Цена љубави према коренима

Један дан у древном Скадру

СкадарПише Биљана Живковић, Фотографије Иван Рашовић, Митрополија Цетињска

Српско име и презиме у Албанији кошта – плаћа се нeколико хиљада евра. Таква дискриминација ретко где може да се сретне у 21. веку 

Црква Свете Тројице у Враки, у близини Скадра. Село древно, кажу овдашњи Срби, наш вековни духовни и културни расадник. Још из времена која су остала само на листовима избледелих списа, од свих заборављених. Врака која је 1930-их имала преко 250 српских домова, преко хиљаду и по православних душа, питомо, богато, винородно село. Изнад широке равнице у даљини назиру се Проклетије. Има у Враки оних који приповедају да знају за своје српско порекло уназад 370 година. То су староседеоци који су и данас на својим огњиштима, у својим кућама, али њих је све мање. Вишедеценијски притисак, сила која није знала за милост, српски народ у Албанији је скоро затрла, чудом су опстали.

Срби аутохтони народ Српске школе у Албанији укинуте су декретом краља Зогуа 1934. и од тада српско становништво није имало могућност школовања на матерњем језику. Потоње деценије сејале су још већи страх и мрак, Срби нису смели у време злогласног Енвера Хоџе српски да зборе, а о својим школама и обдаништима сањали су најхрабрији. Порушене су цркве, светиње, манaстири, тврђаве, здања, свако сведочанство српског постојања на овим просторима на којима су једино Срби аутохтони! Нашу древну тврђаву Скадар-град, нису, срећом, срушили већ су је Албанци присвојили, као и сваки редак наше дуге (античке) историје. Скадар je био српска престоница више од седам векова, почев од 5. до 12.века, а династије Војислављевића, Бодина, Немањића, Мрњавчевића, Балшића градиле су светиње и задужбине за далека српска кољења. После Балканских ратова отимају нам Скадар, сведочанство нашег древног постојања, тај скоро неосвојиви град дарују народу који је у 14. веку од цара Душана добио право да на нашим брдима напаса стоку (малисори) и од тога живи. Данас, после толико векова, жалимо због царске доброте према безземљашима и чобанима. Јер изродили су се у угњетача својих доброчинитеља и, још горе, желе да сахране живу историју српског народа, или да је отму. Да је представе као своју. То се зове – крађа. Према Душановом Законику лопову су секли руку којом је крао… Будући да до своје историје никада нису држали, нити им је икада била за понос, као дошљаци су опстајали од крађе, подметања, убијања, протеривања аутохтоног становништва.

[restrictedarea]

Према тврдњама појединих експерата, данашњи Албанци у Албанији, њих око 72 одсто, српског су корена. Шиптари на КиМ су чак 83 одсто српског порекла! Зато (поред вековима од Турске потпириваног антагонизма против православаца) има много тога заједничког, што сведочи о српском пореклу данашњих Албанаца! О томе је деценијама писао проф. др Каплан Буровић из Женеве, балканолог и албанолог. Због историјске истине, коју он храбро износи у јавности, није радо виђен у Албанији. Буровић, до тада муслиман, Албанац, пре десетак година се вратио у своју предачку веру, примивши поново православље. Буровићи су пореком из Рисња, из утицајне српске властелинске породице, још из средњег века, која није мењала презиме, ни славу. Од исте лозе Буровића данас има прваославаца, католика и муслимана…

До 2008. Срби у Албанији нису могли да имају српско име и презиме. Захваљујући истрајној борби наших сународника, Срба или Црногораца, који се овде не деле, на челу са њиховим представником Павлом Јакоја Брајовићем (Печат је у 404. броју објавио интервју са Брајовићем), од пре извесног времена добили су право да врате насилно промењено име и презиме. Али то могу да ураде само добростојећи, јер српско име и презиме у Албанији кошта неколико хиљада евра. Срби скупо плаћају своју љубав према сопственим коренима. Таква дискриминација ретко где може да се сретне у 21. веку.

Скадар 02Литургија у Враки Прошле недеље у Враки су служила два свештеника СПЦ из Црне Горе. Отац Предраг Шћепановић из Храма Христа Спаса из Подгорице и презвитер Жељко Ћалић, старешина Саборног храма Преподобне Параскеве-Петке у Зети. У цркви су били и Павле Јакоја Брајовић, председник Удружења Срба и Црногораца „Морача“, председник Удружења Св. Јован Владимир времешни Симо Ајковић, проф. Светозар Ћираковић из Никшића… Осим Срба и Црногораца из Скадра, ту је Иван Рашовић из манастира Морача… Уз њега стоји Веселин Матановић, Србин из Скадра, познати гимнастичар и албански репрезентативац. Са леве стране у цркви стоје гости из Црне Горе, те хор „Светосавник“ са својим диригентом Дарјом Шћепановић. Они су учесници Дана српске културе у Скадру. Десно су домаћини, највише је младих Срба из Скадра и Враке.

У цркви, чија унутрашњост блешти од чистоте и белог мермера, двадесетогодишњи Недељко Ајковић продаје свеће.

„Нас Ајковића има много у Скадру и у Враки. Крштен сам пре пет година, одлазим у нашу цркву када год наши свештеници из Црне Горе долазе да служе. Студирам физику, овде у Албанији, а моја жеља је да будем студент и завршим школовање у нашој матици Србији. Нажалост, Србија од ове године нас из Скадра не стипендира, и то ми је веома тешко пало.“

Милош, његов презимењак (19) и рођак, студент је информатике у Скадру. Кажу да су српски научили захваљујући Павлу Брајовићу који је све учинио да се сачува идентитет српског народа у Скадру и Албанији и да се институционализује школа српског језика у Скадру.

Далиборка Мартиновић има 22 године, живи и ради у родном граду.

„Пре шест година сам завршила школу српског језика, коју води проф. Светозар Ћираковић из Никшића. Срећна сам што говорим свој матерњи језик, што пишем на српском, што читам наше књиге, Андрића, Црњанског, Десанку, Исидору. Хвала и свим људима из Србије и Црне Горе који су нам слали књиге, тако да је формирана библиотека, одакле редовно позајмљујемо књиге.“

Анабела Мусић данас има 15 година и одлично говори српски. Сећамо је се од 2008, као најмлађег полазника школе српског језика у Скадру.

„Сви који дођу из Србије и Црне Горе кажу да брат и ја носимо презиме Мусића, чувених сестрића цара Лазара. Ето, ми данас живимо у Скадру, можда смо заиста потомци тих Мусића. Моја жеља је да, када завршим средњу школу, одем на студије у Београд, да осетим како се живи у Србији.“

До Анабеле стоје Јасмина Матановић (16) и Дејана Ђукић из Копљика. Дејана има 11 година, слабо влада матерњим, али нам Јасмина преводи да од следеће године Дејана креће у школу српског језика. Каже, није крштена, али се нада да ће се ускоро и она крстити у цркви својих предака.

Марта (12) и две године старија Адријана Секулић већ читају књиге на српском. Највише воле наше бајке, приче и приповетке.

На Скадар-тврђави Док се овог ведрог, зимског дана пењемо према древном Скадар-граду придружује нам се Србин, албански репрезентативац Веселин Матановић, гимнастичар, шампион и носилац врхунских светских и међународних спортских одличја.

„Мајка ми је из Врбане, а отац пореклом из Скадра. Сви потичемо из древног Скадра, имамо црту саборности и одговорности да наше Удружење што боље функционише. Задужен сам, осим за спорт, и за културни живот нашег народа у Скадру. Долазе нам сународници из Србије и из Црне Горе и тада смо пресрећни. Видите, знам за своје корене уназад 350 година, и тако је са већином Срба и Црногораца из Скадра.“

Веселин показује Тарабош, Брдањолу, Веле поље, Широ поље, Копљаник, Доње поље… каже да о српском народу сведоче најбоље ове планине и брда и шира околина Скадра.

„Наш камени Скадар-град датира, кажу историчари, 2.500 година пре Христа. Из вековног српског, односно зетског државног живота у северној Албанији остали су многи трагови српске духовности, културе и просвете. У прошлости, најездама од других народа, они су уништени. Многобројни трагови опомињу на богат духовни живот Срба у Албанији, поготово северној. Храмова је било у целој регији. Бројне српске цркве на скадарском подручју сведоче да је оно некада било густо насељено нашим становништвом, сведоче о српском верском животу. Славни Скадар – место дукљанских кнезова и српских краљева, имао је веома значајну историјску улогу, много пре Немањића, али и у њихово доба. Српске цркве, а било их је на стотине, или су срушене до темеља, или су претворене у џамије и католичке богомоље. У Елбасану је наша црква, посвећена Светом Јовану Владимиру, из 11. века. Некада је само у Љешанској нахији било 250 српских цркава и манастира. О другим областима да не говоримо. Срби који су се рађали овде живели су некрштени генерацијама уназад 86 година, нису се венчавали по православним обичајима, нити су им дозвољавали да се сахрањују као хришћани. Сада је за нијансу повољнија клима“, казује Веселин.

„Ми смо древни народ без обзира на то што покушавају да нам присвоје историју, понашају се као свако који од другог отима, без жеље да се отета културна добра заштите. Они их уништавају, а неке светиње нуде Ватикану. Видите, испод спољних зидова Тврђаве налазе се првобитни темељи зидина већег и ширег града, који се спуштао према Бојани.“

Скадар древна цркваГовори о цркви српских властелина „Албанија је нашу светињу предала римокатолицима. Цркву Светог Јована Крститеља изградио је неко од краљева династије Војислављевић. Пошто је настала пре раскола 1054, када смо сви били једна хришћанска црква, римокатолицима то добро дође као оправдање да могу да је „присвоје“. Међутим, од следеће године и наши свештеници ће служити у нашој Цркви Светог Јована. Мало знамо о својим коренима, мало знају и српски историчари о томе колико су дубоки српски корени у Скадру. Наше светиње настајале су, овде, на предачкој земљи у 5, 6, 7, 8… веку. Налазио сам на десетине црквишта, остатака наших грађевина и гробаља, порушених споменика културе из прадавних времена, много пре раздвајања две цркве. Случајно или намерно у процесу реконструкције значајних српских светиња, изнад главних врата, скидају се угравирани натписи на старословенском и уграђују натписи на грчком, не би ли будуће генерације поверовале да је, рецимо, Свети Јован Владимир био Грк, и да је камена црква, која сведочи о старости наше цивилизације и о аутохтоности Срба на овим просторима – грчка. Албанцима је свака историјска лаж важнија од суочавања са древном српском историјом, па нека буде и грчка, само да не буде српска! Ма како то тешко падало, јер човек не може да буде равнодушан, у дубини душе сам Богу захвалан што припадам народу о чију се историји отимају, лакоме се и краду је и себи приписују, него онима који немају славне претке, нити историју за понос људком роду. Имати печат народа градитеља, а не рушитеља!“

Пролазимо дебелим каменим ходницима, наилазимо на место где је зазидана Гојковица млада – место наше историје, епопеје, симбол жртве и љубави – „Зидање Скадра“. Гојковицу су Албанци „прекрстили“ у Розафу, а основу превода српске епске песме они су прекомпоновали у „своју“ легенду о три брата „градитеља“ Скадра!

Молитва међу рушевинама Излазимо у простор Цркве Светог Стефана, не зна се тачно из ког су столећа првобитни темељи, али се зна да је садашња грађевина из 13. века, у 16. су јој Турци доградили минарет, који се од зуба времена срушио. Прелазимо преко каменог прага камене цркве на врху Града. Улазимо у унутрашњост која је без крова, само зидови од камена, простор за олтар тако је очигледан. Сви смо се сакупили, и хористи из Подгорице и домаћини око свештеника. Они молитвом захвалише Господу, а потом поменуше наше јунаке и хероје, који су бранили Скадар кроз векове. Величанствени тренутак! Срби се моле у својој древној светињи, под отвореним небом. Иза нас, са зидина, вијори се црни орао.

Корачамо према огромном каменом здању, седишту Војне команде некадашње српске престонице. Око огромне команде зидови су дебели око три метра, и она је, попут темељних спољних зидова тврђаве, и сада изгледала неосвојиво. Домаћини показују колико је бунара имала тадашња српска престоница. И бунари су од камена.

Посматрамо тиркизни Кир и плавозелену Бојану. Изнад Бојане се уздиже, скоро пусто брдо, Тарабош. Бојана тече великом брзином, али са врха Скадар-града изгледа као да тихо плови. Са десне стране Скадар-тврђаве је, по раскоши, чувено ушће реке Дрим у Бојану. Видимо плавозелену Бојану, која отиче из Скадарског језера, чудо лепоте, једину реку на свету која тече и узводно. Да ли нам река својим необичним и повратним током носи значајну поруку?

У Удружењу делују као јединствена тројка Брајовић, Гано Мућић, десна рука Брајовићева, и секретар (по албанском Артур Попаи) на крштењу Велимир Поповић.

Гано Мућић је пореклом из околине Враке, а када је било најтеже, помагао је морално и материјално Удружење.

Велимир после завршене школе српског језика повремено у Београду у УНС-у похађа школу новинарства, за потребе Срба Скадра. Велимир казује о Враки.

„Познато село Врака, у близини Скадра, имало је до 1941. око хиљаду становника. Данас их је знатно мање. Врачани су чували свој језик, обичаје, традицију. Никада нису прекидали сродничке односе са рођацима у Црној Гори, имају и данас иста презимена (Поповићи, Секулићи, Мартиновићи…).“

Запеваше хористи Светосавника „Тамо далеко“… песму о божурима косовским… и химну нашем Светом оцу Сави… и започе Дан српске културе у Скадру песмом и књигом Отац Доротеј потписника ових редова.

Цркве у Скадар-граду

У самом Скадру било је више цркава које су претворене у џамије, које су служиле у војне сврхе или су их срушили Турци… а касније Албанци. У Росафу, старом делу древне српске тврђаве, најстарије здање је Црква Светог Стефана, коју су Турци 1479. претворили у џамију, назвавши је Аја Софијом. У скадарској тврђави била је Црква Светог Матије коју су Турци претворили у војничку тамницу. У близини тврђаве, од некадашње српске Цркве Светог Павла ’постала’ је џамија Бабаку. Испод Града, код моста Бакчелик, био је Манастир Свети Јован, а касније су нашу светињу Турци употребљавали за барутану. Цркву Светог Николе основала је супруга Уроша Првог и у њој је замонашена као Јелена. Још се у историји помињу цркве: Светих Врачева, Светог Тодора, Светог Петра, Светог Граца, Светог Илије, али о њима су уништени писани трагови.“ (Ј. В.)

Свуда наше светиње

Недалеко од Скадра је рушевина Манастира Свети Срђа и Вакха коме је олтар оборен у Бојану. Црква је сазидана на месту прастаре светиње, која је била гробна црква зетских и рашких кнезова и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена ју је, поштујући старину и значај ове цркве, саградила са синовима Драгутином и Милутином 1290. на темељима оне прастаре. Њен иконостас, каже И. Јастребов, није византијски него управо српски. Сви свеци имају одело какво имају на иконама у данашњој лаври Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви. У селу Дајачи, у Хотима, била је Црква Светог Срђе са знацима православног храма, али је одавно покатоличена. У месту Риоли, североисточно од Скадра, стара православна црква такође је одавно претворена у католичку. Близу ње је била Црква Светог Јована, такозваног Рашког. У пределу Шлака, источно од Скадра, налазе се рушевине Мазренске цркве, која је грађена истом архитектуром као Свети Јован у Рашу и Света Госпођа у Крајини. У селу Вукли је рушевина мале цркве у којој се чувао црквени кључ, израђен на стари српски начин у облику птице. У граду Балеш, данас Балеза, и на другој страни Бојане налазе се у рушевинама две цркве, грађене са олтарима према истоку. Православних цркава још је било у неколико села: Свети Јован у Ђурмолу, Свети Никола у Сеоцу, Свети Јован Богослов у Шестану, Света Параскева у Махали, црква у Штитару и манастир у Каменици. У Дању је била Црква Пресвете Богородице коју је цар Душан даровао својој задужбини Светом Арханђелу Михаилу и Гаврилу у Призрену. Истом манастиру био је поклонио и село Коплин у близини Градеца. У селу Оботи, на Бојани, била је Црква Светога Сергија, већ одавно у рушевинама. За православни свет је у Скадру 1864. подигнут Храм Александра Невског“, пише Јован Вукмановић.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. РАДОСЛАВ

    То штосе десило Србима Скадра и околине сада смо сведоци расрбљавања Срба у монте-негринима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *