Разговарала Мила Милосављевић Фотографије Милан Тимотић
Да ли је срећа питање судбине или наше воље да је досегнемо, због чега је велика грешка веровати да се оптимисти и песимисти рађају – нека су од питања на која радо одговара наш саговорник, доктор економских наука, универзитетски професор и аутор бестселера о вештинама и умећу живљења
Кенан Црнкић, аутор балканског бестселера „7 тајни успеха“, књиге која је као практичан животни водич изазвала својеврсну сензацију, оборила све рекорде продаје, доживела десет издања за само годину дана, као и преводе на више светских језика, представио је недавно у Београду своју нову књигу под насловом „Пази којег вука храниш“. Реч је о делу написаном једноставним језиком, препуном корисних савета који производе специфичан облик инстант мотивације. Приче које се лако памте и препричавају, на тај посебан „узорити“ начин уводе читаоца на путању трагања за срећом. Према речима самог аутора, ово и јесте књига о – срећи.
Кенан Црнкић је доктор економских наука и професор на Економском факултету у Сарајеву. Школовао се на бројним универзитетима у земљи и иностранству, а специјалистичке студије успешно је завршио на познатој Харвардској пословној школи у САД. Његову богату биографију красе многе награде и признања за високе резултате у различитим пољима деловања.
[restrictedarea]Ваша нова књига носи необичан наслов „Пази којег вука храниш“…
Наслов сам одабрао потакнут легендом Чироки Индијанаца која се препричавала са колена на колено, а у којој деда свом унуку открива велику животну истину. Наиме, по тој легенди, у души човека се непрестано води велика битка налик жестокој борби између два вука. Први представља зло и у том смислу бес, завист, љубомору, жаљење, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, грех, срџбу, инфериорност, лаж, понос, егоизам. Други вук пак представља добро. Представља оно што пружа ужитак, мир, љубав, веру, наду, ведрину, доброту, љубазност, срдачност, дарежљивост, истину, саосећање, веру. Стога је веома важно да водимо рачуна којег вука хранимо у себи, јер управо то одређује наш живот и нашу судбину.
Познато је да сте оно забележено у вашим књигама, посебно практичне савете везане за рад на себи, најпре сами искусили па тек потом написали преносећи та своја искуства. Како сте се одважили да постанете један од „инструктора“, заправо аутора књига о самопомоћи?
До моје тридесет пете живот ми се одвијао по рецептури коју сам поделио у књизи „7 тајни успеха“. Имао сам унапред постављене високе циљеве, и све до једног сам их остварио. Сматрам да сам се у сваком погледу реализовао до тог периода и, након што сам све постигао, осетио сам узнемирујућу празнину. Био сам спреман, а кажу да када је ученик спреман, учитељ се сам појави. Прави ментори и учитељи нису они који вас терају да научите да постављате права питања и самостално трагате за одговорима на њих. Размишљао сам шта могу одмах да предузмем а да ме испуњава, да буде трајно и корисно, а да истовремено имам жељу, те објективне и субјективне могућности да то урадим. Гледајући телевизију и читајући штампу, стално сам слушао како смо неуспешни, како нам је земља неуспешна, генерално како ништа не ваља, било на нивоу појединца, групе или пак друштва у целини. На том путу успеха много су ми помогле књиге за самопомоћ, управљање самим собом, својим приоритетима, новцем, укратко књиге које вас уче како се постаје успешан. Те ствари од тако великог значаја, нажалост, не учимо у школама. Таквих књига у последњих двадесетак година појавило се на хиљаде, и иако све имају исту или сличну тему, све су истовремено другачије на свој начин. У кући имам више стотина књига на различитим језицима, са сваког путовања и данас се углавном враћам са неким новим насловом на ову тему. Почео сам активно да истражујем ту тематику и остао запањен. У нашем ширем окружењу нико се није одважио да напише књигу о успеху. Књиге које су биле у продаји углавном су преводи страних, афирмисаних аутора, недовољно прилагођене нашем, рекао бих, прагматичном балканском менталитету. Почео сам да скицирам своје дело и то је трајало јако дуго. Оног момента кад сам схватио шта желим да постигнем, муњевито сам почео да пишем.
Да је почетак сваког напретка самоспознаја показали сте на необичан начин у књизи „7 тајни успеха“, тако што сте на првој страници књиге уметнули – огледало. Коју симболику крије то огледало?
То огледало на самом почетку и поема на крају књиге под називом „Човек у огледалу“, која ме је посебно одушевила и дала ми луду идеју да ставим огледало на прву страну, директно су повезани са навиком коју сам изградио, изнова покушавајући да поправим тог човека у огледалу. Разговор са самим собом је веома битан. Знам да је код нас уврежено мишљење да то раде само луди људи. Ипак, не постоје духовни нити озбиљнији световни учитељи, нити учење које ће оспорити важност перманентних и искрених разговора са самим собом. По мом дубоком уверењу не постоји моћнија ствар од стварања навике саморефлексије. Дневно, седмично, месечно, годишње, пре или касније, сви ћемо, хтели то или не, завршити постављајући сами себи питања о томе да ли је требало нешто урадити или не, да ли смо срећни или треба нешто да променимо у свом животу, па када је већ тако, зашто чекати и најчешће чекајући закаснити. Стога је саморефлексија, тј. искрен разговор са самим собом најбоље решење.
Да ли је саморефлексија „одговорна“ и за ваше писање? Како настају ваше књиге?
Након прве књиге држао сам бесплатна предавања по градовима, људи су ме препознавали и са великим задовољством сам разговарао са њима кад год сам био у прилици. Мој званични веб-сајт и Фејсбук профил преплавили су бројни углавном млади људи жељни нечег позитивног и другачијег, и свесрдно сам се трудио, и дан-данас се трудим да бар једном седмично поставим нешто ново, мотивишуће, корисно и конструктивно на те странице. Приметио сам да су људи најлакше упамтили моје приче с почетка поглавља. Доминирале су у разговорима и схватио сам да наши људи најлакше уче управо кроз приче, од којих су неке биле и шаљиве, али са веома јасном и поучном поруком. Има још једна лепа ствар када су у питању приче. Могуће је да различити људи исту причу потпуно другачије интерпретирају и схвате, што додатно обогаћује и улепшава начин подучавања уз помоћ прича и предања. Почео сам интензивно да сакупљам приче из целог света. За већину њих, баш као и за древне мудрости и предања, не зна се ко их је тачно први испричао, када и коме, али једна ствар им је заједничка – на ефектан начин, укратко, могли сте кроз причу, баш као и кроз симболе, пренети више важних порука и значења. Тако је настала моја књига „Пази којег вука храниш“.
Човек данашњице све теже достиже лествицу оптимизма, док песимизам тако лако узима превласт. Каква су ваша искуства и како се заправо човек опредељује у овом избору?
Гостовао сам у скоро свим медијима на овим просторима и том приликом причао оно у шта и данас дубоко верујем – да је успех могућ и на овим просторима и да треба применити исту прастару, а ипак проверену рецептуру следа корака, која поуздано даје изузетне резултате на пољу остваривања циљева које сте сами себи дефинисали под појмом „бити успешан“. Свако види оно што је навикао. Управо из тог разлога једно од највећих открића данашњице лежи у томе да човек може радикално да промени свој живот уколико промени начин свог размишљања. Када је ослепео, познати енглески песник је написао: ,,Дух је сам свој господар, он у себи може рај да створи од пакла и пакао од раја.“ Нико и ништа осим нас самих не може да нам донесе срећу на овом свету. Стога је велика грешка веровати да се оптимисти и песимисти рађају. Не, они настају кроз време, баш као и све друге навике. Оптимизам или песимизам јесу навике као и све друге навике. Навикнути смо да гледамо црно. И онда, видимо у свему једино то црно, без обзира на то колико црно било. У животу често превиђамо и узимамо здраво за готово, односно подразумевамо мноштво добрих и одличних ствари које имамо и које нас окружују, и сав фокус и сву енергију усмеравамо на неуспеле покушаје и разочарања. Мали су и потпуно безначајни ако узмемо у обзир широке хоризонте и сагледамо целу слику, а ипак, њима се највећи део живота бавимо.
Тема ове ваше књиге је срећа. Многи су кроз векове на различите начине настојали да је дефинишу. Како би гласила ваша дефиниција појма срећа?
Током својих истраживања, сусрећући се с људима, трудио сам се да добијем одговор на ово питање од својих саговорника. Питао сам познанике, пријатеље, људе различитих година, професија, али и из различитих земаља кроз које сам путовао. Питање које сам поставио било је тако једноставно, дакле: „Шта је то срећа?“ Малобројни су могли да одговоре на исто, а још мање њих је било у стању да то изрази речима. Истовремено, сви су могли да је осете, знали су да препознају кад јесу а када нису срећни, што је за мене било невероватно. Истражујући, дошао сам до закључка да је ова кратка реч интригирала кроз целу историју. У принципу, не постоји древна култура нити модерни облик друштва који нису дали своју дефиницију среће. Према грчкој митологији, на коју се увек враћамо, Каирос је био бог среће. Његово име у буквалном преводу значи „прави тренутак“. Каирос је био најмлађи Зевсов син и приказиван је као младић без одеће, намазан уљем, са чуперком на глави. Ко га зграби за тај чуперак, тај ће доживети срећу. Али пошто је Каирос увек у журби, то је веома тешко извести. Овај мит значи да је срећа ствар наше воље да се потрудимо да је досегнемо. Срећа није питање судбине, положаја звезда или воље неке друге стране силе. Срећа је ствар наше спремности да се усудимо да је тражимо и зграбимо, а уколико заувек желимо да је имамо, треба чврсто да је држимо. У противном, попут немирног Каироса, она ће нам избећи кад се најмање надамо. Стога, немојте чекати срећу. Ухватите је. Уосталом „ако желите да будете срећни, будите“, написао је давно велики Лав Толстој.
[/restrictedarea]
Kenan Crnkić bi nam sve objasnio i da ne otvorimo knjigu koja je dobila silne nagrade, uglavnom zapadne, kada bi mu nrko napisao detaljnu biografiju, ili on sam, ali bru laži i šta misli o strikturalnim pesimistima?