U zamkama postmoderne

Premijera na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu

„Marija Stjuart“ posle 106 godina ponovo pred publikom nacionalnog teatra

Piše Raško V. Jovanović

Šiler je 1801. napisao tragediju o Mariji Stjuart i delo je prvi put prikazano u Vajmaru juna meseca te godine. Valja reći da je o toj temi poznati nemački pesnik razmišljao još od 1783, da bi o svojoj nameri razgovarao sa Geteom, izloživši mu čitavu shemu tragedije maja 1799, nekoliko dana pre no što će početi da je piše. Radnja drame o škotskoj kraljici Mariji Stjuart, vatrenoj pobornici katoličke vere, koja je u Engleskoj godinama zatočena zbog aspiracija na presto Elizabete I, počinje u trenutku kada joj javljaju da je osuđena na smrt. U isti mah njen nepokolebljivi pristalica Mortimer, nećak viteza Polita, dodeljenog joj čuvara, nastoji da je oslobodi uz pomoć drugih potajnih katolika što je i on sam. Marija ga upućuje na grofa od Lestera, njenog nekadašnjega verenika, a sadašnjeg miljenika engleske kraljice Elizabete. Nadajući se da će u Elizabeti probuditi samilost prema osuđenici, Lester će upriličiti susret dveju kraljica bez njihovog znanja; ali umesto milosti, ohola i gorda Elizabeta vređa suparnicu, a kada joj ona uzvraća istom merom, biće jasno da je tragični završetak neizbežan. Kada katolički fanatici ponovo pokušavaju atentat na Elizabetu, za koji se smatra da ga je inspirisala Marija, engleska vladarka će konačno potpisati smrtnu presudu zatočenoj škotskoj kraljici. Tek po izvršenju kazne saznaće se da je Marija bila nepravedno optužena, ali Elizabeta ne prihvata nikakvu odgovornost. Mortimer, budući da je otkriven kao Marijin pristalica, izvršiće samoubistvo, dok će grof od Lestera pobeći u Francusku. U skladu sa koncepcijom istorijske drame svoga vremena, Šiler je u ovom delu o međusobnom sukobu i netrpeljivosti kraljice katolikinje i kraljice protestantkinje postupao građom vrlo slobodno i radi uverljivosti scenskog zbivanja uveo je i neke istorijski neautentične likove (Mortimer) i događaje (susret dveju kraljica do kojega nikad nije došlo). Nema sumnje da je takav postupak proizišao iz Šilerovih klasicističkih poetičkih načela iz poznog vajmarskog razdoblja, pa je stoga ovo delo napisao u stihovima.

[restrictedarea]

Adaptacija teksta, čiji smo sadržaj izložili, Slobodana Obradovića i Miloša Lolića kondenzovala je čitavu materiju, ali je prilično osiromašila Šilerovo poetsko dramsko delo. Drugačije rečeno, Šilerov tekst u prevodu Branimira Živojinovića znatno je skraćen i prilagođen u skladu sa postmodernim tekovinama za izvođenje u istom stilu. Ako je osiromašena poetska dramska struktura Šilerovog dela, ne može se reći da adaptacija teksta nije očuvala osnovne linije dramskoga sukoba. Uprkos tome moramo se upitati treba li u našem nacionalnom teatru, i to na njegovoj velikoj sceni, prikazivati „dajdžest izdanja“ velikih klasičnih dela? Mišljenja smo da takva praksa pripada drugim pozorištima.

Skraćeni tekst izveden je u režiji Miloša Lolića na ogoljenoj pozornici na kojoj je stajao samo jedan elemenat scenografije Jasmine Holbus koji je valjda trebalo da naznači gde se radnja odigrava, s tim što su se prizori sa Marijom uglavnom igrali na proscenijumu. To je ubrzalo prikazivanje Šilerove drame, u ovakvoj scenskoj prezentaciji lišeno konkretne ambijentacije. Jedino su prikladna i prelepa kostimografska rešenja Marie Marković dočaravala epohu događanja radnje, a u pojedinim slučajevima ukazivala i na osobenosti ili funkcije pojedinih ličnosti. Naslovnu ulogu tumačila je Sena Đorović sa dovoljno borbenosti i energičnim angažmanom. Bilo je u njenoj glumi prkosa i mržnje, kao i izraza čvrste i dosledne nepopustljivosti. Nada Šargin kao engleska kraljica Elizabeta izgradila je dostojanstven stav, ali je istovremeno umela da izrazi nedoumice i kolebanja, posebno u napetoj sceni potpisivanja presude Mariji Stjuart, ili u posebnoj sceni kada se pita o celishodnosti vlastitoga postojanja i smislu kraljevske dužnosti koju obavlja. Ivan Bosiljčić kao grof od Lestera plenio je svojim otmenim držanjem, uspevši da izgradi distancu prema ostalima, dok je Miloš Đurović kao Mortimer umeo da nedvosmisleno ovaploti iskrenu privrženost prema škotskoj kraljici Mariji Stjuart. Branko Vidaković kao vrhovni rizničar lord Berli ponašao se prikladno funkciji – pogledom i stavom nedvosmisleno je demonstrirao moć. Nebojša Kundačina u ulozi grofa od Šruzberija bio je sugestivan, dok je Gojko Baletić stavom i ponašanjem naglašavao neprikosnovenost u  obavljanju čuvarske funkcije. Državnog sekretara Zoran Ćosić igrao je naglašavajući moć ove birokratske funkcije. Reditelj je koristio spoljne efekte pomažući se motornim vozilom sa urgentnim svetlom koje je neodoljivo podsećalo na policijske automobile kojima se prevoze zatvorenici. To vozilo odvešće Mariju Stjuart na gubilište. Takođe, prostor na kojem se susreću i prepiru dve kraljice bio je blatnjava trava, tako da su se obe ukaljale. Inače, čitav scenski prostor bio je jedno šahovsko polje, što se, istini za volju, moglo videti samo sa galerija. Ukupno uzev to nije umanjivalo ovo postmoderno viđenje poznate Šilerove tragedije, koje je omogućilo savremenim gledaocima delimično upoznavanje sa značajnim delom velikoga pesnika.

[/restrictedarea]

„Marija Stjuart“
PISAC
Fridrih Šiler
POZORIŠTE
Narodno pozorište u Beogradu – Velika scena
DATUM PREMIJERE
2. decembar 2015.
REDITELJ
Miloš Lolić
DRAMATURG
Slobodan Obradović
AUTORI ADAPTACIJE
Slobodan Obradović i Miloš Lolić