Чега се они плаше?

Драгомир Антонић 

Чему дрека оних који примају новац од страних фондова, фондација и америчких специјализованих агенција? Очито, нису само паре у питању. Мени се чини да је у питању врста посла који обављају

Чему толики страх, запомагање, оптужбе, претње, отворена мржња из редова пете невладине колоне на сваког ко се усуди да јавно каже да они примају новац од Америке! Примају, месечно или квартално. Некад и унапред. Ничим се то не може оспорити. Нити ико оспорава чињеницу да од страних фондова, фондација и америчких специјализованих агенција стиже у Србију одређеним групама и појединцима велики новац.

Све је јавно – о тајној додели пара биће речи неком другом приликом – и где је ту злочин или криминална радња?

[restrictedarea]

САМОХРАНИ БОРЦИ ЗА ДЕМОКРАТИЈУ У Србији путем дознака које из иностранства шаљу родитељи, деца, рођаци, пријатељи слије се око четири милијарде евра. Нико не прави питање, нити доводи у некакву сумњу особе које новац добијају. Како данас има доста наших људи који раде у Русији и Белорусији, средства стижу и од њих. Добро за људе који паре примају, а добро и за државу Србију. Нико од особа које добијају рођачку помоћ не јауче, арлауче или запомаже по новинама и београдским клубовима. Кукулечу само ови из електронских новина, односно портала, независних новинарских удружења, фантомских организација, те борци за праведно судство, истраживачи наводних злочина од пре четврт века, педерске и лезбијске организације и наравно „Жене у црном“. Има их још. Све укупно досад откривених 295 што мањих или већих група и истакнутих појединаца. Неки примају и националне пензије од државе Србије. Поређења ради у нашој земљи пре Првог светског рата, док је Србија била самостална краљевина, постојало је 293 различита заната и самосталних занимања. Од њиховог рада је Србија живела, развијала се, напредовала. Често и другима помоћ слала. Оставимо прошлост, јер у њој има много митова, тврдокорне непромењене свести и заосталости. Погледајмо шта се данас дешава. Чему дрека оних који примају стране паре. Чега се плаше? Очито, да није само новац у питању.

Добијају га и други, али ником не прете. Шта је онда посреди? Мени се чини да је у питању врста посла који обављају. Делатност којом се баве! Њихов рад се састоји – довољно је пратити њихове јавне изјаве, читати извештаје, коментаре – од лажи које морају да пишу, изговарају, шаљу на одређене адресе и државу Србију и Србе руже. Што ружније писати о сопственом народу, измишљати му злочине, називати га фашистичким и геноцидним – све то изазива презир код већине обичног народа. Ти што Србију руже јесу непријатељи сопственог народа. Могу тврдити супротно, али не вреди. Док се јавно није показало да за свој рад примају новац могли су се – наивним и простодушним – представљати као самохрани борци за демократију, владавину права и заштиту обесправљених. Међутим, кад се јавно видело колики новци стижу, што би рекао мој пријатељ Милојко из села Криваче, „можеш се ти звати клаберком, старлетом, кафанском уметницом, али знам ја шта ти је посао и колико кошта“. Миле воли да претерује. Није баш све толико јефтино колико он тврди.

 

ЗА ЊИХ НАМЕТ, ЗА ОСТАЛЕ ОБАВЕЗА Постоји друго, озбиљније питање. На који начин тзв. невладин сектор добија простор и по којој цени? Простор се обично налази на ексклузивним местима, а власништво је Града или Републике. Јавним оглашавањем? Слободном погодбом? Лицитацијом? Да ли за неке од тих објеката важи Закон о реституцији? Некако је и овај део њиховог пословања обавијен тајном, а сви се залажу за транспарентност, то јест за јавност у пословању. Кад су паре у питању, бар оне домаће које остварују предузетници, за сваког од њих постоји надлежни порески инспектор. Води рачуна, с правом, да ли се послује у складу са законским прописима. Интересује ме да ли невладин сектор плаћа порез на приход, ПДВ, закупнине на изнајмљен простор и остале дажбине које плаћају сви предузетници. Било је раније предлога да се због „развоја демократских односа“ неке организације ослободе плаћања тзв. намета. За њих намет, за остале предузетнике обавеза. Чудно је то с парама. Чим неког за њих упиташ – сем ако није опљачкани пензионер – он почне да се дере и да тврди како му је угрожена слобода, а тиме и свеопшта демократија. Много заједничког имају паре и демократија.

Радован Караџић и Ратко Младић настављају борбу против хашких злотвора. Војислав Шешељ чека у Београду пресуду. У фебруару ће бити 13 пуних година како пресуде нема. Код Јевреја кад дечак напуни 13 година, спреме му бар мицву. Ко зна шта ће спремити у Хагу. Богу хвала те прође јануар месец. Знам да су вам џепови празни, али ако вам је душа пуна – вредело је.

 

[/restrictedarea]