Отварање врата сакралног – има ли овде места за анђеле?

Пише Дејан Ђорић

Како је преумљење, и оно што се у православљу назива метаноја – обраћење, променило живот и сликарство једног уметника који је оставио своје велике формате, сликарску каријеру и изложбе, окренувши се икони и фресци

Живимо у времену свеопштег бешчашћа. Левичарима су противници пребацивали материјализам, међутим, како је истакао сликар Милун Митровић, „комунисти су у нешто веровали а данашњи човек не верује ни у шта“. Уз многа застрањивања комунизам је пратила и не баш ретка висока лична етика појединаца и идеје за коју су се борили. Победом капитализма у последњој, неоимперијалној фази труљења, видимо да је материјализам још више кородирао све области живљења, досегавши ниво обездуховљења и сатанизације непознат у социјализму. Спектакли, ријалити и Холивуд не могу да испуне понор духовног мртвила, а можда највише узнемирава извесност да је и религија као последње упориште све више потрошена и губи на вредности. У складу са све јачим неопаганизмом у теорију је уведен појам постхришћанство. Мисију вере изневеравају најпре свештеници, па се сада на Западу многе католичке и протестантске цркве затварају или им се даје друга, световна намена, нема верника, а десетак је претворено у православне богомоље. Педофилија и хомосексуализам обележили су савремено западно свештенство, деценијама је стотине деце силовано, исплаћене одштете мере се са више од пола милијарде долара само у Америци. У том смислу су свети оци прорекли да ће најтеже бити хришћанима у последњим временима, исповедање само Христовог имена биће већи подвиг од мучеништва, или како неки кажу када се Христ врати – хоће ли затећи икога ко верује? Српску цркву такође потресају скандали, од сексуалних до финансијских и екуменских. Високо свештенство све више губи везу са Богом и народом јер је у прелести политике и великог новца. Многи свештеници су заинтересованији за нове моделе луксузних аутомобила него за вернике и Христа. Резултат такве „докапитализације“ је све веће неповерење у институционално хришћанство и тражење других путева.

[restrictedarea]

ИЗАБРАНИЦИ Не треба бити посебно виспрен па увидети да данашњи црквени људи немају никакав унутрашњи живот, нити додир са духовношћу, они и не знају за постојање виших светова. Тајне духовног царства откривају се сада само монасима и изабраним појединцима изван све чешће корумпираног службеног хришћанства. Општа је појава да данашњи свештеници не умеју да разликују најгори кич од уметности, наше цркве засуте су ђубретом „сакралне“ уметности. У време када су владари били образовани, са много стила и укуса, када су тачно знали шта желе, од кога и како, цркве су биле расадници духа, недостижни примери ктиторства и ликовног умећа.

Како у време нестанка породице, државе и вере стварати праву, дубоку уметност, ону која би још била и црквена? Ко би се усудио да на тај начин пркоси планетарном уметничком терору неоавангарде у служби глобалистичког заглупљивања становништва? Као и обично значајни уметници су сакривени, о њима нема ударних вести, често живе у сиромаштву и не могу јавно да представе свој рад. По чему су особени? Једино по томе што су изабраници, што су добили божји позив, уживајући Његову благодат. Они по сили изабраништва морају бити усамљени и патити Бога ради.

Један од таквих правих сликара је Дејан Милићевић. Рођен је у Крушевцу 1964. године, завршио је београдски Факултет ликовних уметности и све до пре које године живео је као и многи савремени уметници. Бавио се световним сликарством, неком врстом фигурације и до Бога није стигао посећујући цркве и манастире моравске школе као што су Лазарица у Крушевцу, или Љубостиња и Каленић у близини. Није постепено духовно сазревао већ је пречицом стигао до Бога, тачније, Бог до њега. Водио је типично градски живот, у коме му нису били страни градски пороци савремених генерација. На врхунцу урбаног бесмисла догодило му се преумљење, оно што се у православљу назива метаноја – обраћење, потпуни преокрет и промена унутрашњег бића. Сликајући сам у соби осетио је снажно анђеоско, тј. божје присуство. Увидео је у блеску духа сву своју дотадашњу палост… Погружен и узнесен више се никада није вратио старом сликарству. Променио је цео живот, оставио своје велике формате, сликарску каријеру и изложбе, окренувши се икони и фресци. Постао је један од наших најоригиналнијих црквених сликара, чији стил одликују лакоћа, елеганција и сигурност израза. Насликане Богородице на малим иконама чувају као и монументалне представе Пантократора тренутак пројаве светости.

Можда су занимљивије његове слике анђела од канонских дела, заветни дарови гласнику чије је присуство тако снажно осетио. Како данашњим ствараоцима, духовно на нивоу навијача са утакмица, објаснити да постоје уметници који сликају анђеле зато што су их видели или доживели? Криза уметности започела је управо напуштањем светог у ренесанси. После средњег века анђели се сликају са пупком мада нису смртна, рођена бића; постају све буцмастији, румени, гузати и еротизовани, Амори, ероти и купидони, бебе са крилцима, што са правим анђелима по сведочењима мистика нема никакве везе. Богородица се претвара у чулну лепотицу, а руске мужике су у шеснаестом и седамнаестом веку саблазниле западне и холандске слике Христа као гојенца, меснатих руку и ногу. После Жержена тота Синта Јанса, Дирика Боутса, Роже ван дер Вајдена, браће Ван Ајк и других мајстора северне ренесансе нико на Западу више није знао да наслика анђеле. Нестанком ране ренесансе и победом уметности у којој су битније пропорције и перспектива у служби телесног, отпочео је епохални изгон духовног из уметности, што је одговарало хедонистичком карактеру Италијана. Другим речима, ако је могуће избацити божанско из уметности, ругати се икони и Византији, како су чинили највећи италијански уметници, могућ је и Сезан и пут који од њега право води до концептуализма. Западна уметност има веома логичан, узрочно-последични след, док византијска нема силовите промене већ сталност. Стигло се дотле да је Гистав Курбе, оснивач реализма, с презиром рекао: „Не сликам анђеле јер их никада нисам видео!“ Наши велики црквени сликари као Урош Предић такође нису крили да немају много разумевања за стару уметност а тиме ни за праву духовност, која није условљена занатским знањем. Има, међутим, уметника који су видели или доживели анђеле. Међу њима су Бенвенуто Челини, Вилијам Блејк и наш Дејан Милићевић. Цена спознаје божјег света је да се он не може комерцијализовати, нити се том уметношћу могу стећи слава и иметак. Тако и треба да буде.

ПОШТОВАЊЕ КАНОНА Прави понор дели сликарство овог мајстора од савремене уметности, већ његов начин живота, сликање у тиховању издваја га. Успео је да пронађе нов израз за стару тематику која постоји у античкој, хришћанској и исламској уметности. Његови анђели насликани су поштујући православни канон, али као што су иконе исто тако су и савремене метафизичке слике сликане уљаном бојом на платну. Његов тип анђела другачији је од свега виђеног у савременом сликарству, они поседују и личносни карактер, исказано православним речником. У новијем српском и светском фантастичном сликарству било је доста анђеоских представа, фигуративци те врсте радо се баве анђелима, од палих до арханђела. Све скупа их међутим одликује непознавање анђеоске природе и појавности, немајући духовно искуство не могу тачно ни да их прикажу. Осим генијалног Ернста Фукса, остали сликари фантастике нису отворили двери анђеоске, оностране реалности, света крилата бића на њиховим сликама само су лепи младићи, девојке или деца, евентуално згодни хермафродити, сви скупа налик ликовима из луксузних магазина, плотски и недуховни колико глумице и манекенке. Насупрот њима појавио се потпуно савремен мајстор који зна како да отвори врата сакралног.

[/restrictedarea]