Довођење митског бића у комшилук

Пише ИГОР ЈОВАНОВИЋ

Спремате се да истресете мрве кроз прозор не хајући за комшиницу испод која вири са свог спрата шпијунирајући ко све довози аутомобиле на паркинг зграде? Намеравате да истресете тепих прахером иако је жица тик испод комшијиног отвореног балкона у приземљу? Не желите да отворите врата јер у доњем вешу гледате утакмицу док вам на врата лупају усплахирени комшија и мајстори који су дошли да зауставе поплаву у његовом стану? Е па, неће више моћи! Све те дивне ствари што сте годинама радили на побољшању међуљудских односа у свом комшилуку нећете моћи да упражњавате од тренутка када буде усвојен нови Закон о становању и одржавању стамбених зграда

Нови Закон о становању и одржавању стамбених зграда, који је пред усвајањем, предвиђа да свако кршење прописа, од којих су неки сасвим природни, а неки залазе у зону сумрака, треба да спречи полумитско биће – управник зграде, чије је васпостављање предвиђено предлогом закона. Револуција која се очекује увођењем ове функције у правни систем Србије и свакодневни живот носилаца станарског права и осталих корисника станова, може се поредити још само са легендарним „Супер Риџом“ из филма „Како је пропао рокенрол“ или, за оне који више воле примере из стварности но фикцију, са комуналним полицајцем у тренутку када тај државни званичник коначно добије овлашћења која му се спремају новим законом о Комуналној полицији. Треба ли уопште напоменути да ће баш комунални полицајац и управник зграде у блиској будућности бити најближи савезници у обрачуну са несавесним станарима? И да ће им трећи блиски сарадник бити принудни извршитељ? Треба ли после свега наведеног чак и мало сумњати какву ће то благодет донети у односима и хармонији између грађана и представника наведених служби?

 

НЕОПХОДНОСТ УВОЂЕЊА РЕДА Но шалу на страну, мора се признати да је увођење реда у област становања и међукомшијских односа било неопходно. Сигурно вам се већ догодило да боравите у луксузним становима својих пријатеља до којих долазите ходницима чије су уређење и чистоћа обрнуто пропорционални изгледу стана у који сте дошли. Схватање многих да живот и одговорност почињу само после кућног прага и не односе се на заједничке просторије, директно наслоњене на „породичну тврђаву“, довеле су до тога да само у Београду има око хиљаду зграда о чијем се одржавању нико не брине. Такво стање вероватно није само повезано са естетиком већ и са чињеницом да се у таквим зградама јављају и безбедносни проблеми – од тога да постоји опасност да неко са све лифтом непланирано заврши у подруму до тога да невиног пролазника погоди део неодржаване фасаде зграде чији станари нису успели да оформе ефикасну скупштину станара и сами изаберу неког ко ће се бринути о заједничком простору. Нови закон требало би да допринесе и томе да се комшијске расправе око буке убудуће не завршавају једним од омиљених српских начина за решавање спорова – „секирањем“, па и да онемогући несавесне комшије да одбијају да пусте мајсторе у свој стан иако знају да цев из њиховог објекта увелико плави комшијин плафон испод.

Дакле, по предлогу закона, све зграде са више од 30 станова (а то су, бар у београдској пракси, све оне које имају лифт) требало би да добију професионалног управника коме би се станари жалили на све међукомшијске спорове, на кварове у згради, односно човека који би водио рачуна о хигијени објекта, потребним инвестицијама. Нови професионални управници пре ступања на функцију мораће да добију професионалну лиценцу у Привредној комори Србије и за свој рад одговараће станарима зграде којом буду управљали. Мора се признати да то, на први поглед, изгледа као солидно решење које би могло да уведе ред у одржавање зграде и прекине бесконачне комшијске спорове око тога да ли ће за поправку лифта платити и они са прва три спрата који, наводно, никада не користе лифт, или да ли је згради потребнији интерфон или видео-надзор како би се утврдило ко блатњавим ципелама прља тек окречени зид.

 

УВОЂЕЊЕ НОВОГ НАМЕТА Међутим, поједина решења предлога закона изазвала су немалу скепсу у јавности. Пре свега, када закон буде усвојен, то ће значити и додатно завлачење државне руке у ионако истањени буџет грађана Србије. Наиме, професионални управник ће бити плаћена функција, а терет његове зараде биће пребачен на станаре. Плата која се до сада помиње креће се од неколико стотина до хиљаду динара што у овим кризним временима може да буде велико издвајање за људе који једва састављају крај с крајем. Многе зграде сада функционишу без проблема, а воде их људи који у њима станују и то без надокнаде или уз надокнаду која се издваја из прихода објекта, рецимо од издавања локала. Зашто би сада станари тих зграда били обавезни да издвајају новац за новог управника (претпоставимо да председник Скупштине станара не би могао или хтео да полаже за лиценцу у Привредној комори) када су без трошкова испуњавали обавезе и према себи и према држави или општини? Поред тога, предвиђено је и плаћање за осигурање зграде, што поједини виде као још један од ванредних прихода општина на рачун грађана. Сумње побуђује и то што по закону сама општина прописује који ће то износ бити. Дакле, долази се у ситуацију у којој грађани већ плаћају за све комуналне услуге, за одржавање зграде, за порез на имовину у којој живе, а сада им се испоставља и износ за осигурање зграде. Поред свега, у закону се помиње и могућност тужбе против несавесних станара, односно могућност спорова у које може да уђе скупштина станара. То би поново могло да значи додатне издатке за грађане јер је јасно да ће једино они бити ти који ће финансирати судске трошкове.

 

МОГУ ЛИ ПОЛУМИТСКА БИЋА БИТИ СКЛОНА КОРУПЦИЈИ Многи указују и на потенцијалне злоупотребе које могу да врше професионални управници зграде. У наплати трошкова од станара, као и при осталим потенцијалним споровима, они ће моћи да користе асистенције Комуналне полиције и принудних извршитеља. Будући да ће њихова плата и ухлебљење директно зависити од редовних уплата грађана, може се десити да поједини управници као приоритет виде подмиривање својих потреба и принудну наплату чак и у случајевима да неки станари заиста немају да плате тај трошак. Питања се постављају и око инвестиционих трошкова зграде. Иако планиран као полумитско биће са лиценцом Привредне коморе Србије, треба претпоставити да ће професионални управник зграде ипак бити тек обичан човек са свим манама и слабостима које тако несавршено биће може имати у држави са много проблема с корупцијом. У таквом окружењу може доћи и до случајева да се инвестициона издвајања такорећи измишљају, а послови поверавају оним фирмама са којима „суперуправник“ има одређени контакт или, не дај боже, пословни интерес. Уосталом, шта ће се тада радити са станарима који гласају против одређеног издвајања које није апсолутно неопходно за зграду. На пример, увођење видео-надзора се некима са дубљим џепом може учинити као добра инвестиција, али то свакако не мора да буде случај са сиромашнијим станарима, па чак иако су прегласани на састанку на којем се о томе одлучује. Поред тога, иако је племенита идеја да новим законом неколико хиљада људи стекне запослење или додатни приход, можда то није требало учинити ексклузивно на рачун буџета грађана и можда је требало најпре добро обезбедити све механизме да би се избегле потенцијалне злоупотребе.

 

МЕЂУНАРОДНИ НИВО Расправа о предлогу закона добила је и интернационалне обрисе. Међународна организација за људска права „Амнести интернешенел“ саопштила је да Предлог закона о становању и одржавању зграда крши права појединаца и породица из рањивих група које се налазе у ризику од принудног исељења. Организација је указала да закон мора да садржи јасну забрану принудних исељења и осигура да, после законитог исељења, процес пресељења укључује адекватан смештај у складу са међународним правом и стандардима, као и приступ могућностима за запошљавање.

Такође, у тренутној ситуацији није незамисливо да професионални управник користећи асистенције комуналне полиције и извршитеља од себе, уместо савезника, направи непријатеља зграде и станара, што може да буде веома ризично у напетим временима у којима живимо. О томе сведоче и примедбе из појединих градова да представници Владе Србије који су образлагали предлог закона нису озбиљно саслушали примедбе оних на које ће се закон односити. Због свега тога, треба веровати да ће закон бити донекле измењен у амандманима. Уколико не буде усвојен тако да одговара реалности у Србији, најблажи могући исход био би да закон не буде спровођен. О тежим последицама не вреди ни размишљати у овом тренутку. Али за сада извесно је једно – станарска је туга преголема, гајења пилића на тераси више нема.