ЖИВОТ И СМРТ ИЗДАНОГ ПАТРИОТЕ (1)

СЛИКА О АПИСУ

Пише Слободан Орловић

Србија је и пре и после 1903. године своју позицију на Балкану и шире градила превасходно војном силом (ратовало се или се припремало за рат), па је углед и утицај војске био бар у рангу, ако не и већи од цивилне власти. Мешање великих сила у српске политичке прилике, унутрашња трвења, нефункционисање неизграђених политичких институција, војни и економски притисци, захтеви јавног мњења за стабилношћу и „чврстом руком“, поверење у војску, јесу околности које су „створиле“ Драгутина Димитријевића Аписа

Србија је у својој уставној историји (од почетка XIX века) често имала периоде када је моћ појединаца или група доводила до тога да је знатан, па и већи део власти бивао изван уставних органа одлучивања. Тако је било у „предуставно“ – Карађорђево време, за време уставобранитеља, али и у Србији у доба које називамо „српским парламентаризмом“ – током владања Петра I Карађорђевића.

Србија је и пре и после 1903. године своју позицију на Балкану и шире градила превасходно војном силом (ратовало се или се припремало за рат), па је углед и утицај војске био бар у рангу, ако не и већи од цивилне власти. Мешање великих сила у српске политичке прилике, унутрашња трвења, нефункционисање неизграђених политичких институција, војни и економски притисци, захтеви јавног мњења за стабилношћу и „чврстом руком“, поверење у војску, јесу околности које су „створиле“ Драгутина Димитријевића Аписа. Он је управо за време „српског парламентаризма“ (1903–1916), изградио своју позицију и углед у војсци до нивоа који је код носилаца највише цивилне власти изазвао паничну реакцију. Дотле да је на концу решила да га институционално, судским поступком, физички елиминише. Аписово „судско уморство“ (С. Јовановић) нарушило је углед монарха и владе, а посебно судске власти.

Сагледавајући актуелност Србије, треба рећи да се у њој не види личност попут Аписа која би толиким угледом деловала на власт са позиција патриотизма до фанатизма. Личност која истовремено остаје ван странчарења и дневних, интимних интереса.

[restrictedarea]

Ко је био и шта је радио Апиc Име Драгутина Димитријевића Аписа (по свом горостасном изгледу добио је од својих школских другова надимак Апис – свети бик у Мемфису – египатска митологија, Енциклопедија Југославије, С. Јовановић) рођеног у Београду 5. августа 1876, на Солунском процесу осуђеног на смрт и стрељаног у Солунском Пољу 14. јуна 1917, брзо се прочуло у Србији после убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге у зору 29. маја 1903. године. После завршених војних школа војну каријеру је започео као потпоручник 1895; унапређен је у чин поручника 1898, капетана 1902, мајора 1908, потпуковника 1913, генералштабног пуковника 1915, а од 1913‒1915. вршио је дужност начелника Обавештајног одељења Генералштаба.

На изричит захтев регента Александра смењен  је са дужности шефа Обавештајног одељења Врховне команде и постављен на дужност начелника Штаба Ужичке војске којом је командовао генерал Илија Гојковић. Тој војсци су били намењени специјални задаци према Босни, а у оквиру ње Апис је основао батаљон од омладинаца и добровољаца из Босне и Херцеговине. Пред напад Бугарске на Србију 1915. Апис је са Ужичком војском премештен на бугарску границу, која тада под именом Тимочке војске учествује у ратним операцијама. У време повлачења преко Албаније Апис је са Тимочком војском био у заштитници главнине Српске војске све до Крфа. После војне реорганизације на Крфу постао је помоћник начелника Треће армије. Ангажован је у руковођењу јединицама те армије које су заузеле Кајмакчалан, Црну Реку и Битољ. На тој дужности је ухапшен 15. децембра 1916. и стављен под истрагу због наводног спремања преврата и буне у војсци, те тобожњег атентата на регента Александра (Енциклопедија Југославије).

У доба извршења завере и убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, Апис је имао 26 година и чин капетана. Још 1901. као млад поручник, заједно са многим својим друговима, приступио је завери против краља Александра, показало се последњег изданка монархије Обреновић. Бројни млади официри његове генерације били су јако увређени што су Обреновићи Тајном конвенцијом (1882) Србију предали у наручје Аустроугарске и тиме извршили „најсрамнију издају српске заветне мисли“. Александар Обреновић је поручивао да је спреман да у свако доба закључи са Аустроугарском војни и царински савез и да, уопште узев, Србију доведе у однос са Хабзбуршком монархијом у каквом су Баварска и Саксонска стајале са немачком царевином (В. Ћоровић).

Иако није био главни вођа завере из 1903. (то су били: генерал Јован Атанацковић, пуковници Александар Машин, Дамјан Поповић и други виши официри), истицао се међу млађим друговима по томе што је ангажовано радио на њиховом придобијању за ту ствар. Његово име у јавности избило је у први план после самог чина завере. О њему су се испредале херојске приче. Тако, Апис је са неколико другова храбро напао гардијску јединицу на краљевском двору иако је за то био одређен читав пук под командом потпуковника Петра Мишића, који је закаснио на договорени задатак. У окршају са гардистима Апис је рањен. Тако повређен наредио је стражару који га је ранио да испуца све метке у њега како би омогућио друговима да поред стражара без муниције лакше напредују (С. Јовановић). Временом су се сличне приче множиле и јавност је Аписа произвела у главног завереника.

Старији официри завереници су после тог акта по енглеском захтеву, због убиства монарха, пензионисани, али су млађи заједно са Аписом остали на својим дужностима (М. Поповић). Уклањањем старијих завереника млађи су аванзовали у војсци. Апис је постао главни стуб и признати вођа групе официра пучиста, био је најутицајнији у војсци. Томе су допринели и Петар Карађорђевић, нови краљ Србије, и Никола Пашић, нови председник српске владе. Краљ се није много мешао ни у послове власти ни у послове војске. Иако су се завереници после убиства краљевског пара повукли и власт предали политичким партијама, тј. Пашићу и Радикалној странци као најјачој политичкој опцији, државом су у ствари управљале две владе: легална – радикална са премијером Николом Пашићем вршила је послове цивилне власти, а неформална, завереничка влада са Аписом на челу, узела је у своје руке све војне послове (С. Јовановић). Избор министра војног био је узрок борби између црнорукаца који су настојали да то буде њихов присталица, и радикала који су тежили да тај ресор води, ако не симпатизер радикала онда бар човек што назависнији од утицаја Црне руке (Р. М. Драшковић).

Радикалска Пашићева влада је због својих интереса трпела заверенике, иако су јој стварали многе невоље држећи потпуно и искључиво у својој надлежности војску, али су јој били мање опасни од тзв. контраћа, који су, како се оцењивало, нагињали Обреновићима. Контраћи су били официрска група, заметак Беле руке, која је пружала отпор завереничком господарењу и новом курсу у војсци. Откривена је и припрема побуне у једном гарнизону у унутрашњости Србије коју су ови припремали. Због тога су их моћни завереници по казни распоређивали на споредне дужности у унутрашњост, па и прогонили из војске (В. Казимировић). Завереници су будно и строго чували своју власт, на важнија места у војсци доводили су своје људе од поверења. И министар војни је морао имати пуно поверење завереника. Он је у ствари био формално министар – машина за потписивање, а прави министар војни био је Апис (С. Јовановић). Завереници су строго чували власт, поред других разлога и због тога што им Народна скупштина Краљевине Србије није формално опростила дело преврата иако им је изразила захвалност за тај чин! На завереницима је остала кривична одговорност за убиство краља, свог врховног команданта, и краљице. Уз војну силу коју су имали, завереници се нису бојали одговорности, али ако би изгубили власт и моћ, могли би доспети не само у пензију него и на суд.

Апис и „Уједињење или смрт“ Млади завереници су осам година по Мајском преврату основали тајну организацију „Уједињење или смрт“. Настала је из народног незадовољства, првенствено незадовољства завереника положајем Срба под аустријском влашћу и понашањем српских власти у доба Анексионе кризе – признање Анексије, смањење војске до нивоа из пролећа 1908. године, распуштање добровољачких и других неформалних војних јединица. Оснивање друштва „Уједињење или смрт“ припремано је две године, заживело је 1911. На челу била је Врховна централна управа од 11 чланова. Један од оснивача и врло утицајних чланова био је Апис. Друштво је имало два програма: јавни и тајни. Јавни програм објављен је у „Пијемонту“ (листу друштва), а тајни у Уставу и Пословнику. Предвиђено је да се мрежа друштва распростре по свим крајевима у којима живе Срби. Симбол друштва био је печат на коме су у чврсто стиснутој песници застава са мртвачком главом и укрштеним костима испод ње, док су поред нож, бомба и бочица са отровом. Пословником је сваки члан био обавезан да положи заклетву; имена чланова замењена су бројевима; општење међу организацијама друштва имала су се обављати усмено (Енциклопедија Југославије). „Уједињење или смрт“ је у публици, у јавности, у народу, одмах названо – Црном руком, а припадници црнорукцима (В. Казимировић). Главну реч у друштву имао је Апис.

Основни циљ ове организације била је борба за уједињење свих Срба у једну националну државу; утицај на све државне и политичке факторе, све друштвене слојеве и сав друштвени живот Србије да се постигне тај циљ; неговање пријатељских односа са државама, народима, друштвима и појединцима пријатељима Срба, помагачима и подржавачима борбе народа за своје национално ослобођење. Изван граница Србије „Уједињење или смрт“ ће се борити свим средствима против непријатеља Срба и спољних носилаца активности који угрожавају слободу српског народа. Србија ће имати улогу Пијемонта у ослобађању и уједињењу јужнословенских народа. Поред оваквог виђења, сматрали су је реакционарном, преторијанском војном кликом која је угрожавала цивилну власт у Србији, чему су се противили и српска влада и владајућа династија (В. Дедијер). По својим циљевима Црна рука није била нешто посебно, у XIX веку сличне организације бориле су се у многим европским земљама за уједињење, независност или ослобођење од стране тираније (Д. Мекензи).

Завереници су мало-помало почели да прелазе војни делокруг и баве се важним  политичким питањима државе, посебно њеном спољном политиком, нарочито у време и после Анексионе кризе. Њој је претходило аустроугарско самовољно, мимо воље великих сила потписница Берлинског споразума, те других европских држава, поготово мимо воље народа Јужних Словена, припајање Босне и Херцеговине (1908), тобоже у намери да се пресеку нагомилани политички, социјални и национални проблеми народа ове покрајине и других јужнословенских народа који су спорадично прерастали у немире и буне. Тај освајачки поступак изазвао је поремећај у односима европских држава, угрозио мир и створио ратну психозу. Упорна и вешта дипломатска борба Аустрије, њене нагодбе са Турском, Немачком и другим европским државама довела је до тога да су једна по једна потписница Берлинског споразума, из разних разлога и интереса, признале Анексију. Чак је то учинила и ратовима ослабљена Русија, уцењена од стране Немачке. Србији, на чијим је границама Аустрија нагомилала око милион војника, није остало ништа друго него да „зло трпи од страха горега“, призна Анексију и тако отклони наговештавани аустријски ратни напад. Српска влада је 31. марта 1909. године изјавила да признаје Анексију Босне и Херцеговине и да тим чином нису угрожена права Србије (Енциклопедија Југославије).

Своје мешање у спољну политику завереници су правдали државним интересима, наглашавајући да је основна дужност војске да се брине о безбедности државе и спољној политици пошто су то две стране исте медаље. Томе је ишла је у прилог и чињеница да је Анексиона криза затекла државу неспремну за рат. Војска је била слабо наоружана, нарочито артиљеријом.

Поред наоружања, иначе у војној надлежности, војска се мешала и у државну пропаганду, која је спадала у политичку делатност и била дужност „Народне одбране“, друштва покренутог у ту сврху (основано је 1908, после анексије БиХ са превасходним циљем заштите Срба у Аустроугарској, а њено уништење – иако тада практично није ни деловала – било је једно од аустријских услова незакљученог сепаратног мира сила Антанте са Аустроугарском, Р. М. Драшковић). Пошто „Народну одбрану“ нису контролисали завереници, ови су тамо угурали свог човека који је доспео до важног положаја, али желели су организованији и још јачи уплив у спољну политику и унутрашње уређење Србије. И то је један од разлога оснивања завереничког друштва „Уједињење или смрт“.

Оно је покренуло и свој лист „Пијемонт“. И тим именом хтела се нагласити водећа улога Србије у ослободилачкој и ујединитељској тежњи  јужнословенских народа. Краљ Петар, под великим утицајем официра завереника, одржавао је добре односе са Аписом, а принц Александар је 1911. године дао новчани прилог за оснивање „Пијемонта“ (Д. Мекензи).

У почетку се активност Црне руке осећала само у Македонији, крају под суровом турском влашћу и младотурским терором. Ту је Црна рука деловала организовано, по војном и политичком плану против младотурског насиља. Црнорукци су, очекујући рат с Турском, узели на себе да обезбеде неутралност Албаније у том евентуалном рату. Апис је због тога више пута одлазио у Албанију, састајао се и са Исом Бољетинцем (Boletini), једним од главних шиптарских поглавица. У једној од тих посета отровао се поквареним млеком. Тешком муком је преживео. Престолонаследник Александар му је о свом трошку добавио из Берлина познатог доктора који га је спасио од смрти. Апис је тим отровом подуже време био онеспособљен за теже активности. Ни у балканским ратовима није могао учествовати (С. Јовановић).

[/restrictedarea]

По завршеној гимназији у Београду од 1898‒1900. био је на Вишој школи Војне академије; 1895‒1900. постаје водник у Генералштабу; 1905‒1906. помоћник је начелника штаба Дунавске дивизије у Београду; 1906‒1907. учио је немачки језик у Берлину; 1908. заменик је начелника и начелник Штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву; 1909‒1910. командант батаљона у Крагујевцу; 1910‒1912. начелник Штаба Коњичке дивизије у Београду и у току 1913‒1915. начелник Oбавештајног одељења Генералштаба. Од 1910‒1914. предавао је стратегију на Војној академији у Београду.

 

Наставиће се