Национална реалполитика

Драгомир Анђелковић 

Време је да српски евроскептицизам поприми поливалентни карактер. Улазимо у фазу односа са ЕУ, шта год о њој мислили, када ће бити дефинисана многа решења од којих ће зависити наша судбина. И није добро да на њих утичу само ЕУ експоненти и политичари изложени једностраном ЕУ притиску

Ових дана смо, у неколико варијација, чули идеју да је, у турбулентним временима каква су данашња, Балкан спрам многих других делова света – својеврсна „оаза мира“. Тако је, наводно, због постојања ЕУ, тј. интегрисаности дела Балкана у њене редове, односно заинтересованости преосталих земаља нашег региона да се ту нађу. Укратко, мека сила ЕУ – а ту спадају разноврсни спољнополитички механизми од медијских, преко НВО до вредносних, који ван својих граница имају за циљ да неку државу или блок учине привлачним – у својим различитим аспектима, делује на Балкану и чини га стабилним. Да ли је баш тако?

ГЕТО МИРА Одмах да кажем – није. И то из више разлога. Прво, Балкан – на коме се налази европска црна рупа, тј. наше окупирано и криминализовано Косово, те исламским радикализмом ништа мање погођене БиХ, Македонија и Албанија – свакако не спада међу узорне светске регионе. ЕУ се није ту прославила на пољу имплементације правне и безбедне државе. Многи делови Европе, обе Америке, Азије (са изузетком Блиског истока) – актуелно и потенцијално сигурнија су места од Балкана. Друго, он је такав био пре стварања ЕУ у поређењу са садашњим стањем. Хладноратовске тензије, на основу равнотеже страха и снага, биле су, не само за Балкан, умирујући чиниоци. Ера у којој је рођена и егзистира ЕУ, без обзира на заклињања у њен хуманистички карактер, донела је и много крви и патње код нас и у нашем окружењу. Треће, „оаза мира“ је испразна фраза. Далеко је од тога да је сваки мир сам по себи нешто позитивно.

Нацисти су у варшавском гету успоставили и те какав мир. Док тамо у априлу 1943. није избио устанак, све се одвијало у складу са нацистичким поретком. Дођу, покупе групу несрећника на коју је дошао ред да буду транспортовани у неки од логора смрти, и „мирна Бачка“ (тачније Варшава). Онда уследи нови циклус прикупљања жртви и њиховог одвођења у зону уништења. А колико год било ужасно оно што је уследило када је дошло до јеврејске побуне и краткотрајног, али врло крвавог рата, то је било мање страшно од описаног мира који је водио у сигурну пропаст, а није остављало ни најмању наду да ће она бити избегнута.

[restrictedarea]

ВИШЕСЛОЈНИ ОТПОР Можда је наведени пример сувише драстичан када причамо о улози ЕУ на Балкану, али није бесмислен. Јер они који толико говоре о заслузи ЕУ за „мир на Балкану“, требало би да размисле какав је он за велики део српског народа, односно ми бисмо морали да се потрудимо да ти врли Европљани то бар мало узму у обзир, а не да их обасипамо непримереним похвалама. А баш то радимо, што је двоструко ирационално имајући у виду да се налазимо у процесу преговора са ЕУ. Када се тргује, свако хвали свога коња, а скоро лудо делује када се похвале износе на рачун друге стране. То указује не на склоност вештом извлачењу уступака за себе већ на кротко препуштање туђој вољи, помало и налик ономе што се дешавало у варшавском гету пре пролећа 1943. године.

Шта год ја мислио о ЕУ интеграцијама, Србија је далеко одмакла на том путу. Они који су на власти мисле да је то добро, а они који имају другачији став свакако у догледно време неће бити на власти. У таквим околностима и онај део друштва који је против уласка у ЕУ ваљало би да делује вишеслојно. Уз сав евроскептицизам (који не треба да спласне) важно је указивати и на све оно што је битно да се издејствује током преговора, односно критиковати превиде или уступке од стране српских званичника током њих. С обзиром на још снажну поларизацију око ЕУ, онај део српског друштва који је фанатично опредељен за улазак у њу, то неће чинити. Само му је битно да постанемо део Уније, а не размишља шта то Србији односи. Стога онај део Србије који је према ЕУ критичан, хтео или не, ако земљи и у пракси а не само идејама жели добро, мора да настоји да и она решења за која је јасно да ће бити усвојена, буду за нас што боља (иако би били срећнији да њих уопште нема).

СТРАТЕГИЈА ПРЕЖИВЉАВАЊА Србија је већ отворила два поглавља у преговорима са ЕУ. Ускоро ће их бити знатно више. Током све интензивнијег преговарачког процеса сви ће нешто хтети од нас да извуку. И сада хоће, али то ће ускоро бити још драматичније. Од разних економских лобија унутар ЕУ, преко суседа а у вези с њиховим парцијалним интересима до НАТО-а. Викаће нам „дајте“ и они који ће имати на то право, и они који ће злоупотребљавати ситуацију. Нешто ће се развијати у формалним оквирима, а нешто ће бити у домену уцена. Другим речима, од нас ће се тражити још потпуније и оно што нема везе са преговорима уз неки вид наговештаја да ћемо, ако то не дамо, бити изложени притисцима на неким другим пољима, где за то буде постојао формални основ.

У таквим околностима непримерено је – сада не говорим о стратешким опредељењима већ тактичким смерницама – да официјелни Београд истиче безрезервну спремност да уђемо у ЕУ. Чак и ако су за то, ваљда нису под било којим условима. Сада се воде преговори о њима. А уз дефанзивну стратегију (на шта неће да пристане и како да то одбрани), Србија мора да има и офанзивну стратегију, тј. да зна шта жели да добије као нужни минимум и на који начин да то издејствује. И то како у домену онога о чему преговарамо, тако и када се ради о ономе што су тзв. универзалне европске вредности. Ту се морамо вратити на отужне приче о балканској „оази мира“ које имају за циљ да нас уплаше, паралишу и одврате од идеје да и ми нешто затражимо.

ЕВРОПСКЕ АНТИВРЕДНОСТИ ЕУ толико прича о људским правима, а права Срба на Балкану се на многим просторима најгрубље газе. Пре неки дан је један момак у Хрватској брутално пребијен само зато што је Србин. То нас је подсетило на грозан положај преосталог нашег народа у тој земљи, а она је чланица ЕУ. Брисел ћути иако се ради о драстичном кршењу принципа које толико горљиво заговара. На Косову и великом делу БиХ (муслиманско-хрватски ентитет те државне заједнице) Срби живе под сенком могућих прогона или имају врло ограничена национална права. Ради се о два протектората ЕУ, а Брисел се прави да такво стање не види. У Албанији Срби немају права ни да користе своја национална имена, док се у Црној Гори – историјски српској земљи – од стране власти спроводи систематски тактика меког геноцида (притисака ради затирања идентитетских темеља) над делом становништва који не жели да се одрекне својих српских корена. Иако се ради о државама у сфери пресудног утицаја ЕУ, Брисел све то игнорише.

И о каквој „оази мира“ на Балкану се ради? Да ли Брисел жели да овде створи, што би се очекивало на основу његових лепих речи, „оазу праведног мира“? Или му је циљ да продуби своју овдашњу „оазу (нео)колонијалног мира“? Народи Африке и Азије добро су искусили како изгледа европски колонијални мир. Тај мир је служио тоталној експлоатацији и често је био гори и од озбиљних немира. Несхватљиво је да многи у Србији не виде да је тако. Или се можда не ради само о томе?

МОЋ ИНДОКТРИНАЦИЈЕ Моћ је, у основи, могућност једне стране да наметне своју вољу другој, без обзира да ли она то жели или не. Мека моћ пак подразумева својеврсно хипнотисање објекта, тј. његово убеђивање да је за њега добро или бар пријатно да нешто прихвати. ЕУ нам упорно говори да је превазишла уско интересне перспективе (гео)политичког деловања, те да јој је циљ ширење високопарних стандарда у разним областима, од уређења државе до породичних односа, од којих ће сви имати користи. Међутим, видимо да су то празне приче. Док се скоро у средњовековном духу газе наша права, од нас се захтева да једнострано примењујемо оно што другима иде у корист, а у складу је са измишљеним хуманистичким вредностима „22. века“. При томе се тврди и да је готово богоугодно окренути се против Руса који бране своје, а помагати евроатлантске центре моћи који ради својих егоистичних интереса настоје да широм света отимају туђе природне ресурсе и све друго што им користи.

Разуме се, у Србији се нађу многи који онда понављају да је све то у циљу развоја и одржавања мира и благостања код нас и у свету, те да би без ЕУ, НАТО, Вашингтона – били несрећни сирочићи препуштени бројним глобалним недаћама. Ту се, уз тек поједине изузетке, не ради о наивности него о пропагандном задатку. Европске приче о високим начелима су, као што смо видели, обични ружичасти балони. Мека моћ ЕУ је исто што је била и мека моћ нацистичке Немачке или било које силе. Она је средство убеђивања других ради сопствених интереса (не ЕУ, јер ко народ Бугарске пита, већ пре свега анационалне евроатлантске елите). Бесмислица је да се ради о хардверу у функцији неког универзално-хуманистичког софтвера, који свима доноси добробит.

ЛОШЕ И ГОРЕ Они који фанатично величају „европске вредности“ и намећу нам претходно описане илузије само су шрафови у ЕУ пропагандној машинерији. И није им циљ да нама буде боље него да обаве своје задатке за рачун Брисела и његових боље рангираних марионета на хијерархијској лествици на којој се налазе државолики ентитети (да, с обзиром на ерозију суверенитета, не кажем државе). Не треба ни рећи колико је опасно ако искључиво њима препустимо да, без функционалног надзора и наметања бољих решења за српску ствар, дефинишу поједина решења на релацији Србија–ЕУ.

Ствари тако стоје. То добро зна национално опредељени део српске јавности. Међутим, као да не увиђамо да искључиво фронтално опирање процесима које не желимо неретко није продуктивно. Сви ми који смо против чланства у ЕУ и даље ћемо то бити иако се будемо упоредо трудили да поједини аранжмани које Београд прави са Бриселом буду што бољи за Србију и Србе. И ако будемо вршили притисак да Србија пред структурама, па и јавношћу ЕУ покрене питање, за 21. век потпуно несхватљивог, положаја Срба у многим деловима нашег региона. Ако не будемо поступали тако, ако те ствари у домену односа са ЕУ препустимо лобистима ЕУ који нас убеђују да бисмо без ње пропали, још горе нам се пише. Од лошег постоји још горе!

 

 

[/restrictedarea]