Како су заратили Варшава и Брисел

Зa „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић

Док многи сматрају одлуку ЕУ комисије о покретању поступка против Пољске исправним кораком, други гласно упозоравају да Брисел (као и у случају Будимпеште) – нема механизме да натера Варшаву на промену курса

Очигледно да од лепе и „досадне“ године, коју је новинарима у Бриселу пожелео главни портпарол Европске комисије Маргаритас Шинас у свом првом појављивању после Нове године, неће бити ништа. Потпредседник Европске комисије Франс Тимерман морао је већ првог дана 2016. године да се бави новим законом о медијима у Пољској (донетим дан раније, последњег дана прошле године) јер, како је навео, закон није усклађен са владавином права ЕУ. Варшава до 12. јануара (то јој је био рок) Бриселу није доставила одговор о захтеву за изјашњавање о примедбама на угрожавање слободе штампе, а није одговорила ни на претходно писмо о реформи пољског Уставног суда. Дан касније, 13. јануара, на првом редовном састанку ЕК, одлучено је да се активира „процес за владавину права“ (настао 2014. године, као нека врста механизма за рано упозоравање) и да се тиме Пољска стави под надзор осталих чланица Европске уније.

[restrictedarea]

ОРБАНИЗАЦИЈА ПОЉСКЕ У позадини овакве одлуке стоје вишегодишњи спорови Брисела са Мађарском, где је след догађаја био идентичан као сада у Пољској.

А како је „орбанизација“ (која је сада на делу) стигла у Пољску? Октобарским тријумфом крајње евроскептичне странке „Право и Правда“ (ПиС) бившег премијера Јарослава Качинског (брата близанца погинулог пољског председника Леха), којим је парола из кампање – Прво ми, затим народ, а тек онда други – први пут на овим изборима донела победу међу Пољацима свих генерација! И то у чак 13 од 16 војводстава у Пољској. И готово у свим великим градовима који су до сада били тврђаве либералне „Грађанске платформе“ дотадашње премијерке Еве Копач и садашњег председника Европског савета Доналда Туска.

Постоје барем две упадљиве сличности између ПиС-а у Пољској и Фидеса у Мађарској. Прва је то што је ПиС, баш као својевремено Фидес у Мађарској, прва странка која је освојила апсолутну већину у парламенту од пада комунизма 1989. године. Друга – страх од блискоисточних и афричких избеглица (присутан у целој „новој“ посткомунистичкој Европи), као главни разлог који је бираче „натерао“ у наручје конзервативаца који себе представљају као јединог чувара вредности, националних интереса и безбедности Пољака.

И у Пољску је на велика врата стигао – мађарски реформски модел. Програм ПиС-а готово је дословце идентичан програму апсолутно владајућег (други пут заредом!) Фидеса Виктора Орбана у Мађарској. Судећи по њему, Варшава ће се с Бриселом завадити око истих (спорних) питања као и Будимпешта, а то се сада и догађа.

НЕМОЋНИ БРИСЕЛ И док многи сматрају одлуку ЕУ комисије о покретању поступка против Пољске исправним кораком, други гласно упозоравају да Брисел (као и у случају Будимпеште) – нема механизме да натера Варшаву на промену курса. Унијски главни град може само да прети, обећава, моли, и прича – терапеутски! Владе у обе земље дубоко су убеђене да им јака демократска легитимација даје право да преуреде државу како желе. Поставља се ипак питање: Зашто сличан развој у Мађарској својевремено није био узет под лупу Европске комисије? Аналитичари тврде због тога што је владајући Фидес део Европске народне партије (највеће политичке групације у Бриселу), док пољска странка Право и правда то није (што оставља простор за сумње да ЕК не мери истим аршином). Још додају и да се сваки закон, с неколико реторичких „акробација“ (што је Виктор Орбан чак пет пута урадио), може довести у сагласје с правилима Европске уније, тако да Брисел више нема могућности за деловање (Мађарска је и ту еклатантан пример). За такво деловање ионако је потребан консензус осталих чланица, а он не постоји –премијер Орбан већ је поручио да Мађарска неће подржати никакве санкције против Пољске.

Да поступак покренут у Бриселу против Варшаве не би остао у домену „пуке“ симболичке политике (уз тријумф мађарског премијера који себе види као ментора пољског заокрета), очи многих упрте су у саму Пољску. У њој, по тврдњама аналитичара, има много више људи који се могу сматрати припадницима прозападног курса земље него што их има у Мађарској. У Пољској, за разлику од Мађарске (која има Јобик), не постоји ни снажна неофашистичка партија која би читав политички спектар (од)вукла удесно. Варшава има и врло јаку либералну, демократску опозицију, а и цивилне организације брже реагују него у Будимпешти… Велико је питање, међутим, како (и да ли се уопште може) актуелни антилиберални заокрет у Пољској у овом тренутку зауставити?

ФАКТОР МЕРКЕЛ Претходних недеља било је и доста речи о томе да ли критике из Немачке на рачун Пољске доносе више штете или користи? Јер једна од омиљених метода конзервативаца у Варшави јесте да потпирују неповерење према Немачкој (и Русији). Након почетних иступа двојице Немаца, председника Европског парламента Мартина Шулца и комесара Гинтера Етингера, политичари, а посебно из немачке владе – држе се повучено. Председник Бундестага Норберт Ламерт с правом је Немце упозорио да не буду охоли и да се не понашају као да су одувек били светли пример недодирљивости правне државе. „Другима би требало да препустимо улогу тумача демократске Европе“, закључио је.

Много аналитичара, посебно мађарских, сматра да ипак немачка канцеларка Ангела Меркел и овде води главну реч. Међутим, она је у врло непријатној позицији. Не сме да уђе у директну конфронтацију с Варшавом јер би јој то знатно отежало даље решавање избегличке кризе, пошто је Пољска једна од земаља које се најгласније буне против расподела миграната у ЕУ. Канцеларка, у сваком случају, мора брзо да извуче Пољску из „магареће“ клупе. За то ће јој (ко зна који пут) бити потребна дипломатска шаргарепа (овог пута без „штапа“) у којој би Варшави јасно ставила до знања да је ЕУ заједница вредности, и да се новац из европске касе не дели на „лепе очи“ (Варшава је са око 14 милијарди евра највећи нето-прималац новца из Европске уније). Истовремено, Меркелова мора да води рачуна да остави и довољно простора за договор. Уколико до њега не дође, Пољска би врло лако могла да аванзује у предводницу европских кочничара (претекавши Мађарску). Тада ће за Меркелову европски подијум постати још „клизавији“.

 

ОД „ПРИСМОТРЕ“ ДО УКИДАЊА ИСПЛАТА

Након одлуке Европске комисије (без преседана!) да у Пољској уведе посебан механизам заштите правне државе, следе три фазе: евалуација од стране Европске комисије, препоруке Савету министара, и на крају – њихова реализација кроз Савет. На редовним састанцима европских министара и шефова влада затим би требало да буде појачана политичка дискусија са земљом која је у питању. Цео поступак за сада је политички процес, без директних правних последица. Последице настају тек када се покрене процедура на основу члана 7 Уговора о ЕУ: због „озбиљног и упорног кршења европских начела“, држава која је под присмотром може да буде лишена права гласа! У оквиру нормалног прекршајног поступка такође је могуће укинути исплате из благајни ЕУ. О томе, као последња инстанца, мора да одлучи Европски суд правде. Сви ови поступци су дуги, а први корак се у сваком од поступака – одвија на политичком нивоу…

Земље чланице Европске уније само су једном (2000. године), замрзавањем билатералних односа са Аустријом, реаговале на учешће десничарске Слободарске партије Аустрије у влади у Бечу. Међутим, касније је у једном од извештаја изнет закључак да нема конкретних доказа о кршењу правила и – мере су укинуте. Од тада је ЕУ изузетно опрезна у реакцијама на политичке догађаје у државама чланицама. Ниједну више, без обзира на тежину прекршаја, није санкционисала оваквом казном.

[/restrictedarea]