Адио, маестро

Италија се опрашта од свог великана

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

На последњи испраћај Умберта Ека нису дошле само ВИП особе по службеној дужности већ и хиљаде „обичних људи“. Многи од њих су тог дана изостали са посла, допутовали из Болоње, Фиренце, Рима… Сви су стрпљиво чекали у километарским редовима како би се поклонили свом „великом Умберту“

У атрију бајковите резиденције средњовековних владара Милана Висконти-Сфорца, познатијем као Кастело, у непосредној близини стана у којем је Умберто Еко живео и 19. фебруара преминуо, у уторак, 23. фебруара, одржана је лаичка церемонија опраштања од овог великана културе и књижевности. Сва италијанска елита се окупила тог дана како би одала последњу почаст великом Маестру.

Присутнима се прво обратио Даријо Франческини, италијански министар културе, који је том приликом рекао: „Хвала ти, Маестро, што си радио и стварао за нас чак и онда када си са свога прозора само посматрао ове древне зидине. За тебе сигурно важи она Конрадова дилема: Како да објасним својој жени да радим и онда када само гледам кроз прозор?“

На импровизованој позорници измењивали су се разни ВИП говорници, а затим је уследио и последњи поздрав Умберту Еку – наступ оркестра „Ђузепе Верди“ који је извео Сонату „La Follia“ (Лудило) Арканђела Корелија. Екова супруга је изјавила да је Умберто изузетно волео ову Корелијеву нумеру, да ју је често свирао на флаути и клавиру, а када би се окупило друштво и атмосфера постала весела, чак и на хармоници.

[restrictedarea]

НАРОД ЗНА ДА СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ Интересантно је да на последњи испраћај Умберта Ека нису дошле само ВИП особе по службеној дужности већ и хиљаде „обичних људи“.

Многи од њих су тог дана изостали са посла, допутовали из Болоње, Фиренце и Рима. Али сви су стрпљиво чекали у километарским редовима како би се поклонили „великом Умберту“.

Ништа чудно, с обзиром на то да је Умберто Еко за Италијане био много више од истакнутог интелектуалца. У ери обрнутих вредности, када се све мери кроз новац којим свакога можете да (под)купите, он је био један од ретких доследних и моралних људи „старог кова“.

Када је сазнао да ће елитну издавачку кућу „Бомпиани“ (у којој је провео цео радни век као уредник и објавио све своје књиге) ускоро купити комерцијални концерн „Мондадори“, бесно је рекао: „Жао ми је, одлазим јер ја нисам на продају!“ Исто су учинили и остали сарадници одлучивши да оснују независну издавачку кућу – „Тезејев брод“. За ову авантуру био је потребан новац (пет милиона евра), а Еко је без размишљања уложио своја три милиона. Када га је 15-годишњи унук запрепашћено упитао зашто је то урадио, одговорио му је: „Зато што тако треба! Слобода нема цену и то сам урадио и ради тебе.“

Ђузепе, конобар кафеа „Сфорцеско бистро“ у којем је Еко био редован гост, док чека у реду, држећи у руци црвену ружу и једва успевајући да савлада сузе, поверава нам: „Одлазе најбољи! Био је велики господин, али ведар, скроман и крајње спонтан човек. Захваљујући њему, почео сам да читам и да размишљам!“

А да је Умберто Еко био ведар и луцидан и у врло тешким ситуацијама најбоље говори епизода од пре две године када му је дијагностификован карцином панкреаса, један од злоћудних тумора за које ни најнапреднија савремена медицина нема лека, тако да лекари у том случају обично скептично уздишу, не знајући како да страшну истину саопште пацијенту. Умберто је лекарима тада „скратио муке“ и весело им рекао: „Знам – готов сам! Сада сам у божјим рукама и, пошто у Бога не верујем, вероватно ћу ускоро умрети. Не плашим се смрти, али се плашим да ли ће ико после мене да настави мој пројекат побуне ’отрежњења маса’. Ето, једино се бојим да ће људи тотално заглупети јер видим куда иде овај свет.“

РЕНЕСАНСНИ ЧОВЕК ПРОТИВ СИСТЕМА Умберто Еко није био само ерудита, писац бестселера, филозоф, социолог, универзитетски професор, историчар, издавач, новинар и библиофил (његова кућна библиотека броји око 50.000 „модерних“ књига и око 12.000 средњовековних рукописа). Био је заиста прави ренесансни човек! Свирао је неколико инструмената, сјајно певао, а оставио је и мноштво карикатура, цртежа и акварела на којима би могли да му позавиде и многи професионални ликовни уметници.

Био је и пасионирани кувар који је приређивао легендарне гозбе за пријатеље и важио за великог познаваоца вина, а поготово вискија. Како је својевремено рекао његов блиски пријатељ, сликар Еуђенио Карми: „Да се Умберто у младости није определио за студије филозофије и ’интелектуални рад’, вероватно би данас био власник неког топ-ресторана.“

Све у свему, да је Волтер познавао Умберта Ека, сигурно би за њега рекао оно што је записао у свом „Филозофском речнику“: „Знао је свашта, али и све остало.“

Иначе, Умберто Еко је широј публици познат првенствено као аутор „Имена руже“, тог необичног историјско-филозофско-криминалистичког романа који је италијанска књижевна критика када је објављен 1980. „дочекала на нож“ и окарактериса као „обични pastiche (фиг. петљарија)“.

Сећајући се тих времена, Еко каже: „Прво би ме питали како је могуће да угледни филозоф напише једну популистичку књигу? Господо, одговарао бих им, ја сам филозоф и романе пишем само викендом! А онда би ме ти исти новинари после неколико дана питали зашто сам написао једну тако тешку, херметичку књигу коју нико не разуме? И шта друго да им одговорим, него да се смејем и цитирам мог омиљеног јунака из стрипова Хуга Плата: Ето, тако ми се прохтело! И да их замолим да ме више не гњаве пре него што се договоре да ли је мој роман ’јефтина лимунада’ или ’херметички давеж’.“

А колико су тадашње критичарске рецензије биле кратковиде довољно говоре подаци о судбини „Имена руже“: роман је преведен на 47 језика и продат у рекордних 50 милиона примерака.

Међутим, Еко је давно пре „Имена руже“ озбиљно „заратио“ са целокупном италијанском интелектуалном сценом која је 60-их година била подељена у два строго зараћена табора: католичко-традиционални и комунистичко-марксистички. Усудио се на тада револуционарни корак да у есејима „Апокалиптичари и интегрисани“, „Минимални дневник“ и „Суперчовек масе“ помеша филозофију и масовну културу: Канта и Чарлија Брауна, Грамшија и Ничеа са Суперменом и Бетменом; да се позабави филозофском анализом феноменологије ТВ звезда у настајању и да као интелектуалац освоји терен „масовне културе“ који је до тада био потпуно неутралан и није припадао никоме. Тиме је изазвао побуну међу италијанском академском и културном заједницом која није престала све док Еко није постао признат у САД и позван да као гост професор објасни своје теорије на најпрестижнијим америчким универзитетима.

Умберто Еко је од самог почетка своје каријере ишао далеко испред свог времена и успевао да наслути оно што многе његове колеге нису могле ни да замисле да може да буде интелектуални изазов, и да нам на тај начин остави у наслеђе размишљања која су данас својеврсна Библија за све који желе да се удубе у еволуцију западне културе у последњих 50 година. И да при томе, било да се ради о литератури, филозофским или семиотичким студијама, есејима или публицистици никада не буде досадан; већ напротив – бескрајно забаван.

Адио, Маестро! Анђели су сада сигурно срећни. Стигао им је неко ко ће их забавити, али од кога ће много тога и научити.

[/restrictedarea]