Ватра на којој се калила поезија

Пише Јово Бајић

„Теби, српство, моја срећо драга, лети, ево, лака пјесма ова!“ Овако је певао Омер Сулејманпашић Деспотовић, стиховима се супротстављајући – као и други млади песници, Срби муслиманске вере – Калајевом режиму који је у Босни и Херцеговини стварао нове нације према вери коју су исповедали, а онда
их окретао једне против других

Изузетно је важно да се данас сећамо српских песника муслиманске вере Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића, Османа Ђикића, Србина Авде Карабеговића и Авде Карабеговића Хасанбегова који су крајем деветнаестог и на самом почетку двадесетог века покушали својим стиховима да се супротставе мржњи и мраку који је Аустроугарска умножавала и ширила у Босни и Херцеговини. Био је то својеврстан песнички отпор изданака угледних босанских родова аустроугарској политици, Калајевом режиму који је тада убрзано, не бирајући средства, од једног босанског народа са три вере градио три народа. Од муслимана су стварани Бошњаци, римокатолици су претапани у Хрвате, док је српско име остало само онима који су исповедали православну веру. У то време, док су их туђинци претварали у нови народ, Босанци и Херцеговци муслиманске вере, а посебно они који су се школовали, почели су да се баве својим пореклом. Већина муслиманских родова чувала је сећање на свога претка који је, у првим вековима турске владавине, оставио хришћанство и прихватио муслиманску веру.

 

СРПСТВО КАО ИДЕАЛ И ГЕСЛО Посебно је важно да се ових дана сећамо четворице српских песника када се Босна и Херцеговина, као од јаког земљотреса, још једном стресла после потмулог удара изазваног, да се послужимо речима Иве Андрића, мржњом „која наступа као самостална снага“. Повод за нове таласе мржње дао је Уставни суд Босне и Херцеговине укинувши Дан државности Републике Српске, чиме је дирнуто у саму суштину опстанка прекодринских Срба. Ова одлука донета је на предлог Бакира Изетбеговића, сина Алије Изетбеговића.

Кад год се помену Срби муслиманске, католичке, а било их је и Мојсијеве вере, морамо се сетити Друштва Светога Саве, основаног у Београду 1886. на предлог београдског митрополита Михаила Јовановића. Друштво је своју националну просветитељску делатност раширило свуда где се говорило српским језиком, а посебно на ондашњим просторима Турске и Аустроугарске. У свом деловању Друштво Светога Саве није гледало ко је какве вере. Свима је била пружена братска рука и деловало се под геслом: „Брат је мио које вере био“. Овим правилом  руководили су се и босанскохерцеговачки српски листови, а посебно сарајевска „Босанска вила“ и мостарска „Зора“. Та пружена братска рука, та братска топлина која је тада зрачила из Београда, будила је српска национална осећања већ присутна у њиховој крви и у њиховим генима. У оваквим околностима пропевали су српски песници муслиманске вере, обогативши српску књижевност једним новим, свежим, снажним таласом патриотске поезије.

Сва четворица српских песника муслиманске вере: Сулејманпашић Деспотовић, Ђикић и двојица браће Карабеговића исказивали су велико поштовање према вери своје православне, једнокрвне браће Срба, али се ниједног тренутка нису одрицали муслиманске вере и традиције. Сачуване су фотографије тројице поменутих песника. Они су у модерним европским оделима, али су на глави носили фес чиме су истицали своју муслиманску верску припадност. На те њихове карактеристике упозорио је и Милан Савић, отац Анице Савић Ребац, књижевни критичар „Летописа Матице српске“, који за њих каже да свако од ових младих песника „чува своју веру као своју личну светињу која је тако узвишена… Српство им је идеал и гесло, нада, крепост, веза и побратимство, с тим пре и с тим силније што се не крије иза какве вере, већ се поносе тиме да (то српство, прим. Ј. Б.) може самостално да постоји… Идеја Српства је аз и ижица“.

[restrictedarea]

Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић
СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
Из уздаха, из душе, из снова,
Теби, Српство, моја срећо драга,
Лети, ево, лака пјесма ова!

Ти си небо пред којијем падам
И његовом величанству дивим;
Теби срце, крв, мисли и душа
Отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,
Ти ме дижеш гори под облаке,

С те висине гледам прошлост твоју,
Гледам славу и твоје јунаке;
Гледам диве под калпаком сјајним,
На калпаку перјанице вите, –
По плећима смјелих барјактара
Ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,
Браћу љубим у јуначка чела,
А из ока, од среће и миља,
Отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,
Суза јасна усред мрачне тмуше,
Суза вјерна љубави и крви
Теби, Српство, душо моје душе.

ЛОЗА ПАШИНА ИЛИ ВЕЛМОЖИНА Праву књижевну сензацију изазвала је у Београду 1900. књига „Побратимство“ у којој је било 47 песама тројице српских песника муслиманске вере: Омер-бега Сулејманпашића, Османа А. Ђикића и Србина Авде Карабеговића. Књижевна критика дочекала је „Побратимство“ похвалама, хваљена је свежина коју ове песме доносе, њихово родољубље, њихов понос што припадају српском народу, бол што још у једном народу са две вере има толико братске мржње. Присутна је и у овим песмама молитвеност, где се они обраћају Алаху и Богу да помогну да се завађена браћа сложе. Сви ови песници су млади људи, па је разумљиво што су писали и љубавне песме.

Најдаље су се, можда и због његовог порекла, чули и највише пажње изазвали стихови Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића, изданка једне од најугледнијих босанскохерцеговачких муслиманских родова, који је најватреније певао српству, а та његова поезија могла би се сажети и у овај стих: „Теби, Српство, моја срећо драга, лети, ево, лака пјесма ова!“

Александар Гиљфердинг тврди да Омер-бегови преци воде порекло од чувене српске босанске племићке породице Јаблановића. Сам Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, кад се у једном тренутку у Босни дигла вика око његове поезије, овластио је свога пријатеља Богдана Милановића Крајишника да у сомборском „Голубу“ проговори о његовом пореклу. „Испитујући своје поријекло Омер-бег је уз породично предање и другим поузданим подацима пронашао да њихова лоза води своје поријекло од деспота Михајла, босанског властелина, који је у вријеме, кад је султан Мехмед II освојио Босну, узевши је под своју власт – прешао у ислам. Том приликом султан је одликовао деспота Михајла и осим тога што му је поклонио сва његова добра, поставио га валијом, давши му име Али-паша.“ За четири века колико је била на историјској сцени лоза коју је засновао Али-паша, или бивши босански велможа Михајло, дала је тринаест паша (генерала), двојица од њих били су и везири (цивилни руководиоци вилајета, административних јединица). Један од њих домогао се и звања сераскера, команданта целокупне турске војске. Из те породице је и Сулејман-паша Скопљак који је крваво угушио Карађорђев устанак, али и скадарски везир Осман Масхар-паша Скопљак, са којим се између 1844. и 1847. године „рођачки“ дописивао Петар II Петровић Његош.

Србин Авдо Карабеговић
„ВИЈЕНЦУ“
(Српском пјевачком друштву у Брчком)

Слава вама, витезови храбри,
Носиоци српске св’јести праве,
Лучо свјетла посавске просвјете,
Живи доказ наше старе славе!

„Слава вама!“ од свуд Србин кличе,
„ Огледало нашијех дједова, —
У вама се сва прошлост огледа,
И будућност српскијех синова“.

Опојени српском пјесмом живом
У њу своју полажете наду –
Најдивније пјесме српских гора
С’ ваших усна крјепе Српчад младу.

Слава вама! идеали живи,
Прађедова наших славних дико,
Слава вама српски узор-синци,
Кличе од свуд мало и велико.

Пет в’јекова гусле Србинове,
Тјешиле га у часове тешке…
Пјевао је, плакао са њима –
Сјећао се прошлости витешке.

Па и сада омладина мила,
Пригрлила гусле Србинове,
Пјесме пјева својој слави старој,
С њима чека зрак слободе нове!..

ОПТУЖЕН ЗА ИЗДАЈУ ВЕРЕ, ПРЕДАКА И БОСНЕ Јаблановићи – Сулејманпашићи потичу из босанског Скопља, простора у горњем току Врбаса, из данашњег Бугојна. У бугојанском насељу Весела све до деветнаестог века уздизала се њихова кула, а изнад куле на вису њихов средњовековни град Весела Стража. Поред зидина тога града су темељи цркве за коју се крајем деветнаестог века говорило и писало да је православна (недавно су бошњачки археолози почели да истражују остатке ове цркве на коју су „бацили поглед“ и римокатолици). Имали су у Оџаку, насељу недалеко од Бугојна, још једну кулу. У Оџаку је 1870. рођен и песник Омер-бег Сулејманпашић. После аустроугарске окупације породица Мустај-бега Сулејманпашића, Омер-беговог оца, решила је да се исели у Турску, али су од тога одустали и настанили се у Сарајеву. Омер-бег се школовао у Сарајеву, где је завршио руждију, исламску школу. Као песник заблистао је у „Босанској вили“, која му је отворила своје странице. Објавио је свега десетак песама, и готово свака од њих изазивала је и политичке коментаре. Песма „Српству“, нашла се на првој страни мостарске „Зоре“, и народна песма „Женидба Ћејванагић Мехе“, објављена у „Босанској вили“, у којој се слави Свети Сава, изазвала је праву буру.

Колико су Срби са симпатијама дочекивали сваку Омер-бегову песму, толико су његови стихови били праћени гневом муслимана који су прихватили ново национално име Бошњак, скројено од стране аустроугарског окупатора. На Сулејманпашића  Деспотовића окомила се тадашња бошњачка штампа у чему је предњачио лист „Бошњак“. Оптуживан је да је издао своју веру, претке, Босну. У таквим оптужбама били су гласни и неки чланови његове породице, неки су га проглашавали умоболним. А он је као песник заћутао. Покосила га је у Сарајеву 1918. шпанска грозница, те није дочекао ослободилачку српску армију, која је неколико месеци после песникове смрти стигла на обалу Миљацке.

Осман А. Ђикић
ДУШМАНИМА

Не, никад неће, ко се Србин зове,
Пред вама стрепит’, нит се молит’ вама,
Нећете препаст’ очи соколове
Овога св’јета најжешћим мукама!

Јуначка крв му још кроз жиле тече,
У грудма још му храбро срце бије,
Душмани клети, никад Србин неће
Пред вашим ногам да с’ кукавно вије!

Он ће да сноси трпељиво узе,
И муке тешке мирно ће да гледа,
Ал’ никад цигле из ока му сузе
Да кане, Србин опазит вам не да!

Ал’ тешко вама, када трубе бојне
Забрује зраком чило, са свих страна,

И поклич врео ријечи убојне
Заори: У бој! У бој на душмана!

СРБИН ИЗ БЕГОВСКЕ ПОРОДИЦЕ Мостарац Осман Ђикић један је од представника српског песничког мостарског круга, окупљеног око листа „Зора“, где су засијале и песничке звезде Алексе Шантића и Јована Дучића. У том песничком кругу и таквој духовној клими развила су се и Ђикићева национална осећања. Рођен је у градској, агинској породици 1879. године. Пропевао је док је био ђак мостарске гимназије, а због своје поезије и јавног изношења српских националних ставова био је искључен из исте, па је школовање наставио у Цариграду, Београду и Бечу, где је завршио трговачку академију. Службовао је као банкарски чиновник у више места и на крају се скрасио у Српској банци у Мостару. Као песник био је знатно плоднији од Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића. Објавио је две песничке збирке: „Муслиманској младежи“ (1902) и „Ашиклије“ (1903). Покренуо је и уређивао часописе „Мусавет“ и „Самоуправу“. Био је оснивач и челник Културног друштва муслиманске младежи „Гајрет“, које је просрпски усмеравано.

Српским гласом певала су и двојица браће од стричева, два имењака, два Авда Карабеговића из Модриче који су били и вршњаци. Рођени су 1878. године у осиромашеној угледној беговској породици у коју се уселила туберкулоза, косећи све одреда. Ретки Карабеговићи су доживели тридесету годину. Један од двојице браће је, када је стекао песничку славу, испред свога имена додао слово С, што је значило Србин Авдо Карабеговић. Кренуо је у основну школу у Модричи, и већ у петнаестој години почео је да пише песме. Школовање је наставио у Цариграду, одакле је отишао у Србију и уписао се у учитељску школу у Алексинцу. Једном за време распуста неопрезно је прешао у Земун где су га, као свога поданика, ухапсиле аустроугарске власти и упутиле на трогодишње служење војног рока у Пешту. Тек после тога наставио је школовање у Алексинцу. Стално је писао и објављивао песме.

Авдо Карабеговић Хасанбегов
УОЧИ ВИДОВА 1898.

I
Шта то тутњи са далеких страна,
Шта се плава мргоде небеса?
Је л’ то бијес бурног океана,
Ил се вулкан горостасни стреса?
Чује ли се оно поклич бојни
Што потреса моје трошне груди?
Звече л мачи у крвавој војни,
У поноћи што ме из сна буди?

Што то сузе ти облаци сури?
Плаче л’ небо, ил анђели плачу?
Да л то прошлост на крилима јури,
Скривајући врх оштроме мачу?

Кличе л вила са високих гора?
Је л’ још сунце сјетно и крваво?
Да л’ вјечитој слави свиће зора?
Видов-дане , тужна наша славо?

II
Еј Косово тужно и жалосно,
Склања ли се за високе горе
Јарко сунце сјетно невесело,
Да не гледа да се браћа боре!?

Да не гледа мачеве крваве,
Што брат брату кроз груди пробада;
Да не гледа срца издајничка,
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш, ој Косово тужно,
Нову борбу и нова мегдана?
Да ли чекаш еј, судбино клета,
И срећнијег новог Видов-дана?

Или чекаш да изглади врјеме,
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела?

Да ли чекаш братско разбојиште
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш – ах, злаћани санци! –
Да се Призрен с Авалом пољуби?!

АВДИНА СПОМЕНИЦА По природи је био боем и међу српским песницима, глумцима, учитељима имао је много пријатеља. Запослио се као учитељ у Малом Зворнику, где су живели и муслимани. Као и бројне његове претке сустигла га је туберкулоза. О трошку српске државе тражио је лека у неким приморским местима. Умро је 1908. у лозничкој болници. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. На сахрани је била сва ондашња београдска елита, београдски хоџа Мехмед Хашимовић, који се и сам изјашњавао да је Србин муслиманске вере, говорио је над Авдиним гробом и изговорио и ове речи: „Знамо да се узвишени дух твој винуо небесима зато да тамо Пророку Мухамеду и Светом Сави каже да је у нас сваки брат мио ма које вере био.“ Његови школски другови из алексиначке учитељске школе издали су 1905. године збирку у којој је 47 његових песама, а у Београду се 1909. појавила „Авдина споменица“, у којој су тадашњи српски песници, интелектуалци и учитељи објавили сећања на дивног човека и песника Србина Авду Карабеговића.

Био је трагичан живот и другог песника из породице модричких Карабеговића, који је, да би  га као песника разликовали од брата од стрица, своме имену додао и очево име – Хасанбегов. Авду Карабеговића Хасанбегова отац није пустио у основну школу, па је прва слова и прва знања стицао од свог брата од стрица Србина Авде Карабеговића који је био ђак. Тек после очеве смрти уписао се у основну школу коју је завршио када је имао петнаест година, али због престарелости нису га примили у нижу гимназију. Књижевни дар Авде Карабеговића Хасанбегова приметио је његов учитељ. Ускоро је почео да објављује песме у „Босанској вили“, „Зори“, „Бранковом колу“. Политичке погледе преузео је од свога брата Србина Авде Карабеговића. Умро је у крајњој беди у свом дому у Модричи. Постхумно је књигу његових песама издао писац Светозар Ћоровић. А 1903. и 1904. појавиле су се две књиге Авдиних песама у издању ученика учитељских школа, предвођених Стеваном Бенином Вршчанином и Марком Поповићем.

Смрт је рано однела ове  песнике, они нису имали времена да песнички сазру, да се размахну и искажу. На животној и политичкој сцени, на коју су пре више од сто година истрчали својим песмама, показали су задивљујуће родољубље, храброст и спремност за жртву. На таквој ватри калиле су се и ове њихове песме.

Аустроугарска стварала земљу мржње и страха

Техника разгарања и увећавање мржње у Босни и Херцеговини је стална и она се, кад год окупаторима затреба, као гејзир може пустити из подземља. Ту мржњу пре више од сто година развила је аустроугарска власт. И та мржња коју су пролили у народ служила  је као средство лагодног владања. Основни циљ аустроугарске власти био је да подели становништво православне и муслиманске вере и да их  што више удаљи једне од других. Та у почетку вештачки подстицана мржња почела је да живи сама за себе, преливши се на све босанскохерцеговачке конфесије. О тој мржњи најупечатљивије је писао Иво Андрић: „Босна је земља мржње и страха… То је мржња, али не као неки такав моменат у току друштвеног развитка и неминовни део једног историјског процеса, него мржња која наступа као самостална снага човека против човека, а затим подједнако баца у беду и несрећу или гони под земљу оба противника; мржња која као рак у организму троши и изједа све око себе, да на крају и сама угине, јер је таква мржња, као пламен, нема сталног лика ни сопственог живота; она је просто оруђе нагона за уништењем или самоуништењем, само као таква постоји, и само дотле док свој задатак потпуног уништења не изврши.“

Мисија сарајевског „Јутела“

Сто година стара, притајена мржња, коју је развила Аустроугарска, поново је препакована, па „просута“ по Босни, где се разлила као поплава крајем 1991. и у првим месецима 1992. године. Ту мржњу посебно је умножавала телевизијска станица „Јутел“ која се, уз свесрдну подршку тадашњих муслиманских власти, оглашавала преко једног од канала Телевизије Сарајево. Сарајевски „Јутел“ водила је група новинара из Београда, а он се није могао гледати у Србији. Било је ту познатих телевизијских лица, међу којима су били Горан Милић и Гордана Суша. Углавном су се обраћали муслиманима на екавском наречју. Босанскохерцеговачки гледаоци доживљавали су их као Шумадинце, а међу њима готово да и није било Шумадинаца. Емисијама које су припремали посредно су слате поруке муслиманима: немате шта да тражите са Србима и Србијом, тамо су Милошевић и Шешељ. Крените путем којим су кренули Словенци и Хрвати, створите своју државу. Истим дахом дисала је и већина ондашњих босанскохерцеговачких гласила. Са телевизијских екрана и новинских страница покуљала је стара мржња, о којој је писао Андрић. Мало затим широм Босне и Херцеговине пролила се крв. Када је избио рат, „Јутел“ је угашен, а новинари који су га водили, и говорили екавицом, отишли су у Загреб, неки су нашли ново ухлебљење на радију „Слободна Европа“, а неки су се вратили у Београд.

[/restrictedarea]