СРПСКИ ЂАЦИ НА АЛБАНСКОЈ ГОЛГОТИ

Пише Владимир Димитријевић

Потресне слике, мисли и сведочанства гимназијалаца који су прешли Албанску голготу и нашли се на школовању у Француској

Пре Другог светског рата изашла је књига Ристе Ј. Одавића „Нада српске голготе“, где су објављени делови писмених задатакa гимназијалаца, Срба и Српкиња који су прешли Албанску голготу и нашли се на школовању у Француској. Потресне слике, мисли и сведочења најбољи су доказ да Србија почива на крви и костима својих синова и кћери, и да њена судбина умногоме зависи од односа према прецима. По предратном систему школовања, гимназијалци од првог до четвртог разреда одговарају данашњим основцима од петог до осмог разреда; гимназијалци од петог до осмог разреда су, по годинама, као садашњи средњошколци. Погледајмо на Албанску голготу, чију стогодишњицу обележавамо, очима наше деце.

РАСТАНАК СА СРБИЈОМ Растанак са Србијом пред полазак на Албанску голготу био је тежак. Трећак Душан М. Јовановић смештен у Либурну сећа се свог растанка: „Боже мој! И сад је све исто као што је и пре било. Зелена поља. Кукурузи дишу жудно влажан јутарњи зрак. Бели путеви вијугају се низ брдо. Роса се просула по разном цвећу. Небо високо, плаво, недостижно… А сунце сија ли сија, топи се, растапа и расипа своје блиставе зраке.“

Матурант Станиша Павловић у Ници пише писмени задатак: „Увек се радо сећам последњег стиска очеве руке и завета који ми даде: ’Родили смо те да нас замениш, стварали смо да сачуваш и умножиш, сада са благословом и топлом молитвом Свевишњему шаљемо те да до краја извршиш свој дуг према Отаџбини.’ Исто се тако сећам и топлих материних пољубаца и њених врелих суза просутих на моје груди, које се силно стезаху, да ми не одаду слабост.“

[restrictedarea]

У Турнону трећак Миладин Солуновић сећао се сусрета са старим краљем Петром приликом повлачења преко Косова ка Албанији: „Једнога дана у Приштини, баш на Светог Аранђела, одем у цркву са стрицем и још неколико војника. На тој служби био је и Краљ Петар. После службе говорио је Краљ о страдању наше Отаџбине и наше браће која су остала под непријатељем. Био је то веома дирљив говор. Није било човека који се није расплакао.“

Матурант Јосиф Павловић забележио је такође сусрет с краљем, који је делио судбину свог напаћеног народа: „На путу из Призрена тргоше ме узвици: ’Краљ! Краљ!’ Осврнух се и погледах. Доиста, наш седи Краљ беше пошао пешице са штапом у руци. Око њега не беше више његове кићене пратње. Било је само неколико официра и десетак грађана. Мени се и нехотице скотрљаше две-три сузе низ образе. Наш Краљ – па овако! Али Он, веран своме роду и Отаџбини, увек је подносио све муке и патње заједно са својим храбрим ратницима. То што сам видео, мене је још више охрабрило.“

Михаило Протић, ђак првог разреда богословије: „На граници своје миле Отаџбине дође ми да се вратим. Али нисам хтео, јер сам се сетио оне Христове речи: ’Благо прогнанима правде ради, јер је њихово Царство Небеско.’“

Радмило В. Васић, трећи разред гимназије, смештен у Поатјеу: „Последњи пут се окренусмо и пољубисмо једним погледом поља наше миле Отаџбине. О, тај последњи поглед бачен на Србију, како је био жалостан. Ја не познајем ниједнога од мојих другова који се у том тренутку није заплакао.“

А у Ници, Љубиша Милошевић, ђак петог разреда гимназије, записује: „Приближисмо се граници. Људи из колоне истрчавају на њиву поред пута, чепркају ногом снег и узимају по комадић стврднуте земље, своје српске земље. Када то видех, обузе ме још већа туга. Сироти људи, мисле ваљда да никад више неће видети своју Отаџбину ни своју кућу. Несвесно се и сам сагох, те узедох један комадић земље, као камен тврде.“

Девојчица Даринка Ђорђевић, шестакиња: „Из Призрена кретосмо за Ђаковицу. Хладан ветар дувао је, све се ледило. Пели смо се преко Чакора. Било нас је пуно, читав караван. Стари Црногорци терају натоварене магариће, из чијих пртљага вири покоја главица, поцрвенела од зиме и плача. Ветар све више и више бесни, носећи читаве сметове снега којима затрпава пут. Сав свет иде веома полако. Нико никог не гледа и ни за шта не пита. Сви замотани неким сурим ћебетима, те се само по кретању познаје да су то живи створови. Ишла сам мучно извлачећи ноге из снега. Испод мараме вирили су ми праменови косе који су били слеђени и који су звецкали ударајући један о други… Ја зиму ипак нисам осећала. Ишло се напред, полако и без речи…“

Ђорђе Спасић у Сент Етјену бележи: „Избеглице су умирале на све стране од зиме и од глади. Видимо једну сељанку како носи на рукама своје мртво мало мушкарче. Ово невинашце испустило је своју душу одмах при уласку у Пећку клисуру. Немоћна да се растави од свога детета, носила га је и плакала. Прешли смо је, да не бисмо гледали ужас који стеже срце свакоме…

Једна бледа жена, у поцепаној сукњи и скоро босих ногу, води по залеђеној стази једно сасвим изнемогло коњче, натоварено са нешто мало пртљага. Са стране се виде две промрзле дечје главице. Њен је муж у војсци, а она се решила да побегне са своја два детета, чим је непријатељ запретио да ће заузети и њено село. Издржала је цео пут и ево је сада где прелази преко Жљеба. Подупирући се својим јаким дреновим штапом, води оно своје коњче и покаткад се окрене да види своја два црва – једино благо које је до сада могла да сачува од непријатеља.

– Најо, кад ћемо кући? – пита једно од деце.

– Још мало, роде, још мало! – одговарала је она, уздржавајући се да јој сузе не груну на очи.

Боже мој, шта ти је згрешио овај несрећни народ да толико пати?…“

Војислав Богићевић у Ници: „Мене је у Никшићу највише изненадила храброст наших војника, који су допуштали да им се врше разне операције без опијања. Посматрао сам један такав пример: наш један рањеник допустио је докторима да му ваде комадић олова из главе, али да га нипошто не опијају. Било нам је тешко ово посматрати, а како ли је њему тек било трпети?“

Гоњени и убијани, Срби су сачували хришћански дух. Велимир Врбавац у Барсенолету, другак, вели: „Баш је наш народ племенит. Он уме да се нађе у несрећи. У овој заједничкој несрећи, наши војници, сви скупа, мисле и надају се доброј будућности. Они су обдарени најбољим особинама, они су пуни врлина и имају пуну и чврсту веру у победу. Они су великодушни и према непријатељима. Сретао сам заробљенике који би помрли од глади да им нису наши војници давали хлеба.“

ПРЕКО АЛБАНИЈЕ Седмак Петроније Василијевић: „Морали смо преноћити на снегу испод неких стена. Сву ноћ чује се јаук војника, који су свој шињел или шатор дали можда само за кору хлеба, а сада се мрзну.“

Драгољуб Крстић: „Смрти се више нисам бојао. Гледао сам јој хладно у очи. Једнога дана уби се један војник зрном из своје брзометке. Један старији и ваљан војник рече над њим: ’Кукавица! Он себи живот није дао и нема права да га одузме! Зар синови Србије немају храбрости да трпе муке за њу, да живе за њу како би и она имала користи од њих?’ Ово је охрабрило и моју душу и моје тело.“

Трећак Бранко Милошевић у Либурну: „На самом уласку у шуму лежало је неколико мртвих војника. Један од њих беше још у животу, али то није био живот него последњи трзај човека који у страшним мукама умире. Лежао је поред ватре несвесно брљајући руком по жару. Рука се пржи и цврчи, а он је све више и снажније набија у жар…“

Седмак Божидар Петровић у Узеу: „Често наилазимо на лешеве којима рука или нога вири из снега. Наиђосмо на једно место где један заробљеник умире од глади. Један наш војник извади последњу кору проје из своје торбе – за коју је вероватно дао своју последњу кошуљу – накваси је снегом и пружи му.“

Катарина Костић, пети разред гимназије: „Често на овом путу, где ништа друго не виђасмо осим планина, стена и неба, немађасмо ни воде да је пијемо, те се често задовољавасмо када је нађемо у шупљини коју је коњ начинио копитом, а у коју је киша нападала.“

Јован Ристић, такође петак: „Покрај пута нађосмо једну жену коју је снег већ нешто мало завејао. На њеним грудима седео је дечко од осам година и горко плакао. Приђосмо да помогнемо тој јадници, али за њу већ није било помоћи. Она је била мртва. Пре једног или два часа умрла је од глади или, што је још вероватније, од зиме. Њене непомичне плаве очи биле су отворене. У њима се огледало мутно небо и њена зла судбина. Јадна мати! Сигурно је своје плаве очи отворила да и последњи пут види свога малишана, али да он не примети да она умире… Са њеном косом играли су и дечко и ветар…

Један војник рече: ’Дајте га мени, ја ћу га узети.’ Приђе детету узе га и принесе његово лице мајчином лицу. Дете, и не знајући можда шта ради, пољуби своју мртву матер. Војник га метну себи на раме, узе торбу која је била поред мајке и оде…“

Драгиша Арсић, пети разред гимназије, у Либурну: „Поглед ми се заустави на једном нашем мртвом војнику који лежаше у снегу са осмејком на бледом, испијеном лицу. Мене прође нека језа и рекох у себи: ’Боже мој, шта ли је јадник при последњем тренутку мислио, када је издахнуо са оваквим осмејком на лицу? Можда на оца, на мајку, а можда, ако је ожењен, на своју жену и своју дечицу која се Богу моле за њиховог доброг оца, да им се жив и здрав кући врати!..“

Драгиша Станишић срео је краља Петра са својим народом: „На путу из села Спаса сустигох нашега Краља. Он је на ногама имао чизме, преко којих беху навучене српске сељачке вунене чарапе, које беху ишаране гранама. Чарапе бејаху преко чизама стога да се не би клизао, јер нарочито тога јутра била је необично велика поледица, у руци је имао штап којим се подупирао.“

И Душан С. видео је краља: „Неколико официра и војника протрча поред нас. Журе уз брдо и разгрћу ногама снег за стазу која је широка једва два до три педља. За њима полако пење се Краљ, поштапљући се неким грубим и простим штапом. И док му је оштри зимски ветар нагонио сузе на очи и мрсио беле, као снег беле бркове. Он је корачао тихо у Изгнанство, као прост војник, по стрмоглавим и залеђеним албанским Алпима, по остацима некадашње Виа Егнацие. Иде стари, легендарни Краљ, без велике пратње, повучен у себе, сјајан у патњи, иде мирно, велик и побожан.

Вишеслав Дринчић, седмак из Узеа: „Поред пута лежи војник укочен као мумија. На њему је поцепано одело, кроз које вири блатњави костур. Кроз прогорелу шајкачу виде се чуперци косе, а по њима хиљаде гњида поганих инсеката. Лице му бледо, зуби исцерени… Око појаса му издрте фишеклије, низ кукове обешена канија без тесака. На левој нози, која нема ногавице, зјапе велике ране, по којима гмижу црви. На грудима му је медаља за храброст још из 1912. године. Док он тако лежи, више њега лете гаврани, чекајући сумрак, па да слете на свој плен…“

ВЕРА У ВАСКРСЕЊЕ Слободан Гојковић, пети разред гимназије: „Hajгope сам се намучио у Кастратима. Нигде ни стазе ни пута. Сваки иде куд хоће, јер је свугде једнако. Преко мртвих коња газило се као и преко камења. Било је и људских лешева, жртава глади и умора. Сви ти несрећници били су сасвим опљачкани. Ничега на њима нема, осим кошуље, а било их је и без кошуља, сасвим голих. Лежали су овде-онде, наши дивни и храбри војници. А киша пада као из кабла. Блато је до колена, а ми, спотичући се и глибајући, једва одмичемо. Тако смо ишли шест дана.“

Сведочење Р. Богдановића: „Једнога дана, идући из логора у Љеш, пут ме нанесе поред места где су сахрањивали мртваце. Једна кола пуна лешева, нагомиланих један поврх другога, стајала су чекајући истовар. Из те гомиле вирила је једна рука, грчевито се ухвативши за пречагу од кола. Несрећник је био само обамро, а болничари, немајући времена да гледају да ли је заиста мртав, бацили га на кола са осталим мртвацима. Никада ми се живот није учинио беднији ни жалоснији него гледајући то.“

Матурант Божидар Живадиновић: „Мало даље од себе чујем јецање. Чујем и речи: ’Марко… теби је зима! Ево ти мој шињел да се угрејеш!’ И сагледах младића, како се са тешком муком мало придиже, скиде шињел и простире га по оном до себе. Када им сасвим приђох, чух исти глас: ’Друже, оди, ја не могу… Окрени ми брата да му руке угрејем!…’ И ако ни мени није било много боље, приђох и дохватих му брата да га окренем. И окренуо сам га. ’Је ли жив?’ – упита ме и, не чекајући мој одговор, поче му брисати блатом упрљано лице и задахњивати га ваздухом из својих груди… Када се разданило видели смо крај ове приче. Не могавши их раставити из братског загрљаја, обадвојицу смо сахранили у истом положају у ком су и умрли…“

Ђак Учитељске школе Петар Милосављевић: „У путу за Валону наиђосмо на два дечака који су на коњу придржавали и чували једну жену. Један од наших жандарма упита једног од њих: ’Је ли вам то мати? Мора да је много уморна?’ Дечко му плачући одговори: ’Мати нам је мртва. Умрла је на путу.’ Носили су је до првога места да је сахране.“

Ти дечаци, те девојчице прешли су голготски пут, прешли кроз смрт у нови живот, гледајући толико смрти и патње око себе, само зато што су имали веру у Бога и љубав према Србији. Они су, као Александар Костић, гимназијалац шестог разреда, говорили: „Ја волим свој народ, јер је патио више него икоји други, а никад није изгубио присуство духа.“ Или као његова вршњакиња Милица Саковић: „Требало је изгубити Отаџбину да бисмо научили да је волимо. Ја сам уверена да ништа од нас није могло створити боље Србе него ове садашње прилике.“ Мала Радмила Николић, дванаестогодишња девојчица, имала је свест велике Српкиње: „Острво Корзика је лепо, али је наша Србија много лепша. Код нас је све много лепше. Тамо ми је сахрањена наја, тамо је у гробу и стари мој деда. Све нам је тамо. И радост и жалост. Зато и дању и ноћу Бога молим да ослободи Отаџбину нашу из ропства и да нас живе и здраве у њу врати. Лепо нам је и овде, али је још лепша земља наша, лепа и мила Србија“.

И сви су, заветно, понављали: „Турци су набијали на коље наше претке; усијаним клештима кидали су груди наших матера; клали су децу српску, да би Србина затрли, али никада нису могли убити Дух српски.

Србија је ипак ускрснула. На згариштима, а из пепела наших дедова – јунака и мученика, и наших матера – изникнула је моја Србија – моја Отаџбина. Тако ће исто бити и сада!

Може Виљем бити колико хоће силан са својим топовима, и имати колико хоће пријатеља, као што су издајници Бугари и некултурни Турци. Иако сви они удружени убијају сада тело српско, дух наш, Дух српски неће и не могу никад убити!“

Тако Срби прелазе из смрти у живот.

[/restrictedarea]