Александар Вујић – Хришћанска молитва на 11 језика

Разговарала Мила Милосављевић
Фотографије Милан Тимотић

На почетку композиције за три хора „Вјерују“: вјерују во јединаго Бога, Отца, сведржитеља, на реч „Отца“ ставио сам интервал мале секунде јер сам желео да се уреже у свест појам Бога отца после 50 година агресивног атеизма

У време кад су крсташи 1204. вандалски разорили Цариград многи водећи византијски уметници и филозофи су нашли спас у Србији. То је разлог што је Србија доживела невиђен процват и што смо тада били на вишем нивоу него неке западне земље. Према томе, Србија је део Европе, али свакако треба да будемо верни ономе ко нам никада није забио нож у леђа, а то је Русија, каже у интервјуу за „Печат“ Александар Вујић, истакнути музички уметник, композитор, пијаниста и диригент, чији стваралачки опус гради изванредну, богату радну биографију овенчану обиљем награда и признања из земље и света.

Ваше стваралаштво је дубоко и суштински укорењено у бићу српског народа, нашој традицији, историји, култури. Како је изгледао ваш стваралачки пут?

Рођен сам у Сенти, као најмлађи од три сина из познате адвокатске породице Светозара Вујића, и мајке Вере Бараћ, професора клавира. Тај градић на обали Тисе већински је настањен Мађарима, а Срби као мањина можда баш из тог разлога имају веома изграђену националну свест. Од малена смо васпитавани у српском православном духу, али следећи  пример мога оца, адвоката, који је перфектно говорио мађарски, са задовољством смо учили и користили мађарски језик. У Сенти је био обичај да се Србин обраћа Мађару на мађарском, а да му Мађар одговара на српском. Када сам после завршених студија у Београду добио стипендију мађарске владе, у новој средини се нисам осећао као странац (чак сам се 1977. и оженио архитектом Аном из Будимпеште, која је прешла у православље и доселила у Земун). Завршио сам три одсека на Факултету музичке уметности  у Београду (клавир, дириговање и композицију), и до данас сам активан на сва три поља. Много сам као композитор размишљао о томе на које подручје да ставим акценат. Схватио сам да је Србија земља са пре свега хорском традицијом и из тог разлога сам у почетку ставио тежиште на хорске композиције следећи традицију Мокрањца, али сам користио и напеве секундних сазвучја, карактеристичних за западну Србију и Босну. Та веома продорна сазвучја српског фолклора употребио сам и у свом стваралаштву духовне музике. На почетку композиције за три хора „Вјерују“: вјерују во јединаго Бога, Отца, сведржитеља, на реч „Отца“ ставио сам интервал мале секунде јер сам желео да се уреже у свест појам Бога отца после 50 година агресивног атеизма.

[restrictedarea]

Хришћанска молитва „Отче наш“ компонована на 11 језика донела вам је и међународно признање…

На међународном плану сам се посебно афирмисао са универзалном хришћанском молитвом „Отче наш“ компонованом на 11 језика која је поред прве награде на међународном анонимном такмичењу за хорске композиције „Роберт Шуман“ била и обавезна композиција у Естонији. Исто дело на енглеском у Америци изводи преко 100 хорова (издање Марк Фостер, Илиноис). Иста композиција се пева још у Азији, Јужној Африци, разним европским земљама, а појавила се и на разним компакт-дисковима. Поруџбина Америчког државног универзитета у Канзасу за хор, тимпане и клавир „Глорија“, као и пет хорских дела издатих код три америчка издавача допринели су да се нађем у прегледу светских хорских стваралаца „Хорска музика двадесетог века“ аутора Ника Стримпла. Велика ми је част била и поруџбина из Немачке поводом обележавања 250 година од смрти Ј. С. Баха изведена у оквиру Фестивала Шлезвиг-Холштајн. Као хорски диригент водио сам хорове „Браћа Барух“, „Прво београдско певачко друштво“ у два маха, „Јувентус кантат“ из Сомбора са којима сам освојио златну медаљу на Светској хорској олимпијади 2002. у Јужној Кореји, а на ФМУ сам основао „Мадригалски хор ФМУ“, камерни састав, са којим сам освојио златну медаљу у Будимпешти. Овоме треба додати и много лепих наступа у Србији и иностранству. Оснивач сам и диригент првог приватног камерног оркестра типа „стађоне“ „Симфонијета”, Београд, са којим радим  више од четврт века.

Поред хорског стваралаштва компоновао сам и солистичка, камерна, до дела за симфонијски оркестар. Прошле године сам имао велику част да је Београдска Филхармонија на јубиларним 50. Мокрањчевим данима у Неготину извела „Српско коло“. Ово дело сам написао за најразличитије саставе и следећи наруџбине разних ансамбала накупило се 25 различитих верзија.

Које своје дело сматрате најважнијим, најзначајнијим?

Моје стваралаштво има два основна правца: један се наслања на богату српску фолклорну традицију, а други је универзалног карактера. Пошто сматрам да је музика вид комуникације, трудим се да будем разумљив широј публици, али да не западнем у замку јефтиног подилажења. Вероватно је то разлог што добијам доста наруџбина како из Србије, тако и из иностранства. За најважније своје дело сматрам ораторијум „Голгота јасеновачка“, које сам стварао поводом годишњице пробоја јасеновачких логораша. Дириговао сам 2013. Банским дворима у Бањалуци пред пуном салом и комплетном владом Републике Српске. Такође, током 2015. имао сам три ауторске вечери поводом 50 година уметничког рада и 70 година живота (хорска, камерна и клавирска музика). Уживао сам на сва три концерта: на првом одлични камерни хор „Класика нова“ из Новог Сада, на другом сјајни и ангажовани камерни музичари, а на трећем студенти водећег српског клавирског педагога професора ФМУ Невене Поповић.

Како оцењујете стање у српској култури данас?

Када зашкрипи у економији, прво страда култура. То смо доказали у пракси. Мој утисак је да држава жели да се што више повуче из финансирања културе, а то је погрешан потез. Земље које издвајају већи проценат буџета за културу, много брже напредују. Позната је изрека „Колико пара, толико музике“. Није да нема пара него се оне погрешно усмеравају. Рецимо, колико стају једни непотребни ванредни избори?

Ако погледамо суседне државе, Мађарску, Хрватску, Македонију, однос према националној култури је сасвим другачији. Са жалошћу сам констатовао да колеге из суседних земаља имају много већу подршку сопственог министарства културе.

Каква је ситуација на пољу музичке уметности?

На пољу музике, као и на осталим пољима културе, имамо заиста сјајне таленте, али они нису у довољној мери подржани. Није у питању само новчана подршка већ показивање бриге о уметницима и пружање шансе да се они искажу. За то нису потребна велика средства. Када би за Дан државности српске амбасаде у иностранству приредиле концерте српских талентованих младих уметника, а министарство финансирало путне трошкове, такве активности дале би вишеструку корист: афирмисали би српску културу, а у исто време показали би младим уметницима да то што раде има дубоког смисла.

Државу то не би стајало много пара. Када сам као члан жирија слушао у Санктпетербургу интернационално такмичење младих музичара, родила се идеја да би за мале паре могла да се организује размена младих талената између Русије и Србије, као што је то могуће са било којом другом земљом. Све су то активности које не изискују велика материјална средства. Тиме би веома обогатили културни живот Србије, а и помогли младим уметницима у њиховим првим корацима ка међународној афирмацији. Што се композитора тиче, срећом имамо и светле примере, рецимо СОКОЈ, струковну организацију која помаже своје чланове; Арт линк који афирмише младе таленте, Београдски фестивал Шопена који пружа могућности извођачима. Има простора драгоцених за извођаче као Галерија САНУ, Културни центар Београда, концерти у „Мориц ајсу“, где музички уметници, иако без хонорара, имају прилику да покажу своје умеће, што им је значајна пракса. Свакако је самоиницијатива, нарочито у овим тешким временима неопходна.

Како би гласила дефиниција патриотизма данас? Шта значи бити патриота и, прецизније још, шта значи истински волети Србију, своју домовину?

Прави патриота се познаје у тешким приликама и временима. У периоду од 1991. до 1996. живео сам у Минхену, где су ме приликом једночасовне емисије посвећене мени као композитору представили као српског уметника који је остао веран Београду. Чак су ме 1995. као композитора (један од укупно четири из целе Немачке) позвали да напишем хорско дело за савезно немачко такмичење „Млади људи радо певају“. Сматрао сам да је веома некоректно ако неко оде у иностранство и оговара своју земљу сакупљајући „поене“ за своју инострану каријеру. И поред мог таквог става, стекао сам бројне немачке и друге стране пријатеље, са којима одржавам и данас присне контакте.

Велико узбуђење и широку јавну дебату ових дана побуђује недавно потписани споразум са НАТО. Како гледате на овај догађај?

По мом убеђењу НАТО је имао своју сврху за време Хладног рата и Варшавског пакта. Тренутно не видим разлог његовог постојања. Познато је из ближе историје да је Русију у 19. веку напао Наполеон, у 20. веку Хитлер. Русија никад није имала претензија да нападне Европу. Зато не схватам тај вештачки подгреван страх од Русије. Не знам да ли сам добро обавештен, али НАТО је од 1999. на Косову, а знамо да трговина српским људским органима није спречена, нити су заштићени српски верски објекти и народ 2004. Стога не видим основу за другачија очекивања у вези са „заштитом Срба“ на Косову ни у будућности… Сами смо осетили 1999. на својој кожи „хуманост“ НАТО интервенције. Верујем да грађани Србије не би желели да њихова земља учествује у нападима попут оног на Ирак, Авганистан, Либију, Сирију под лажним изговорима који су касније раскринкани, када су бивши актери отишли у сигурну пензију.

Шта мислите зашто словимо за народ кратког памћења? Да ли смо одвећ божји или само немарни и неодговорни потомци који нису кадри да однегују културу памћења?

Кратко памћење и недостатак националне самосвести и неговање сопствене културе је заиста наш проблем, али то је тема за социологе, психологе и пре свега за српске политичаре.

Како посматрате пошаст глобализма, који прети да уруши и последње трагове идентитета, интегритета, традиције, културе, моралних начела, нарочито малих народа?

Наш једини исправан одговор на глобализам био би да боље чувамо своју традицију и културу и да развијамо сопствене научне и  културне ресурсе. На пољу музике, на пример, имамо изузетне уметнике који живе у иностранству, са великим признањима на међународним такмичењима, али ти њихови успеси нису адекватно пропраћени у српској  штампи. Успеси наших сјајних научника и уметника, када би били на одговарајући начин испраћени у медијима, свакако би јачали српску самосвест.

Једино смо у спорту изгледа на правом путу. Најлепши пример правог српског патриотизма је наш Новак Ђоковић. Довољно је да погледамо чињеницу да је у Сарајеву пре грађанског рата било 174.000 Срба, а сада их има четири хиљаде и нико то не спомиње као етничко чишћење. У Хрватској 1995. НАТО и Европа су мирно гледали како се остварује идеја Анте Павелића о чишћењу Срба из Хрватске, и то на крају 20. века. На Косову су 1999. створили државу која својим грађанима српске националности вади и продаје органе. Такве ствари свакако не треба заборавити. Иако нисам члан Радикалне странке, нити не намеравам да будем, не могу да будем слеп на јуначко држање током дванаестогодишње тортуре др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом. Његова победа над тим политичким судом је право чудо. Узмимо у обзир да је Други светски рат трајао седам година, а Нирнбершки процес се завршио за годину дана, док су грађански ратови у оквиру Југославије трајали четири године, а судски процес, који је Шешељ  маестрално водио, и раскринкавао једног по једног инструисаног лажног сведока трајао 12 година!!! И још није завршен. Њему би Србија требало да додели високо одликовање за издржљивост и патриотизам.

Вековима уназад наша судбина је негде између истока и запада. Ретко успевамо да смо изнад истока и изнад запада, а то је у савременом свету готово немогуће. Где нам је место?

У време кад су крсташи 1204. вандалски разорили Цариград многи водећи византијски уметници и филозофи су нашли спас у Србији. То је разлог што је Србија доживела невиђен процват и што смо тада били на вишем нивоу него неке западне земље. Према томе, Србија је део Европе, али свакако треба да будемо верни ономе ко нам никада није забио нож у леђа, а то је Русија. Што се тиче формално-политичког уласка у Европу, то треба размотрити хладне главе, јер се тренутно сама Европа у великој мери разједињује. Како паметна пословица каже: „Немојмо ставити сва јаја у исту корпу.“

Шта мислите о глобалном феномену – миграцијама? И ми смо на том друму.

Мало се говори о онима који су проузроковали овакве масовне миграције. У свим тим земљама се релативно мирно (можда у диктатури) живело све док није нападнут Ирак, и није исфорсирано тзв. Арапско пролеће. Пут у пакао је поплочан добрим намерама. Изгледа да нико неће одговарати за милионе унесрећених људи. Нису криви људи, који беже из хаоса насталог „хуманим“ интервенцијама. Гротескно је да су САД, Енглеска и Француска спремне да приме минималан број избеглица, а апелују на мале земље ЕУ и ван ње да решавају проблеме, које су велики „играчи“ закували. Србија још није ни до краја решила збрињавање својих етничким чишћењем избачених сународника из Хрватске, БиХ и са Косова, а од ње се очекује да прима избеглице, враћене из богатих земаља ЕУ. Приликом примања избеглица треба да се угледамо на једну од водећих сила западног демократског света: Америку. Ако су тачно пренеле наше новине да су се они изјаснили да ће примити 10.000 избеглица на 315 милиона становника – у истом односу Србија би требало да прихвати 275 избеглица на 7 милиона становника.

У којој је мери млади уметник данас у прилици да се избори са искушењима и остане доследан истинским вредностима и принципима, да не подлегне тренутном диктату и странпутицама које могу да му обезбеде егзистенцију, али не и праву уметничку афирмацију?

У свом педагошком раду током 40 година на ФМУ као професор на предмету „Свирање партитура“ (предмет траје четири године) увек сам важио за захтевног  педагога. Предавао сам свим студентима дириговања, композиције и музикологије. Скоро сви успешни диригенти у Београду и шире код мене су похађали тај предмет, и неки од њих су ми накнадно признали да им је то знање веома значајно у послу којим се данас баве и сада су ми захвални што их нисам „пуштао“ без одређеног нивоа знања.

Што се тиче младих уметника, свако има свој пут и важно је стрпљење, рад, упорност и љубав према материји. По себи се разуме да мало среће ником неће нашкодити.

[/restrictedarea]