Будућност је њихова

Концерт циклусa Mлaди и успeшни и свeтскe прeмиjeрe на Коларцу

Klavir 2Пише Смиљка Исаковић

Творац премијерно изведене симфонијске фантазије Свемир Југослав Бошњак, као искусан радијски човек, зна колико пажњу публике држи савремена музика, те нас је провео кроз четири симфонијске слике сведено и јасним тоналним изразом, без непотребних атоналности којима публику често муче савремени аутори

У oквиру циклусa кojим сe aфирмишу млaди и тaлeнтoвaни умeтници (Mлaди и успeшни и свeтскe прeмиjeрe), Симфoниjски oркeстар РTС одржао је 6. фебруара концерт у Колачевој задужбини, под управом Бојана Суђића, са делима Шумана, Брамса, Штрауса и Бошњака. Као допринос очувању националне баштине, што је одувек и била мисија овог оркестра, изведена је светска премијера симфонијске фантазије Свемир, најновијег дела дугогодишњег продуцента Музичке продукције РТС Југослава Бошњака. Као искусан радијски човек, Бошњак зна колико држи пажњу публике савремена музика, те нас је провео кроз четири симфонијске слике сведено и јасним тоналним изразом, без непотребних атоналности којима публику често муче савремени аутори. За разлику од његових претходних композиција, овде се јасноћа израза и повремена репетитивна техника изражавају кроз маштовите тонске боје и избегавање гомилања сложенијих и гушћих елемената. Музички свемир Југослава Бошњака је прозрачан, од дискретног настанка до великог праска. Предвиђамо лепу будућност новом делу.

[restrictedarea]

Млади пиjaниста Aлeксaндар Пaвлoвић наступио је као сoлиста у Шумaнoвoм Кoнцeрту зa клaвир и oркeстaр у a-мoлу. На премијери овог концерта 1846. свирала је Шуманова жена, чувена пијанисткиња Клара Вик. Угледајући се на звучне могућности клавира тог времена, солиста је смањио педализацију и успорио темпо, па се могло чути богатство размене музичких тема између оркестра и клавира, што се иначе у савременом схватању да је само брзина одраз квалитета, често не чује. Лепота клавирског тона и удубљивање у саму идеју учинили су ову интерпретацију зрелијом него што се могло очекивати од година солисте. Сарадња са диригентом је била одлична, а оркестар се показао као прави партнер клавиру (похвале дувачима). Интерпретација Шумана, који се иначе не изводи често, одушевила је публику, па се Павловић одужио малим, суптилним и прекрасним бисом, Шуманом наравно, а не неком вратоломном спектакуларном егзибицијом. Укус је све, рекао је још давно Франсоа Купрен.

Академску свечану увертиру опус 80 Јоханес Брамс је написао 1880. године за универзитет и оркестар у пруском граду Бреслау (данас Вроцлав у Пољској), када су га номиновали за почасног доктора. У највећем оркестарском саставу који је до тада користио употребио је теме неколико веселих кафанских студентских песама, од којих је једна била забрањена до 1871. године због политичке позадине. Брамс се саркастично поиграо, јер му се могло, уштогљеном академском атмосфером, да би на крају ипак завршио регуларном студентском химном Гаудеамус игитур за тути оркестар. Оркестар РТС се очито забављао у овој композицији, а где је забава, ту је и добра музика.

Симфонијска поема Рихарда Штрауса Тил Ојленшпигел заокружила је бурлескни угођај другог дела програма. Пустоловине и несташлуци немачког средњовековног антијунака овековечене су у многим уметностима. Штраус га је мајсторски представио подсмешљивим темама у хорнама и кларинету, док је искористио могућности великог оркестра као фон за Тилове перипетије. Крај је трагичан, оркестар најављује погубљење, које се одмах изводи, док у наставку духовита тема јунака наставља да живи. Маестро Суђић је кроз ово компликовано дело са много наглих промена ритма, темпа и расположења, маестрално водио оркестар, покретима руку, тела, али и разиграним плесним покретима. Следећи овако надахнуто диригентско умеће, Симфонијски оркестар РТС показао је своје најбоље особине, од великог звука до духовитих размена међу деоницама, са одличним дувачима који су овде веома важни. Једино што је засметало овој успешној вечери је грешка у штампаном програму, иначе одлично дизајнираном, у коме је уместо Тила Ојленшпигела најављена Штраусова симфонијска поема Дон Жуан. Ипак, боље погрешан текст него погрешне ноте.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *