Духовни отац многих генерација

opisПише Предраг Миодраг

Опис рукописа манастира Дечанa протојереја др Лазара Мирковића објављен је на 130-годишњицу од његовог рођења. Зашто је овај светски познат литургичар и историчар уметности био толико дуго и неправедно прећуткиван

О протојереју др Лазару Мирковићу (1885–1968) као литургичару и историчару уметности писали су многи теолози попут Јанка Радовановића, Недељка Гргуревића, Прибислава Симића, Ненада Милошевића и Владимира Вукашиновића, затим историчари уметности и књижевности  Војислав Ј. Ђурић, Ђорђе Сп. Радојичић и Ђорђе Трифуновић. Његов значај проценили су и српски медиевисти.

Ипак, можда најпрецизније о њему су свој суд изнели блаженопочивши патријарси Герман и Павле. Патријарх Герман речима да је „Лазар Мирковић духовни отац многих генерација. Тешко да ће се наћи квалификована личност која ће дати меродавну оцену његовог снажног и трајног опуса.“ Док је Патријарх Павле о Мирковићевом тротомном уџбенику из Литургике казао следеће: ,,Овакав целовит уџбеник Литургике немају ни православни Грци, па ни Руси, какав је у својој редакцији дао Л. Мирковић.“

За наше, или још прецизније, за ондашње прилике, можемо то рећи без икакве ограде, професор Лазар Мирковић је био изнад свог времена.

[restrictedarea]

koricaПОЛЕМИКА СА САВРЕМЕНИЦИМА Професор Лазар Мирковић је био и литургичар и историчар црквене уметности par exellence. То је доказао својим бриљантним анализама, подједнако из области литургичке науке и из историје црквене уметности. То се најбоље показује у полемици коју је својевремено водио са својим савременицима, са Робертом Тафтом, највећим западним литургичаром после Хуана Матеоса, затим са Андре Грабаром, највећим западним познаваоцем средњовековне православне уметности и иконографије, и са професором Светозаром Радојчићем, једним од корифеја српских историчара уметности. Знање са којим је Мирковић улазио у анализу равенских мозаика, мозаика изнад царских врата у храму Св. Софије у Цариграду, затим минијатура у антифонарима и градуалима манастира Св. Фрање Асишког у Задру и иконографских представа у Марковом манастиру, подједнако га високо котира у обема дисциплинама, у литургици и у историји црквене уметности.

Један од првих покушаја осврта на Лазара Мирковића као литургичара учињен је одмах по објављивању првог тома његове Литургике. Наиме, Веселин Чајкановић је још 1921. године, у свом осврту и поређењу Мирковићеве књиге са уџбеником његовог професора Таранавског, одао Мирковићу признање не само на преводу, него и на допунама и обогаћењу оригинала „специфичностима Српске православне цркве“, затим „библиографијом литургичких радова у нашој науци“, као и оригиналним поглављима о „црквеној архитектури и црквеним књигама“.

Професора Лазара Мирковића као историчара уметности најбоље су проценили и највишом оценом оценили сами историчари уметности, а пре свих почивши академик Војислав Ј. Ђурић. Мирковићеве, пак, студије из Литургичког богословља и његов значај за Литургику као науку посведочили су и његови савременици, руски литургичари попут Кипријана Керна и Александра Шмемана.

ДОПРИНОС ЛИТУРГИЧКОЈ НАУЦИ Керн је и сâм био истакнути литургичар, а студије теологије је завршио на Богословском факултету у Београду 1925. године, где је свакако слушао предавања из Литургике код Л. Мирковића који је за ванредног професора постављен 1923. године. Поред Керна у тој првој генерацији налазила се једна група руских студената-избеглица, касније истакнутих богослова и светила Руске заграничне цркве, попут Николаја Зернова, Василија Зјенковског, Ивана Гарднера и Јована Максимовича (Св. Јована Шангајског и Санфранциског). Литургичке радове Л. Мирковића ценио је и велики западни литургичар Михаил Аранц. Алексеј Пентковски, професор Московске духовне академије и један од водећих савремених руских литургичара, такође врло високо цени научни допринос литургичкој науци Лазара Мирковића. Он га пореди са Иваном Мансветовим, једним  од највећих руских литургичара.

Значај Лазара Мирковића за литургичку науку и за историју црквене уметности најбоље сведоче речи поменутог академика Војислава Ј. Ђурића: „Пре свега литургичар, па онда и историчар уметности, историчар књижевности, описивач старих рукописа и преводилац богослужбених текстова и старих српских биографија и поетских састава, Лазар Мирковић је велики део свог научног рада посветио питањима из историје уметности. У свакој од ових делатности постепено се уздизао да би, у већини њих, постао истакнуто име, некад чак и најистакнутије у свом времену“.

Са изласком из штампе књиге Славице Јурић, Лазар Мирковић и стара српска књижевност (Београд, 2014), објављене поводом четрдесетпетогодишњице упокојења Лазара Мирковића, а сада и Мирковићевог Описа рукописа манастира Дечана, поводом стотридесетогодишњице његовог рођења, уз допуне онога што су о њему писали, у своје време Ђорђе Сп. Радојичић, Светозар Радојчић и Војислав Ј. Ђурић и други, а за последњу деценију Ђорђе Трифуновић и Јанко Радовановић, можемо слободно закључити да је научни рад и свеукупни допринос протојереја др Лазара Мирковића српској култури, науци и духовности увелико расветљен и приближен савременом читаоцу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *