Српски филм у 2015. години – Као да је није било

Пише Владислав Панов

Иако се десила „Енклава“ и с њом права слика живота на Косову, па је чак одлучено и да нас баш тај филм представља у предстојећој трци за номинацију за Оскара, ово није била година која ће се везати за било који од филмова приказаних током ње. Као да је није било

Истовремено, као у много чему у животу, један поглед на извесну појаву има и позитивних и негативних страна. Тако је било и са домаћим филмом у протеклој години. Уосталом, као и у многим пре. Била је добра, али и лоша. Негативно је сигурно што је домаћа кинематографија и даље препуштена стихији, одомаћеном хаосу, појединцима, ад хок решењима и разоружавајућом тескобом када је реч о новцу који ваља прибавити да би се нешто снимило.

БЕЗ УЛАГИВАЊА Изостанак наших филмова 2015. у конкуренцији за награде на великим фестивалима свакако није позитивна ствар, али и јесте уколико је тај изостанак последица престанка снимања улагивачких филмова овдашњих аутора према Западу и њиховим мерилима вредности, односно предрасудама које имају о нама, а које све ваља испоштовати не би ли се уопште конкурисало за неко признање. Сви аутори са ових простора од имена су претходних година предано радили на додворавању овим захтевима како би се појављивали на фестивалима. Можда таквих филмова сада нема јер из неког разлога већина тих великих синеаста који их тако радо снимају ове 2015. није радила. Тако се десило да је с правом најзапаженији овогодишњи филм, „Енклава“, који смо понудили као националног представника у предстојећој трци за Оскара за најбољи страни филм, све само не улагивање поменутим западним захтевима о томе како квалитетни српски филм треба да изгледа и, најпре, којом темом треба да се бави и на који начин. „Енклава“ је филм који је кад-тад морао да се појави у нашој кинематографији и, још више, филм који најпре Европа, а онда и свет, морају да виде и прихвате. Јер у срцу те Европе данас, у време тако поносне демагошке европске доктрине о једнакости, демократији, слободи и осталим суштински лицемерним начелима, у срцу наше земље уосталом, тамо где правду Запад држи под својом „заштитом“, Косову, оно мало преосталих Срба живи у гету. Заправо, прецизније, у концентрационом логору, без икаквих права, слобода и будућности на том тлу. Кроз призму једне од последњих породица и последњег детета косовске енклаве (српске тамнице) испричана је ова невероватна прича са огромним закашњењем када је реч о нашој кинематографији, али ипак је добро што је ту. Што се уопште десила у нашем филму. Већ то је посебно чудо. А још више што је нудимо за Оскара (ваља поменути и „Ничије дете“, иако копродукцијски производ, и иако формално из прошле године, најближег конкурента „Енклави“ за нашег представника у трци за номинацију за Оскара).

[restrictedarea]

Десила се „Енклава“ Није, наравно, више било ничега ни сличног „Енклави“ – довољно је што се она појавила не само за ову годину већ и за деценију. Од осталих ни двадесет филмова, продукцијски омеђених овом годином, скоро половина је снимљена у сарадњи, и то најчешће са колегама из комшилука. Судбина домаће кинематографије је тако нужно везана за судбину доброкомшијских односа које наша земља одржава са екс-ју државама. Али и не само са њима. Један од филмова којим је испраћена ова сезона, рецимо, и даље актуелна „Смрдљива бајка“, копродукција је домаћих продуцената са бугарским. Овај „клошарски љубић“ сигурно ће отићи у историју као повратак, после шеснаест година, некада једног од најуспешнијих и најпопуларнијих овдашњих глумаца Жарка Лаушевића. Памтиће се то, иако филм има далеко озбиљнијих намера, чак и да се уздигне до правог социјално ангажованог остварења. Његова тема (бави се борбом за опстанак на улици двоје клошара одлучних да их најстрашнији социјални пад не омете у љубави, па ни у браку) представља, на свој начин, такође потпуни преседан за модерни домаћи кинематографски опус. Копродукцијски подухват (са Немачком, занимљиво) дуго мада не и увек квалитетно присутног београдског аутора Олега Новковића, можда цинично назван „Отаџбина“, третира слични социјални миље. У причи о кафанској певачици тужне судбине и њеног отуђеног мужа, бившег ратника који се замонашио, могуће је пронаћи бројне аспекте социјално провокативног садржаја. Мада далеко више религијског.

[/restrictedarea]