Ratno krštenje Angele Merkel

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Poziv (francuski) koji se (nije) mogao izbeći: ulazak u užarenu sirijsku lavu nije prvi rat ponovo ujedinjene Nemačke – prethodili su mu bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije, i saučesništvo u „prvom (Bušovom) globalnom ratu protiv terorizma“ (Al Kaide) u Avganistanu – ali jeste prvi rat njene kancelarke koja je od pacifizma napravila političku filozofiju sažetu u pojam zvanične i dugo praktikovane „kulture uzdržanosti“

Angela Merkel je napokon dobila svoj rat: Bundestag je (očekivano) ogromnom većinom (445 prema 146, uz sedam uzdržanih) odobrio kancelarkin predlog da (i) Nemačka uđe u užarenu sirijsku lavu.

Odluka koja je pala u „tempu tornada“, bez zadrške i premišljanja, predviđa slanje izviđačkih aviona „tornado“, koji će, leteći nad sirijskom teritorijom, uočavati i određivati ciljeve za francuske bombardere, zatim avion tanker, za snabdevanje (opet francuskih) aviona u vazduhu, te fregatu koja će pratiti (francuski) nosač aviona „Šarl de Gol“, što će, kad se sve sabere, predstavljati angažovanje oko hiljadu i dve stotine vojnika Bundesvera.

 

Pod parolom solidarnosti Često spominjanje prideva „francuski“ u prethodnom pasusu učinjeno je „s predumišljajem“: čitava, vojnički, politički pa i pravno problematična operacija izvedena je pod tom parolom i javnosti interpretirana (prodata) kao (neizbežan) izraz solidarnosti sa susedom sa one strane Rajne. Sa duboko pogođenom ranjivom i povređenom Francuskom.

Merkelova se, podsećaju pobornici njenog riskantnog poteza, bez obzira što je on, u vojničkom smislu, gotovo u ravni simboličnog, našla, posle maskara u Parizu, u istoj situaciji u kojoj je bio njen prethodnik, (socijaldemokrata) Gerhard Šreder onog „crnog (američkog) septembra“ iz 2001. godine. Nemačka u ovom trenutku, tvrde tumači i pobornici kancelarkine odluke, jednostavno nije mogla da izbegne solidarisanje i svrstavanje na stranu Francuza, kad to nije učinila u slučaju Amerike.

[restrictedarea]

Glas slabašne opozicije Mogla je, kontriraju protivnici ovog, očigledno iznuđenog poteza, kojih je više u medijskoj nego u političkoj sferi. Pod snažnim teretom (i pritiskom) velike koalicije konzervativaca i socijaldemokrata, glas (ionako tanke) opozicije u Bundestagu, Zelenih i Levice, iako žustar i vatren, bio je nemoćan.

U argumentaciji opozicione Levice (glas nekad radikalno pacifističke ekološke stranke Zelenih u međuvremenu se stišao) fanatična džihadistička Islamska država je „čedo zapadnih (prevashodno američkih) ratova“ (Irak, Avganistan) i ne može se poraziti (isključivo) bombama i novim ratovima. Nemačka slepo sledi Francuze u repriziranju fatalnih američkih metoda i recepata u Siriji. Činjenica je, u viđenju Levice, da se američko bombardovanje pokazalo ne samo krajnje neuspešno nego i (opasno) kontraproduktivno.

Ovo francusko, u nemačkom sadejstvu, moglo bi da bude još gore. Bombardujući utvrđenja džihadista, Francuzi praktično bombarduju gradove, a bombe ne razlikuju (nedužne) civile od terorista. Snimci pogođene bolnice u Raki već kruže arapskim svetom i neće izazvati preterane simpatije ovog sveta prema Francuzima.

 

Paralisana Evropa Kritičari nemačke ratne avanture u Siriji upozoravaju da je ovaj rat posebno opasan. Njegov cilj je nejasan, ishod krajnje nepredvidljiv. U taj rat je Nemačka uskočila naprečac, u času bespomoćnosti, posle pariskog masakra, kad je konačno postalo jasno da je džihadistički rat stigao u Evropu i potpuno je paralisao.

Čuju se i kritičke opaske na račun angažovanja nemačkih izviđačkih aviona „tornada“. Iako hvaljeni da mogu, u bilo koje doba dana, i pod bilo kakvim vremenskim uslovima, da šalju kvalitetne snimke nadležnim komandama, posao koji treba da obave na sirijskom nebu, uspešnije i kvalitetnije bi odradili dronovi: kamere i oprema za snimanje u modernim bespilotnim letelicama su ispred već zastarele opreme „tornada“.

Nemački vojni angažman, sa „tornado“ avionima, fregatama i satelitskim sistemima, imao bi smisla ako bi predstavljao sastavni deo političke strategije u rešavanju komplikovanog sirijskog čvorišta. Te strategije, bar za sada, nema. A besmisleno je širiti iluziju da se Islamska država, i terorizam uopšte, mogu poraziti vojnim sredstvima i ponavljati „Bušov fijasko“. U opticaju su, u tom kontekstu, sumorna predskazanja da će teror radikalnih islamista pratiti još dugo život Evropljana, kao što je to svojevremeno bio slučaj sa Hladnim ratom. Bez diplomatskog uspeha i proboja nema, zaključuje se, rešenja za rat koji je već razorio Siriju.

Diplomatski nagoveštaji

Seriozni minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“, pozivajući se na neimenovanog vladinog funkcionera, nagovestio je (4. decembra) da se, uprkos napetostima između Rusije i Turske, zbog (mučkog) obaranja ruskog aviona, nešto „teško ali ipak napred“ kreće i na diplomatskom planu. I minuli samit u Parizu, posvećen klimi, iskorišćen je za mnogobrojne susrete i razgovore o – Siriji.

Razne „radne grupe“ već, navodno, sastavljaju listu – „veoma komplikovan posao“ – mogućih učesnika mirovne konferencije o Siriji, koja bi za pregovarački sto dovele nepomirljive protivnike, ne samo unutar građanskog rata nego i stranih sila upletenih u sirijsku tragediju. Minhenski dnevnik predviđa da bi 18. decembra moglo da dođe do nove runde pregovora u Beču i „overavanja“ osnovnih smernica u Savetu bezbednosti.

Primećuje se da Amerikanci više ne požuruju s idejom o svrgavanju Bašara el Asada. Ishitrena promena vlasti, s raspadom institucija, stvorila bi, upozorava sada (čak) i američki državni sekretar Džon Keri, „opasan vakuum“ (očigledno gorka opomena iz Avganistana i Iraka) što bi išlo naruku (samo) Islamskoj državi.

Kancelarkin zaokret Nemačku javnost, inače, više od svih onih (ranije spomenutih) vojnotehničkih podataka, kojima se, prevashodno, bave eksperti, zanima radikalan zaokret koji je u sirijskom slučaju učinila Nemačka. I posebno njena kancelarka.

Nemačka je, naime, koliko do juče demonstrirala naglašenu uzdržanost kad je reč o učešću u ovom ratu, u kojem se sukobljava mnoštvo (zamršenih) političkih, verskih, poslovnih i geostrateških interesa. Njen šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer je lakonski odgovarao na pitanje hoće li i Berlin uskočiti u sirijsko ratno grotlo: šta bismo, pored toliko angažovanih država (a spominjao je, u tom trenutku, čak njih šesnaest) još i mi tamo radili.

Odluka o tome što je diplomatski elegantno odbijao pala je u danu kad se Štajnmajer nalazio u Beogradu, preuzimajući od srpskog kolege Dačića, na godinu dana, ulogu predsedavajućeg u Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), dakako uz njegovu saglasnost i saglasnost njegove (socijaldemokratske) partije, iako je među poslanicima ove stranke u času odluke, očigledno, bilo najviše kolebanja. Na probnom, internom, izjašnjavanju u okviru poslaničke frakcije, dvanaest socijaldemokratskih poslanika bilo je protiv nemačkog vojnog angažovanja u Siriji. Prilikom konačnog, i zvaničnog, glasanja, taj broj se udvostručio.

Veću zagonetku, i iznenađenje, od ponašanja socijaldemokrata, koji su „uknjižili“, kad je reč o novijem vremenu, najmanje dva rata – bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije 1999. godine, saučesništvo u „prvom (Bušovom) globalnom ratu“ protiv terorista (Al Kaide) u Avganistanu – doneo je obrt „velike pacifistkinje“ Angele Merkel: Sirija nije prvi rat ponovo ujedinjene Nemačke, ali jeste njene kancelarke.

 

Oštar rez Deset godina od kad je na vlasti Merkelova je delovala u skladu sa pacifističkim strujama i raspoloženjima većinskog nemačkog stanovništva. Pokazivala je naglašenu uzdržanost prema ratnim avanturama i kad je znala da će zbog toga biti kritikovana. Nije, na primer, prihvatila da njena zemlja učestvuje u libijskom ratu i krvavom svrgavanju Gadafija.

Tu naglašenu uzdržanost nije javno objašnjavala i opravdavala. U krugu njenih najbližih saradnika, nije, međutim, skrivala, takođe naglašenu, skeptičnost: treba videti, opominjala je, šta je proisteklo iz (zapadnih) ratova u arapskom svetu – Irak, Avganistan, Libija – mnogo mrtvih, mnogo gneva, malo mira i još manje stabilnosti.

Do pacifizma i političke „kulture uzdržanosti“ Merkelova je stigla pomalo neočekivano. Ostalo je, naime, zapamćeno da je buduća kancelarka, tada vođa opozicije, bila oštar kritičar Gerharda Šredera, koji je odbio da se, u iračkoj ratnoj avanturi, stavi pod barjak Džordža Buša. Šreder ne govori u nemačko ime, prenela je američkom predsedniku, iz čega se izvlačio, neminovan, zaključak da bi ona, na kancelarskom tronu, reagovala drukčije. I da bi Nemačku uvela u (suludi) irački rat. Koliko su kasnija otkrića da je isti pokrenut na lažima (ona o navodnom tajnom i ubistvenom Sadamovom oružju za masovna uništenja bila je najdrastičnija) uticala na okretanje potonje kancelarke ka pacifizmu teško je reći, ali činjenica je da Sirija predstavlja oštar rez u njenoj politici naglašene uzdržanosti.

 

Suptilna trgovina Da li je to sa Sirijom učinjeno kao puki izraz solidarnosti sa Francuzima i obaveze proistekle iz sporazuma na kojima počiva Evropska unija, i na koju se pozivao francuski predsednik Fransoa Oland, rekavši da je napad na našeg prijatelja i saveznika, napad na nas same?

Iako se to sa solidarnošću istura u prvi plan, potezi ove vrste se u politici, kad je reč o državama, povlače s predumišljajem. I predstavljaju neku vrstu suptilne trgovine. U ovom slučaju najčešće se spominje teza da je solidarnost s Francuzima, u njihovom teškom času, učinjena kako bi se isposlovala francuska, dosad izostala, solidarnost sa Nemcima u njihovom velikom problemu sa migrantima.

Zvanični Pariz je, naime, do sada pokazivao spremnost da preuzme samo delić od te ogromne mase koja je nagrnula ka Nemačkoj. I koja je, zbog njene politike „širom otvorenih vrata“, prvi put ozbiljno uzdrmala koliko do juče stamenu kancelarku i dramatično je usamila u vladi i (njenoj) stranci.

Pokretanje francuske solidarnosti, u slučaju izbeglica, probudilo bi, smatra se u Berlinu, veću solidarnost ostalih Evropljana koji su Merkelovu, praktično, ostavili na cedilu: za razliku od ranijih, finansijskih, dužničkih i evro kriza, kad su je bezuslovno sledili, ovoga puta su moćnoj nemačkoj kancelarki gotovo demonstrativno okretali leđa.

Ima i onih koji u „ratnom krštenju“ Merkelove i solidarisanju sa Fransoa Olandom hoće da vide nešto više od političke pragmatičnosti (na primeru izbeglica i azilanata), pridajući tom potezu stratešku važnost: treba, po svaku cenu, stabilizovati Francusku kako bi se stabilizovala i emancipovala (prevashodno od američke zavisnosti) Evropa.

 

Potraga za tandemom U tim procenama barata se činjenicama da je ovo vreme kad se Amerika „smanjuje“ (njen uticaj), Nemačka (opet po uticajnosti) „uvećava“, a Francuska, kao nekadašnji „garant jake Evrope“, slabi. Evropska zajednica je, ranije, i godinama, funkcionisala tako što su se Nemci predstavljali (i pretvarali) slabijim nego što jesu, Francuzi pak obratno. U tom kontekstu je ilustrativno delovao, gotovo snishodljiv, odnos (fizički korpulentnog) nemačkog kancelara Helmuta Kola prema (samouverenom) francuskom predsedniku Fransoa Miteranu.

Na retoričko pitanje kako bi se zaista Nemačka pozicionirala u slučaju da „nema Amerike“, stigao je, ne više retorički, „ukrajinski odgovor“. Merkelova je uskočila u ulogu pregovarača u ime Zapada i brzo shvatila sva ograničenja sopstvene moći. Pomalo zaboravljeni ortakluk sa Francuskom, koji su njeni prethodnici istrajno negovali, ispostavio se kao (opet) neizbežan i veoma važan: nemačka kancelarka i francuski predsednik nastupali su kao stari „dvojac“ i, preko potreban, politički tandem.

[/restrictedarea]