Молите се за велики руски народ. За то да васкрсне. Да буде моћан и чврст. Јер су моћ и снага руског народа – моћ и снага Доброте и Љубави. Која ће и вас заштитити и сачувати вас од сваке опасности и невоље
У време моје младости познавао сам дивну девојку, назовимо је Кети. Испричала ми је причу типичну за та смутна времена. Кети је са породицом живела у једној од сунчаних азијских република бившег СССР-а. Када се Савез распао, локални народић је почео да истискује Русе. Није им било дозвољено да раде, одузимали су им имовину, претили им. Говорили им директно у лице: губите се, идите у своју Русију! И руска девојка Кети, тада још сасвим млада, са својом малом руском породицом била је приморана да оде. Стан су практично отели домороци, плативши тек толико да буде за возну карту. Руси су стигли у своју „историјску домовину“ и сазнали да их у Русији нико не чека, да им се нико не радује и да им нико неће помоћи. Неколико година су једва преживљавали, али су се постепено учврстили и средили. Ипак су код куће, на својој, руској земљи.
Кети је била девојка вредна и интелигентна. Дипломирала је на универзитету, запослила се у тужилаштву, удала се. Има добар посао, дом, породицу, све је у реду.
И сад, овде у Петербургу, шта она осећа кад на улицама сусреће своје бивше сународнике? Они су свуда, носе асфалт, мету тротоаре, нешто ломе или граде, или на тезгама тргују воћем и поврћем. У наранџастој одећи, или у прљавим комбинезонима, окружени прашином, прљавштином, кутијама и кесама. Пре су долазили постепено, мало-помало, а у последњих годину или две буквално као да је проваљена брана, и Петербург је претрпан придошлицама. Она их види овде, у руском граду, који је постао њена друга, истинска домовина. О чему она размишља?
[restrictedarea]Може ли да размишља овако: шта ви овде радите? Па ви толико нисте волели да живите са Русима. Говорили сте да су Руси окупатори – да су Руси унаказили вашу древну велику културу, да вас експлоатишу и извлаче ресурсе из ваше богате земље. Нисте желели да научите руски језик, језик окупатора. Говорили сте Русима: Идите, губите се из наше земље! Без вас ћемо живети богато и срећно! Без руске чизме имаћемо овде високу националну цивилизацију и демократију. И златне санитарије.
И Руси су отишли. А ви, шта? Нисте се снашли? Где су вам ваше златне санитарије, где вам је спорт, култура, језик, све чему су сметали руски окупатори? Или су руски окупатори сметали само гангстеризму, расулу и наркотрговини? Тог блага сад имате напретек. Ето каква је испала ваша цивилизација.
Па добро, сад је све то ваше, као што сте желели! И што сте онда сад наврли овамо, за нама, Русима? Да у нашим тоалетима чистите наше фекалије. Због чега? Како се то догодило? Где вам је национални понос, где вам је независност, па свега тога је било преко главе кад сте нас, Русе, протеривали са „својих“ територија? Где је све то нестало? Можда би сад требало признати: Да, руски брате, нисмо успели. Нисмо дорасли да живимо сами у својој држави. Молим те, прими нас назад у своју породицу. Можда ће вас Руси и примити.
Али не, ви нисте такви, ви бисте у руску кућу на тајни улаз! А можда ја сад не желим овде да вас видим? Ни као госте, ни као слуге. Ни у каквом својству, просто не желим, и готово.
Кети је добра и паметна. Она највероватније не мисли тако, него жали бедне „земљаке“. Али ако би она изненада тако нешто помислила, да ли би се чак и са становишта врхунске толеранције и политичке коректности могло рећи да ту у нечему греши? Да, наравно, сећамо се: СССР су срушили политичари, а страдају обични људи, исти ти Азијци. Они нису хтели. Па шта? Зар је мало оних који нешто нису хтели? А зашто су онда пристали? Ми, руски грађани, такође нисмо у свему солидарни са властима, али последице политике својих владара сами сносимо, и нигде не бежимо. Зашто бисмо морали да сносимо још и последице грешака туђих власти? Не, драги дошљаци из сунчане Централне Азије, вратите се својој кући и тамо се снађите.
Осим тога: ко је протеривао Русе, ко је организовао погроме, ко је Русима отимао станове? Власти? Елите? Продата национална партократија? Агенти ЦИА? Ма не, не, не. Баш они – ти „обични људи“, они су отерали Русе. А сад, ето, долази реакција. Карма. Ох, како судбина зна да буде пакосна! Данас протерујеш човека из његове куће, тучеш га чизмом у лице и смејеш му се, а сутра си принуђен да на коленима пузиш до куће тог истог човека, да му љубиш ноге, да би те узео за чистача, јер ћеш у супротном и ти и твоја породица умрети од глади.
Дакле, људи, барем због страха од освете: не чините зло!
И молите се за Русе. Не зато што су Руси господа, па захтевају за себе посебну част и поштовање, него зато што ћете без Руса – сви пропасти. И шестина копна ће се претворити у царство Мордора, уништено бедом, разарањима и крвавим сукобима.
Молите се за велики руски народ. За то да васкрсне. Да буде моћан и чврст. Јер су моћ и снага руског народа – моћ и снага Доброте и Љубави. Која ће и вас заштитити и сачувати вас од сваке опасности и невоље.
Молите се за Русе. Јер су Руси – живот.
[/restrictedarea]
ово jе одличан саjт за учење руског http://ruskijezik.ucoz.net/