Позив на читање тајни Природе

Поводом изложбе у Галерији УЛУПУДС-а

Пише Дејан Ђорић

Ликовно стварање Саше Монтиља одличан је контрапример честом случају да се уметници по завршетку студија тек тада нађу на стваралачком почетку, многи неспособни да формирају најважније у каријери једног уметника – сопствени стил

У београдској Галерији УЛУПУДС-а недавно је завршена изложба Саше Монтиља, која је привукла знатну пажњу, па заслужује и накнадни осврт. Тај земунски сликар се још као млад стваралац (рођен је 1978) истакао и задобио поверење великог уметника Жељка Тоншића, који га је упутио у неке од својих тајни. Формално самоук, цртање и сликање учио је пет година код старог професора Ликовне академије Александра Луковића Лукијана. Монтиљо је одличан контрапример како се уметници који заврше студије тек тада нађу на самом почетку, многи неспособни да формирају најважније у каријери једног уметника – сопствени стил. Од прве до последње слике препознатљив, наследник земунске школе фантастике (чине је Жељко Тоншић, Жељко Ђуровић, Сергеј Апарин и Зоран Жугић), још првим сликама излаганим деведесетих у Галерији „Геца Кон“ исказао се као особит уметник. Сада добија позиве од галериста из иностранства и региона и најмлађи је наш уметник о чијем је делу објављена монографија (2012. године).

[restrictedarea]

Монтиљов свет настаје спојем хиперреалне сликарске технике и ирационалног садржаја, начина сликања све актуелнијег у свету, али у коме се многи нису снашли. Таква врста фантастике често је кичаста, међутим, овај млади мајстор пронашао је своју формулу слике, занимајући се пре свега за њено интелигентно решавање. Скоро нико код нас и у свету није у имагинарно сликарство увео еколошку свест, а још мање велику љубав и бригу за природу и животиње. Живећи са игуаном и псом Будом (није ли Шопенхауер својој пудли придавао филозофска својства), Монтиљо је открио бескрајно занимљиви, садржајни и тајанствени свет измаштане и митске природе, шуму са њеним бићима, страховима и заносима, у тренутку када је заборављен у свеопштој урбанизованој и духовно отупелој уметности. Он заговара разотуђење човека помоћу природних сила, налик ренесансним генијима позива на читање њених тајни, сматрајући је, као и они, највећом отвореном књигом. У своје визије улаже велику енергију, па су зато његова остварења халуцинантна и катарзичка, нека врста новог психоделичног сликарства. Изложба „Наше сопствене шуме“ указала је на још нешто битно – за разлику од појединих уметника из његове и старије генерације, Монтиљо није опао у квалитету израза, нити је после неколико изложби и петнаестак година рада коренито изменио своју уметност. Као и за сваког правог сликара, не може се рационално нити дискурзивно до краја објаснити чудо стваралаштва, зачараност света у који нас овај уметник тако смело призива.

[/restrictedarea]