Од спаситеља угрожених, до спаситеља руске војске

СЕРГЕЈ ШОЈГУ – ПОЛИТИЧКИ ПОРТРЕТ И БИОГРАФИЈА

Пише Зоран МИЛОШЕВИЋ

Путинов питбул или сталожени будиста, како год желели да га дефинишете, Сергеј Шојгу је свакако једна од најважнијих личности у администрацији руског председника и човек који је више него успешно обавио све поверене му, нимало лаке задатке. Зато многи верују да ће управо он наследити Путина на челу државе, када за то дође време

Руски министар одбране Сергеј Шојгу фасцинирао је западне аналитичаре својим успесима на свим функцијама које је обављао, као и… будистичком мирноћом. Бројни аутори, попут Андреаса Швандера из швајцарског листа Базлер цајтунг и неколико аутора познатог енглеског листа Економист, затим Марка Холингсворта из Спектејтора („Тајанствени министар одбране има све веће шансе да наследи Владимира Путина на месту председника“) сматрају га Путиновим наследником. Додајмо да тако мисли и Глас Америке, који је такође објавио чланак са оваквим предвиђањем. И немачки Дојче веле се бавио феноменом Шојгуа, али у другачијем контексту. Анализирао је Шојгуове стручне и људске квалитете и на крају, после позитивних оцена, поставио питање „Да ли је могуће Шојгуа клонирати?“ будући да такве кадрове треба свака држава.

Ова провала интересовања за Шојгуа свакако није од јуче, али је после прошлогодишње војне параде 9. маја, посвећене 70-годишњици победе над фашизмом, када је био на челу колоне у униформи генерала руске армије, у отвореном аутомобилу, те прошао кроз врата Црвеног трга и дао команду за почетак, убедио мноштво западних посматрача да је наследник садашњег руског лидера, и изазвао интересовање различитих аналитичара. Додатну „арому“ овој тврдњи дала су и бројна истраживања јавног мњења – на пример Левада центра – да је Шојгу други политичар по популарности у руској јавности, одмах иза Владимира Путина. Маркетиншки стручњаци овог центра Шојгуову популарност објашњавали су његовом харизматичношћу.

[restrictedarea]

ДУГ ПУТ ДО КРЕМЉА Шојгу има 60 година, а у Кремљу је од распада СССР-а. Међутим, пут до Москве није био лак. Рођен је у Републици Туви Руске Федерације и по националности је Туванац, а по вери будиста. Себе је представио као тихог, енергичног и поузданог сарадника и, што је у политици важно, увек задовољног тренутним положајем.

Почетком 90-их година прошлог века тадашњи руски председник дао је сагласност да се формира Министарство за ванредне ситуације, јер су у Русији чести пожари, поплаве и друге елементарне непогоде. Локалне власти по правилу нису могле да се носе са насталим проблемима. Требало је показати становништву да их држава не заборавља, ни кад је најтеже. Организација новог министарства поверена је Сергеју Шојгуу, а он је посао савршено одрадио. Организовао је групу обучених спасилаца са добром опремом, добрим платама, који су се све време усавршавали и пролазили додатне обуке. Између осталог, у њихову спремност да помогну уверили су се и становници Србије током незапамћених поплава маја 2014. године, у којима је највише страдао Обреновац.

У арсенал средстава за ванредне ситуације после неколико година стигли су авиони за гашење пожара, теретни авиони велике носивости, мобилне болнице, системи за пречишћавање воде и хеликоптери. Успешним акцијама на спасавању угроженог становништва, гашењу шумских и других пожара, спасавању људи из поплављених подручја припадници Министарства за ванредне ситуације стекли су велико поверење и углед. Руси су знали – где се појаве спасиоци ситуација је тешка, али не и безнадежна. Са спасиоцима често је на лицу места и Сергеј Шојгу, руководећи акцијама. После свега, у Шојгуа и спасиоце Министарства за ванредне ситуације сви су веровали – и народ и политичка елита. На терену је остајао док се ситуација не доведе у ред. Овим послом бавио се 22 године. Смењивали су се председници и премијери Русије, Јељцин, Черномирдин, Кириленко, Примаков, Степашин, Путин, Зубков, Медведев и други, али Шојгу је увек био ту. Његов рад, наравно, није био повезан с политиком. О себи је говорио: „Ја сам спасилац и осредњи политичар!“ Управо му је одсуство политичких амбиција, према неким мишљењима, омогућило опстанак. На крају је постао и члан Јединствене Русије и тек тада су га приметили као политичара.

 

ПАРАДИГМА СПАСИОЦА Западни аналитичари мисле да када руски стручњаци за имиџ желе да поправе мишљење јавности о неком политичару, као образац узимају Сергеја Шојгуа, који је по популарности, како смо већ навели, међу становницима Русије други, одмах иза Путина. Иако не могу да га ископирају, користе тај „образац спасиоца“ и тако побољшавају нечији рејтинг у јавности.

Но иако је Шојгу миран, „инсајдер без амбиција“, он је велики борац који уме да комуницира и да придобије друге људе. У Русији се и дан-данас препричава како је успоставио пријатељске и сарадничке односе са Чаком Хејгелом, министром одбране САД, као и с његовим наследником Ештон Картером и то у вези најтежих тема, укључујући сиријску. Американци су тврдили да је Шојгу веома користан, снажан политичар и мудар човек.

Са места министра за ванредне ситуације, Шојгу је дошао на изузетно „врелу“ столицу министра одбране, при чему је његов претходник Анатолиј Сердјуков, официри су га прозвали „Табуреткин“ (пре ступања на дужност министра био је трговац намештајем, а надимак је дошао од табуреа), нанео свеколике штете сектору одбране, и још се завадио са већином генерала и адмирала. Сергеј Шојгу је 2012. године постављен за министра одбране, при чему је постао и главни стратег Владимира Путина. Шојгу не само да је модернизовао руску армију него је и бирао команданте најважнијих јединица, учествовао у израдама различитих стратегија, али и војних операција (Крим, Сирија). При избору сарадника предност је непогрешиво давао професионалцима, док је имао дара да препозна каријеристе и уклони их са важних позиција. Литванска Геополитика је ово прокоментарисала закључком да је 2012. године постало јасно да је дошло време преобраћања новог војног организма Русије у ефикасну борбену јединицу. За ту улогу одређен је Сергеј Шојгу, који је прво кориговао грешке током реформе, а потом утврдио нови образац војног деловања. Закључак Геополитике није усамљен и руски медији су склони да Шојгуу приписују све заслуге за успешне реформе оружаних снага и увођење реда у Министарство одбране. Западни аналитичари при томе додају „Тајанствени Шојгу“.

 

СТРАТЕГ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У СИРИЈИ Додатној популарности Шојгуа, овог пута као министра одбране, допринела је беспрекорно изведена операција повратка Крима у састав Руске Федерације. Међутим, тек су догађаји у Сирији показали каквим политичким кадровима располаже Владимир Путин. Наиме, кључна решења у сиријском конфликту, како преноси британски Спектејтор, дао је Шојгу. Другим речима, Шојгу је био главни стратег војне итнервенције у Сирији. Водио је истраживање о обарању руског војног авиона Су-24 од стране Турске, наредио је употребу противракетног систем С-400 у Сирији (у Латакији), те пребацивање друге борбене и неборбене технике, као и одабир саветника (официра) који помажу сиријској армији. Затим је наредио употребу морнарице и руских крстарећих ракета, чије су способности пренеразиле западне војне стручњаке.

Управо ова чињеница – да се Шојгу појавио као стратег руске војне интервенције у Сирији, а не Путин – помела је британског премијера Камерона и америчког председника Обаму. Наиме, сва обавештајна средства и капацитете Британија и САД су усмериле на Путина, а потпуно занемариле Шојгуа – из сенке, без икакве рекламе и самохвале, вукао је потезе. За медијско експонирање Шојгу је задужио секретара за медије Игора Конашенкова, који је осветљавао руску политику у Сирији. Када је на изненађење Запада Русија кренула у заштиту Сирије, Конашенков је на питања када је одлучено о томе, вешто сакрио свог претпостављеног рекавши да је одлука донесена у последњој минути, а све је почело после одобрења Думе да се искористе руске оружане снаге у иностранству. Каснији подаци су указали да је Шојгу месецима раније планирао војну операцију у Сирији. Због преданости сваком задатку Британци сада у њему виде човека опседнутог послом, а покушали су, додуше безуспешно, и да га облате, као „Путиновог питбула, агресивног министра који прижељкује рат са Западом“. Ипак, Шојгуова мирноћа била је јача од медијских етикета, пошто оне уз његови питоми и мирни лик никако нису пристајале.

ЖИВОТНИ ПУТ ЈЕДНОГ МИНИСТРА ОДБРАНЕ

Сергеј Шојгу родио се 1955. године у Туви, недалеко од сибирског Алтаја. Завршио је Краснојарски институт, где је стекао диплому машинског инжењера. Године 1996. одбранио је докторску дисертацију „Организација државне управе при прогнозираним ванредним ситуацијама у циљу умањења социјално-економских губитака“, чиме је стекао звање кандидата економских наука.

У младости није показивао никаквих жеља за бављење политиком. Међутим, Шојгуови способност и потенцијал показали су се после катастрофе у нуклеарној централи у Чернобиљу. Тадашња Русија није била спремна за овакве изазове. У тим тренуцима Шојгу постаје председник руског корпуса спасилаца, а затим и министар за цивилну заштиту, ванредне ситуације и санирање последица елементарних непогода. Посао је, како смо напред поменули, обавио савршено. Наиме, мало је причао а много радио, укључујући и учешће у спасилачким акцијама.

Шојгу је стекао поверење Владимира Путина 1999. године када се догодила серија смртоносних експлозија у стамбеним зградама у Москви. Први на месту терористичких напада био је Сергеј Шојгу. После тога добио је одликовање „Херој Русије“, које се додељује за храброст, хероизам при обављању војних задатака у екстремним ситуацијама. Шојгу је носилац и два српска одликовања: Ордена српске заставе I степена (јул 2012) и Ордена Светог Саве I степена, који му је доделила Српска православна црква 2003. године.

Шојгу није следбеник ниједне политичке идеологије. Себе сматра „човеком од акције“ и „традиционалистом“ (своју кућу у околини Москве изградио је у стилу будистичког храма). Наравно, када је у Питању СССР – носталгичан је, јер је то била „велика држава“, у којој су се становници осећали безбедно, али и финансијски стабилно. Шојгу се није слагао с либералним реформама Горбачова.

Слободно време проводи бавећи се спортом (воли хокеј на леду), риболовом и ловом. Поседује велику колекцију самурајских мачева и ножева. Има и столарску радионицу где из хобија израђује предмете од дрвета. Ожењен је и има две кћерке.

[/restrictedarea]