Домаћи ратни филм? Жанр подуже потпуно истребљен из ауторских порива овдашњих синеаста!
Иако су ово и даље године које маркирају век најкрвавијег рата за Србију у њеној историји, још увек нема квалитетно адекватних филмских доприноса на ову тему. Домаћи ратни филм је, додуше, подуже потпуно истребљен из ауторских порива овдашњих синеаста. Чак и у случају Првог светског рата. Телевизијска продукција се пак позабавила тиме ставши иза још увек активних „Чизмаша“, али је овај допринос обележавању стогодишњице од Великог рата слабашан, танан и плитак. Делује као ратни наставак чешљања оне бабе коју једно време није било могуће избећи у понуди РТС-а. А када смо већ код поменуте бабе и њеног творца Радоша Бајића, он је ову годину амбициозно започео на свој начин површним и пристрасним, дакако руралним покушајем да објасни, па и да рехабилитује Равногорски покрет у филму „За краља и отаџбину“, који је сасвим заслужено прошао готово непримећен. Ипак, укупно гледано, вероватно не баш намерно ако се узме у обзир како се филмови код нас снимају – без стратегије, уз потпуну неизвесност дужине временског раздобља од прве клапе до уласка у биоскопе – преовлађујућа нит проткана кроз већину филмова јесте жеља да се досегне актуелни моменат у животима обичних људи, а повремено да се провери способност да се таква интенција утка у разне друге жанрове. Отуда се, рецимо, појављује болни портрет немаштине и социјале у раскораку са богатством, све са разним нијансама покварености на обе стране, у маленом али занимљивом филму београдског дебитанта Немање Ћипранића „Аманет“, који је поменути социјални елемент уградио у класични трилер са „фам фатал“ преокретом у завршници. У сличном маниру што се тиче комбиновања више жанровских нити у причи чија је прва раван романтична драма потписао је свој филм „Панама“ и Павле Вучковић, још један талентовани београдски тридесетогодишњак без довољне потпоре овдашње кинематографије. Тинејџере гимназијалце је сличним жанровским миксом понудио публици још један београдски аутор млађе генерације Стеван Филиповић у остварењу „Поред мене“, којим је покушао да настави да се бави бунтовном и у актуелном друштву безнадно изгубљеном генерацијом младих, тематиком иницираном у његовим претходним филмовима „Шејтанов ратник“ и „Шишање“.
[restrictedarea]Оно што је био „Монтевидео“ претходних година пожелели су за своје дело аутори филма „Бићемо прваци света“ (Дарко Бајић и Небојша Ромчевић), покушавши да у два сата сместе читаву историју стварања шампионских кошаркашких генерација бивше Југославије. Ипак, намера им није била баш успешна. Далеко су од шарма, продукције, духовитости приче и било ког другог шампионског елемента „Монтевидеа“. Да су организациони пионири наших кошаркашких легенди радили овако офрље, неубедљиво, неоригинално најпре, никада не би освојили ниједну титулу. Премда због своје теме за многе неодољив овај Бајићев филм не служи на част легендама југобаскета. Можда је само због дрскости „читања“ врло познате приче нашег нобеловца Иве Андрића „Аска и вук“, која је наводно била инспирација, и захваљујући дуговечном и успешном раду на малим екранима врло цењеног и награђиваног Југа Радивојевића, вредно споменуту „Игру у тами“. Радивојевићеви Аска и Вук су необични љубавни пар чија је веза иницирана усред криминалних околности –Вук, криминалац који се бави трговином женама, покушао је да у секс-трговину убаци деветнаестогодишњу Аску, али се заљубио у њу и потпуно се променио! Ето, ако ништа друго, још једног социјално јасног и снажног састојка приче која се ослања на више жанрова, што је свеприсутни ауторски манир скоро свих „младих филмова“ виђених ове године. Иако премијерно приказана почетком године, тешка и потресна, сасвим животна и свуда присутна породична драма Марка Новаковића „Без степеника“ је захваљујући недавној премијери у ударном програму РТС-а окончала филмску сезону. Прича о старцу суоченом с тешком болешћу кога породица шаље у старачки дом свежина је на тему овакве врсте животности у домаћем филму. Али има и посебну димензију историјског карактера с обзиром на то да је старца у последњој улози своје вишедеценијске изузетне каријере одиграо доајен наше глуме Властимир Ђуза Стојиљковић.
Иако се 2015. десила „Енклава“ и с њом, гле чуда, права слика живота на Косову на великом екрану, па је још одлучено и да нас баш тај филм представља у предстојећој трци за номинацију за Оскара, ово није била година која ће се везати за било који од филмова приказаних током ње. Као да је није било. Ове године. Филмске. Као и већина људи из других бранши, и филмски аутори који су једва дошли до својих филмова биће срећни већ самим тим што су се домогли прилике да раде свој посао. И тиме је све речено. Све, али ништа добро. И даље…
[/restrictedarea]