Прети ли саудијско-ирански рат?

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Сунитска Саудијска Арабија и шиитски Иран боре се за доминацију на Блиском истоку већ деценијама. То је реалност која би могла да наведе на помисао да су последњи догађаји, као што су антисаудијске демонстрације у Техерану и прекид дипломатских веза, „уобичајена ствар“. Ситуација, међутим, сада није таква због једне кључне чињенице – сада се ове две силе налазе директно супротстављене у борби за надмоћ у региону, с тим што је Ријад, чија је моћ у опадању, далеко агресивнији од Техерана чија је снага у успону

У току су дипломатски напори између Ирана и Саудијске Арабије како би се припремило тле за директан дијалог у циљу решавања несугласица и регионалних проблема, оптимистички је 21. децембра новинарима изјавио портпарол иранског министарства спољних послова Хосеин Џабер Ансари. Шта Саудијска Арабија мисли о том „припремању тла“ недвосмислено је саопштено после десет дана, када је 1. јануара у Ријаду на бруталан начин погубљен угледни шиитски клерик Нимр ал-Нимр. Можете ли да замислите, на пример, да Београд разговара о побољшању добросуседских односа са Загребом, пошто би Хрватска погубила неког од владика Српске православне цркве? Много реалнији сценарио био би да се на београдским улицама окупе бесни демонстранти како би запалили хрватску амбасаду. Управо то се у Техерану и десило – гневни демонстранти пробили су полицијски кордон, упали у саудијску амбасаду и спалили је. Упркос томе што је званични Техеран на паљење саудијске амбасаде реаговао подједнако оштро колико и на погубљење шиитског клерика – смењен је шеф полиције у Техерану и ухапшено је неколико изгредника – то Ријаду није било довољно, па је не само прекинуо дипломатске односе с Ираном и обуставио сваку трговинску и саобраћајну комуникацију, него је извршио притисак и на друге земље да предузму исте мере. На ванредним самитима Савета за сарадњу у Заливу и Арапске лиге шеф саудијске дипломатије Адел ал-Џубеир јасно је својим колегама ставио до знања: „Или сте с нама, или сте против нас.“

[restrictedarea]

НЕУСПЕЛА ИЗОЛАЦИЈА ИРАНА Међутим, упркос овој реторици и притисцима, солидарност са Ријадом није онаква каквом се чини, и какву је Саудијска Арабија очекивала. Једине земље које су потпуно прекинуле дипломатске односе са Техераном биле су мале државе које очекују заштиту или друге погодности од Саудијске Арабије – Бахреин, Судан, Сомалија и Џибути. Са друге стране, што је важније, Кувајт, Катар и Уједињени Арапски Емирати су само спустили ниво свог дипломатског заступништва у Техерану, док остали нису учинили ништа. „Саудијци су желели да покажу како је Иран изолован, али највише што су могли да учине је да затраже од земаља, које ми поштујемо, али које имају мању тежину, да нас бојкотују. Нису чак били у стању да увере ни друге заливске земље да донесу такву одлуку“, прокоментарисао је ову ситуацију за сајт Ал Монитор један ирански аналитичар.

Свакоме са имало разума било би јасно да би погубљење шиитског верског вође, који је отворени критичар Саудијске Монархије али који никада није повезан са било каквим терористичким деловањем против саудијске државе, могло да доведе само до погоршања односа са шиитском заједницом и са Ираном. Овога је, ван сваке сумње, био свестан и Ријад, што потврђује тајна наредба, издата неколико сати пре погубљења до које је дошао британски Индепендент, којом се безбедносним службама налаже да буду у потпуној спремности на могуће насиље. Због чега се, онда, Саудијска Арабија одлучила на овакав корак? Заоштравање односа с Ираном и са шиитима имало је два циља – унутрашњи и спољашњи.

На унутрашњем плану, и да у овом тренутку Иран не постоји, Ријад би морао да га измисли, јер им претња коју представља Техеран служи као згодан проблем око којег се треба ујединити и подржати краља Салмана и заборавити на негативне ефекте, пре свега економске, који потресају краљевину. На спољнополитичком плану, овиме је послата јасна порука Ирану да је, упркос неповољној ситуацији у каквој се налази у Јемену и Сирији, Саудијска Арабија и даље јака и може да повлачи потезе које жели, а то је у складу и са променом политике што је од доласка на власт спроводи краљ Салман са циљем да Арабију претвори у регионалну војну и теолошку силу.

 

СИЛА ПРЕД КОЛАПСОМ Попут многих других држава у региону пре ње, Саудијска Арабија се сада налази у преломном тренутку, суочена са претњом бројних међусобно повезаних изазова који би у наредних десет година могли да доведу до њеног урушавања. Први и највећи проблем је нафта, главни саудијски извор прихода. У последњих неколико година, Ријад је производио рекордну количину нафте да би подривао конкуренте широм света који не могу себи да дозволе тако ниске профитне марже, чиме је и уцртавао пут за саудијску нафтну доминацију. Као и њени конкуренти, међутим, и Саудијска Арабија овај темпо може да издржи само одређено време; према проценама стручњака, саудијска производња могла би да достигне зенит за свега 13 година, после чега следи драстичан пад. Али сада постоје и последице које су много краткорочније, а то је драстично смањење државних прихода и буџетски дефицит. Како је јавила агенција Блумберг, због пада цена нафте, у 2015. остварен је буџетски дефицит од чак 98 милијарди долара, што је око 16 одсто бруто домаћег производа. Због овога се знатно смањују и саудијске девизне резерве, које су августа 2014. достигле рекордни ниво од 737 милијарди долара, да би у мају прошле године износиле 672 милијарде, што је пад од око 12 милијарди долара месечно. Простом рачуницом долази се до чињенице да је, ако се настави овим темпом, Ријаду остало још око четири године док резерве не дођу до нуле. Поред ниске цене нафте, проблем са којим се Саудијска Арабија у овом погледу суочава је и повећана унутрашња потрошња, због чега опада количина црног злата која се може извести. Саудијски извоз почео је да опада још 2006. од када је забележен тренд пада од 1,4 посто годишње, док банкарска и инвестициона корпорација Ситигруп предвиђа да ће извоз саудијске нафте у наредних 15 година пасти на нулу. Ово значи да саудијски државни приходи, чијих 80 одсто долази од продаје нафте, дефинитивно иду силазном путањом. Због овога, власти су биле приморане да укину бројне субвенције, од којих су неке уведене 2011, захваљујући чему је, поред репресије, Саудијска Арабија избегла судбину неких других земаља током „арапског пролећа“. Дакле, како се приходи буду смањивали, тако ће се смањивати и способност власти да под контролом држе домаће незадовољство, што се већ догодило у земљама широм региона. Већ сада око четвртине становништва живи у сиромаштву, а незапосленост износи око 12 одсто (међу младима чак и око 30 процената).

Са друге стране, иронично је што су санкције којима је Иран био подвргнут због свог нуклеарног програма, а које су сада укинуте, имале и позитиван ефекат за ову земљу. Док су Саудијци пали пред искушењем које представља лака зарада, Иран, суочен са немогућношћу извоза нафте, није упао у замку тоталне зависности од производње нафте. Уместо тога, Иран није имао другог избора него да јача и друге секторе. Захваљујући томе, иранска привреда је веома разнолика, а производња нафте и гаса чини мање од петине бруто друштвеног производа. Са око 17.000 долара по глави становника, ирански бруто домаћи производ је изнад оног који имају Кина и Бразил, а с обзиром на то да у овој земљи око 4,4 милиона младих људи похађа факултете, од чега је 60 одсто жена, те да се скоро половина њих бави науком, технологијом, инжењерством и математиком, Иран је очигледно привреда у успону. Захваљујући овоме, Иран је далеко мање осетљив на успоне и падове на енергетском тржишту, што значи да ће његов значај у региону највероватније порасти.

 

СУНИТСКО-ШИИТСКИ СУКОБ На спољнополитичом плану, Саудијска Арабија је овим гестом хтела да покаже да је она и даље главни фактор у овом региону, без обзира на то има ли или нема подршку САД. Иако саудијско-иранско ривалство траје јако дуго, најмање од иранске револуције, секташтво и верска савезништва почела су да се у већој мери стварају тек после америчке инвазије на Ирак 2003, којом је поремећена регионална равнотежа и када су се заливске земље суочиле са јачањем (иначе већинских) шиита у Ираку и јачањем иранског утицаја у тој земљи на штету сунита. Страхујући од регионалног преливања, Саудијска Арабија је у своју заштиту узела сунитска племена у централној провинцији Анбар, док је Иран подржавао шиитске групе и бившег премијера Нурија ал-Маликија, познатог по својим антисунитским склоностима. Током „арапског пролећа“, шиитски протести избили су и у Бахреину (чије је становништво 70 посто шиитско, али којим влада ригидна сунитска власт) и у источним провинцијама Саудијске Арабије, а Иран је пружио безрезервну подршку Башару Асаду у Сирији и ојачао везе са либанским Хезболахом. Из овога је јасно да се Иран и Саудијска Арабија налазе на потпуно супротним половима.

Тренутна ситуација на (непроглашеном) фронту иде више наруку Ирану. Оформљено је чврсто савезништво са регуларним снагама у Сирији и Ираку, чему се додаје и Русија која је војном интервенцијом у Сирији практично збрисала утицај који су на терену могле имати Сједињене Државе и њени савезници, пре свега Саудијска Арабија, али и Турска. Како ствари сада стоје, Иран може бити сигурнији у своје савезништво са Русијом и подршку коју може добити из Москве, него што Ријад заиста може бити сигуран у помоћ САД. Ту је и за Саудијце катастрофалан рат у Јемену у који су ушли свом снагом, али не успевају да остваре било какву уверљивију победу. Чак се испоставља да Хусити, наоружани застарелом и рудиментарном опремом, успевају да задају страховите ударце технолошки далеко боље опремљеном непријатељу.

Саудијска Арабија је, међутим, на дипломатском плану тренутно у предности. Иако није успела да у потпуности изолује Иран, успела је да оформи „антитерористичку алијансу“ у којој се налазе 34 муслиманске земље. Да се пре ради о „анти-шиитској“, односно „анти-иранској“ алијанси упућује, међутим, чињеница да се међу ове 34 земље не налази ниједна у којој се заиста води борба против тероризма и ниједна у којој су шиити неки фактор. Позив за учешће у борби против терориста нису добили ни Сирија, ни Ирак, ни Иран. Техеран, са друге стране, никако не би био у могућности да оформи овако широк савезнички блок, али је питање колико би од ових земаља било спремно да прати Саудијску Арабију у случају да се упусти у неки озбиљнији сукоб. Колико се ова земља заиста може ослонити на своје савезнике, уосталом, јасно је већ из тога колико је њих одлучило да прати Ријад у прекиду дипломатских односа с Ираном.

Поред дипломатске, Саудијци наизглед имају још једну предност у односу на Иран – војну. Према подацима Стокхолмског међународног института за истраживање мира, Ријад на оружане снаге троши седам пута више него Техеран. Примера ради, Саудијска Арабија је од Велике Британије, по признању Лондона, само у периоду јул-септембар 2015. године купила бомби у вредности од 1,3 милијарде евра. Ова земља опремљена је најмодернијим наоружањем које је могла да купи, а на оружје су током 2015. од ње на свету више трошили само САД, Кина и Русија. На опасност да овакво гомилање оружја може да води ка изазивању неког озбиљнијег рата не наводи само логички закључак да би неки од чланова краљевске породице у једном тренутку могао да се запита „чему то, ако не може да се искористи“, већ наводе и процене западних служби. Тако је немачки БНД у свом извештају с почетка децембра 2015. указао на опасност коју представља успон краљевог сина, тридесетогодишњег принца Мухамеда бин Салмана и упозорио: „Садашњи обазрив дипломатски став виших чланова саудијске краљевске породице биће замењен импулсивном интервенционистичком политиком.“ Какав може бити став и какво се понашање може очекивати од особе коју немачки обавештајци сматрају поборником „импулсивне интервенционистичке политике“, док су сада на власти особе „обазривог дипломатског става“, може се разлучити ако погледамо какве су ставове износили претходници. Лондонски Индепендент је јула 2014, пишући о томе како је „Саудијска Арабија помогла ИСИС-у да освоји север Ирака“, подсетио на разговор који су нешто пре терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 2001. водили тадашњи шеф британског МИ6 сер Ричард Дирлав и тадашњи саудијски амбасадор у Вашингтону, а доскора шеф саудијске обавештајне службе принц Бандар бин Султан. „Није далеко тренутак на Блиском истоку, Ричарде, када ће бити дословце Боже, помози шиитима’. Више од милијарди сунита они су просто досадили“, рекао је принц британском обавештајцу. Ово намеће питање да ли је рат против шиита у Сирији, шиитских демонстраната у Бахреину, шиитских Хусита у Јемену и шиитских дисидената попут шеика Нимра ал-Нимра у саудијској источној провинцији само увод у рат против центра шиитске моћи у Ирану?

Упркос знатној надмоћи у војној техници, Иран би, готово сигурно, победио у рату изнуривања, јер има девет пута више активних и резервних војника од Саудијске Арабије. Уверење Ријада да би, захваљујући технолошкој надмоћи, у старту могао да зада паралишуће ударце који би онемогућили Ирану да узврати – нереално је. Са друге стране, Иран не само да има далеко искуснију војску од Саудијаца, него је у последње време улагао у стратешке сегменте као што је куповина великог броја противбродских ракета. Иран је, штавише, купио толико ових ракета да би у сваком тренутку, када год пожели, могао да стави тачку на бродски саобраћај у Хормушком теснацу. Ово би му омогућило да практично „удави“ саудијску трговину нафтом. Такође, највећи део саудијске петрохемијске индустрије налази се у домету иранских авиона и ракета, па би, поред потапања бродова пуних саудијском нафтом, Иран у року од неколико сати или дана могао да разори највећи део саудијске нафтне индустрије.

Морамо, међутим, напоменути да је за сада јако мало вероватно да би у скоријој будућности могло доћи до отвореног војног сукоба Ирана и Саудијске Арабије. Вероватније је да ће се њихово ривалство и сукобљавање наставити, као до сада, „прокси ратовима“, односно ратовима преко посредника попут оних у Сирији или Јемену. А ипак, мало је вероватно и да бисмо у блиској будућности могли очекивати повратак на односе од пре 2. јануара и погубљења шеика Ал-Нимра. Посебно ако узмемо у обзир речи иранског врховног вође ајатолаха Али Хамнеија, да ће Нимрова крв ускоро довести до последица и да ће божанска освета пасти на саудијске политичаре.

[/restrictedarea]