odluka donesena u poslednjoj minuti, a sve je počelo posle odobrenja Dume da se iskoriste ruske oružane snage u inostranstvu. Kasniji podaci su ukazali da je Šojgu mesecima ranije planirao vojnu operaciju u Siriji. Zbog predanosti svakom zadatku Britanci sada u njemu vide čoveka opsednutog poslom, a pokušali su, doduše bezuspešno, i da ga oblate, kao „Putinovog pitbula, agresivnog ministra koji priželjkuje rat sa Zapadom“. Ipak, Šojguova mirnoća bila je jača od medijskih etiketa, pošto one uz njegovi pitomi i mirni lik nikako nisu pristajale.

ŽIVOTNI PUT JEDNOG MINISTRA ODBRANE

Sergej Šojgu rodio se 1955. godine u Tuvi, nedaleko od sibirskog Altaja. Završio je Krasnojarski institut, gde je stekao diplomu mašinskog inženjera. Godine 1996. odbranio je doktorsku disertaciju „Organizacija državne uprave pri prognoziranim vanrednim situacijama u cilju umanjenja socijalno-ekonomskih gubitaka“, čime je stekao zvanje kandidata ekonomskih nauka.

U mladosti nije pokazivao nikakvih želja za bavljenje politikom. Međutim, Šojguovi sposobnost i potencijal pokazali su se posle katastrofe u nuklearnoj centrali u Černobilju. Tadašnja Rusija nije bila spremna za ovakve izazove. U tim trenucima Šojgu postaje predsednik ruskog korpusa spasilaca, a zatim i ministar za civilnu zaštitu, vanredne situacije i saniranje posledica elementarnih nepogoda. Posao je, kako smo napred pomenuli, obavio savršeno. Naime, malo je pričao a mnogo radio, uključujući i učešće u spasilačkim akcijama.

Šojgu je stekao poverenje Vladimira Putina 1999. godine kada se dogodila serija smrtonosnih eksplozija u stambenim zgradama u Moskvi. Prvi na mestu terorističkih napada bio je Sergej Šojgu. Posle toga dobio je odlikovanje „Heroj Rusije“, koje se dodeljuje za hrabrost, heroizam pri obavljanju vojnih zadataka u ekstremnim situacijama. Šojgu je nosilac i dva srpska odlikovanja: Ordena srpske zastave I stepena (jul 2012) i Ordena Svetog Save I stepena, koji mu je dodelila Srpska pravoslavna crkva 2003. godine.

Šojgu nije sledbenik nijedne političke ideologije. Sebe smatra „čovekom od akcije“ i „tradicionalistom“ (svoju kuću u okolini Moskve izgradio je u stilu budističkog hrama). Naravno, kada je u Pitanju SSSR – nostalgičan je, jer je to bila „velika država“, u kojoj su se stanovnici osećali bezbedno, ali i finansijski stabilno. Šojgu se nije slagao s liberalnim reformama Gorbačova.

Slobodno vreme provodi baveći se sportom (voli hokej na ledu), ribolovom i lovom. Poseduje veliku kolekciju samurajskih mačeva i noževa. Ima i stolarsku radionicu gde iz hobija izrađuje predmete od drveta. Oženjen je i ima dve kćerke.

[/restrictedarea]