Време посустајања

Књижевна 2015. година

Пише Никола Маринковић

О књижевној години се може и мора разговарати и са становишта стања у институцијама које обележавају и мапирају књижевни живот. У том смислу, минула година могла би се назвати годином посустајања. Започета је кампањом да се спасе Летопис Матице српске, а завршена позивом да се одржи у животу „Српска књижевна задруга“

Са којих позиција и колико поуздано се може говорити о књижевној продукцији у оквирима календарске године једне националне књижевности расуте у три и више држава? Само у Србији годишње се објави више књига поезијe и прозe (да изоставимо друге родове и врсте) него што би било могуће представити у недељнику попут „Печата“ за дванаест месеци. Такође, прилично је упитно да ли је једна календарска година добар оквир за разговор о књижевности с обзиром на то да се периоди који нешто у књижевности представљају увек конституишу накнадно, па је овакве текстове боље схватити као врсту моста између огромне продукције, са којом се суочавају професионални читаоци, тј. критичари и њима слични, и ентузијастичких читалаца, који ће прићи књизи без предумишљаја, односно оловке и папира. Зато списак дела, за које потписник ових редова сматра да имају шансу да преживе једну сезону, није коначан, вероватно ни поуздан, али је свакако личан, па ће и сам бити оповргнут или потврђен, делећи судбину наслова које је побројао.

ПРОЗА Тиха и упорна „Књижевна општина Вршац“ објавила је врло интересантан приповедачки првенац Љубомира Кораћевића Лагер, који нуди промишљену и софистицирану верзију историјског романа на националне теме. У овом делу спајају се свест о историји као опису страдања и немогућност да се оно превазиђе, те за разлику од Друге књиге Сеоба, у Лагеру смрти и те како има, јер унутар зидина Арадске тврђаве, сведоче јунаци ове повести, за интерниране „Пречане“ живота нема, а напоље не могу.
Зрењанинска „Агора“, још један ненаметљиви борац за квалитетну књижевност, објавила је, између осталог, две књиге Милисава Савића: аутопоетичке есеје Мали глосар креативног писања, који ће користити свим садашњим и будућим уживаоцима Савићеве прозе, као и роман La sans pareille: љубавни роман са додацима, где се Савићев препознатљиви стил укршта са љубавно-антиратном тематиком, уз дискретно позивање на селективно одабрану традицију (најпре Црњанског као путописца и аутора Стражилова). Јунаков бег од мобилизације тако се завршава поразом: повратак у Србију је истовремено повратак у рат, па се ова биографија Савићевог јунака-уметника мутно окончава на Косову.
„Службени гласник“ објавио је низ књига које вреди прочитати, од којих неке приповедачком фикцијом надомештају недостатак институционалних наратива о значајним годишњицама, што је случај са новом књигом Вулета Журића Република Ћопић, романсираном биографијом писца Баште сљезове боје. На ово дело надовезује се и приповедачки дијалог Анђелка Анушића Писмо Петру Кочићу и још понекоме, које враћа у фокус помало заборављену Кочићеву књижевну географију, заједно са његовом пркосном и трагичном судбином, што свеукупно, у садашњем тренутку, има и примесу ангажованог става. Историји српске књижевности окренут је, на врло онеобичавајући начин, и роман Јелице Зупанц Bist du Драгиша Васић, док је Лаура Барна у Црвеном пресеку потврдила верност реконструктивном приповедању о фигурама наше културне прошлости, овај пут о сликару Кости Милићевићу и судбини његове изгубљене слике Видо, острво смрти.
„Српска књижевна задруга“ објавила је нови роман Радована Белог Марковића Путникова циглана, штиво врло захтевно за читање, које ће двоструко обрадовати читаоце који воле његов израз: поред суочавања са његовом потпуно онеобиченом реченицом, Путникова циглана позива и на откривање различитих веза и алузија како на ауторове текстове, тако и на друга референтна дела српске и светске књижевности. Интертекстуалност је, о чему смо већ писали у тексту „У Кецмановићевој авлији“ („Печат“ бр. 392), и главна одлика романа Осама Владимира Кецмановића, у издању „Лагуне“. Свеукупно, поменути низ романа намеће закључак да је историја српске културе, а посебно њена књижевност, у последње време најпретежнији изазов на који савремени српски приповедачи одговарају у жељи да кажу нешто ново, што не мора нужно да значи опрез према савремености већ више потребу да се њој приђе посредним путем, који условљава свест о сложености нерешених проблема у биографији српског народа.

ПОЕЗИЈА Као „најкњижевнији“ део сваке књижевности, поезија је увек била и њен најмање приметан део. Стога не чуди што знатан број оних за које се не може рећи да им је књига страна, о савременој српској поезији не знају готово ништа. Срећом, низ издавачких кућа се и даље труди да поезији пружи простор, чиме се одржава њено поетичко богатство разноврсних гласова, видљиво и у продукцији из 2015. године. „Архипелаг“ је објавио нову, изразито експерименталну (што је за овог песника и карактеристично) збирку Владимира Копицла Формат звери. Из продукције Културног центра Новог Сада издвајамо збирку Владимира Стојнића Реверб, хетерогеног песничког рукописа, који свесно прихвата изазов фрагментарности савремености и преводи га у песнички текст.
Краљевачка библиотека „Стефан Првовенчани“ и ове године је показала зашто је, преко часописа „Повеља“, тренутно најважније институционално упориште савремене српске поезије. Низ квалитетних наслова је објављен, међу којима издвајамо Невидљива места Томислава Маринковића, књигу готово чистих лирских песама које успоравају читалачки доживљај и фокусирају га на суптилне преливе значења у описаном. Дијаметрално другачијим гласом, опорим, огласио се Рајко Лукач у Хору ара, а списак „Повељиних“ издања не би био потпун ако не поменемо збирке Старац и песме Слободана Зубановића, и Технике дисања Марије Кнежевић, као и Тиску Драгана Хамовића, о којој смо већ писали („Поезија сржи“, „Печат“ бр. 390)
„Српска књижевна задруга“ и ове године је остала верна традиционалнијем књижевном изразу који ипак није без резонанце спрам савремености, макар у случају књиге Ђорђа Нешића Боље је бити у мањини и Три поеме Матије Бећковића, а ту су и песме Душка Бабића, сабране у збирку Умити се, сузама. Овај избор СКЗ-ових аутора, који није потпун (ту су и књиге Мића Цвијетића, Манојла Гавриловића, Власте Младеновића и Александра Леса Ивановића) показује како уређивачку политику ове установе, тако и њен положај на српској књижевној сцени: да ли свесно или наметнуто, СКЗ је остао последње уточиште традиционалног израза и става у српској књижевности.
Од млађих песника, којима тек предстоји афирмација, неопходно је поменути две збирке Милице Милосављевић, јер су обе награђене на конкурсима за младе песнике 2014. године: тако је књига Тамне интимности објављена захваљујући Награди „Милутин Бојић“, а У зони умерено континенталних страхова у оквиру Фестивала младих песника „Дани поезије“ у Зајечару. Обе збирке својим квалитетом колико представљају добру вест за српску поезију, толико су обавеза за младу ауторку да настави да ствара квалитетну поезију. Песме сабране у њима спајају женски ти-глас са дубоком критиком савремене отуђености и аутоматизације међуљудског контакта, све време на граници патоса и интелектуалности.

ГОДИНА ИЗБОРА О књижевној години се, међутим, може и мора разговарати и са становишта стања у институцијама које обележавају и мапирају књижевни живот. У том смислу, минула година могла би се назвати годином посустајања. Започета је кампањом да се спасе Летопис Матице српске, а завршена позивом да се одржи у животу „Српска књижевна задруга“. Епохално су пропуштене стогодишњица рођења Бранка Ћопића и осамдесетогодишњица рођења Данила Киша, а све смо учинили да одлазак Мирослава Јосића Вишњића буде што неприметнији. Можда је и логично да се све то деси у години у којој статистике бележе највише риjалити програма икада: ако се култура повуче из медијског простора као неисплатива, упражњено место попуниће исплативији садржаји такође намењени слободном времену. Стога је ово битка за душе људи: ако оба система, и висока и ниска култура, рачунају на слободно време, онда је то избор између еманципације од неолибералног система и чвршћег затварања у њега. У тој борби српска књижевност има шта да понуди, али изгледа да нема ко да је подржи. Небрига за књижевност (и културу уопште) јесте знак да су говорници српског језика испоручени манипулативним стратегијама постдемократије управо од стране оних који би, кроз оквире институционалне културе, требало да поставе границе које дефинишу једно хуманистичко друштво. Непотребно је напомињати да то подразумева и личну одговорност.