Мишел Колон – НАЈЈАЧА ЗАШТИТА ОД ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ЈЕ НАРОД

Misel KolonРазговарао Стефан Каргановић

Када кажем демократија, друштвена правда и учешће у политичком животу, имам на уму следеће: ако вође желе да заштите независност своје земље, по дефиницији слабије од империје, која располаже новцем, тајним службама, и разноразним средствима принуде, једина снага на коју могу да рачунају је – народ

Мишел Колон није члан НУНС-а, УНС-а, или неког другог „независног“ удружења из своје професије. Он је просто и непатворено – независан. У данашњем свету, где је чак и легендарни Би-Би-Си срамно пао на испиту, да не помињемо хорде плаћених пискарала и пашквиланата које Пол Крег Робертс сликовито назива presstitutes (објашњење овог саморазумљивог неологизма је потпуно непотребно), новинар који је културан, писмен, труди се да схвати и истражи праве узроке догађаја – другим речима, коме је стало до истине, уникатан је. Његова појава и реч завређују најпомнију пажњу ако нам је циљ здраво и напредно друштво.

Колона сам први пут срео и упознао у Мадриду пре неколико година када је, као неконформиста какав јесте, без ограда пристао да учествује на нашем скупу посвећеном Сребреници и презентацији прве књиге на ту тему објављене на шпанском језику (Srebrenica – Ciudad sin Dios), у издању „Историјског пројекта Сребреница“.  Био је елоквентан и на шпанском, као што то уме да буде на неколико језика.

Мишел Колон је започео своју запажену информативну делатност крајем осамдесетих година, када као истакнути белгијски новинар више није могао да свари лажљивост и лицемерје контролисаних „службених“ медија. Са неколико истомишљеника одлучио је да у Бриселу покрене независни медијски центар за истраживачко новинарство, враћајући се најбољим традицијама своје некада прослављене и друштвено одговорне професије. Грудва снега постепено је прерасла у лавину, истомишљеници и жедни истине придружили су му се са разних континената, у међувремену настао је интернет са феноменалним могућностима за комуникацију и повезивање, и у Бриселу се родио бастион критичког размишљања и аутентичног новинарства на неколико светских језика.

Београдски форум за свет равноправних донео је изврсну одлуку када је позвао Мишела Колона да учествује на овогодишњем скупу 24. и 25. новембра у Сава центру. То нам је пружило могућност и за овај разговор.

Пре две године учествовали сте у Мадриду на научном скупу о Сребреници у организацији „Историјског пројекта Сребреница“. Говорили сте том приликом о медијским манипулацијама које су омогућиле наметање службене верзије сребреничких догађаја, чија је двадесетогодишњица обележена у јулу. Од тада, када сте изразили скепсу у односу на ту причу, да ли се ишта битно променило у вашем сагледавању Сребренице?

Сматрам, пре свега, да историјска питања треба да истражују историчари и стручњаци и да није задатак неке владе или трибунала да каже шта се догодило. Сложени догађаји захтевају истрагу и укрштање сведочанстава и чињеница. Моје је гледиште да догађаји који су довели до сукоба у бившој Југославији, у својој целокупности, чекају да буду поштено и темељно истражени, а то подразумева злочине свих страна и објашњење контекста у којима су се догодили. Нисам специјалиста и нисам спроводио истрагу на терену, тако да не могу да тврдим да је ово или оно истина. Морате у првом реду да размотрите интересе свих умешаних страна, и то не само локалних него и међународних актера, а ови последњи најчешће су покретачи оваквих догађаја.

[restrictedarea]

Можете ли нам рећи нешто о вашој организацији у Белгији, чиме се бавите и којим сте циљевима посвећени?

Investig’Action је екипа новинара који пишу аналитичке текстове и објављују најбоља истраживачка достигнућа наше разгранате међународне мреже сарадника у арапском свету, у Африци и Јужној Америци. Уједно смо и мало издавачко предузеће јер уколико желите да објављујете истину о ратовима а посебно о пропагандним ратовима, морате бити независни зато што су западни медији под великом цензуром. Нарочито ако се то односи на ратове за рачун мултинационалних корпорација, који су у ствари пљачкашки походи за освајање минералних ресурса, израбљивање радне снаге, контролу над стратешким путевима, укратко све што је везано за реколонизацију света и преузимање његових природних богатстава. У том рату НАТО је светски жандарм на услузи мултинационалних предузећа.

Проблем је у томе што медији не говоре истину, а то је зато што су – не сви, али они најважнији – у власништву моћних економских интереса. То значи да је истина – табу. Дакле, то је задатак нашег пројекта Investig’Action, да пишемо, анализирамо, производимо видео-материјал, да ширимо информације. Гесло нашег тима је: информација је исувише важна да би била препуштена медијима. Обавеза сваког грађанина је да провери чињенице, да упореди разне верзије, да изгради сопствено становиште, и да своје увиде затим подели са другима. Морају се организовати расправе на радном месту, у школи, на интернету, и свуда где је то могуће у циљу критичког оцењивања разних ставова и верзија, да би се на тај начин дошло до истине.

У излагању на скупу који је организовао Београдски форум изнели сте стратегију дезинформисања која се састоји из пет тачака. Од великог је значаја да српска јавност са тиме буде упозната. Можете ли нам то поновити?

Ако сте председник Сједињених Држава, Француске или неке друге велике силе и намеравате да нападнете неку земљу, има једна ствар коју ни под каквим условима не смете рећи. То је – истина. Не смете да изјавите да желите да нападнете ту и ту земљу како бисте опљачкали њене петролејске или гасне резерве, дијаманте, злато, преузели контролу над њеним стратешким положајем, или ради експлоатације њеног тржишта или радне снаге, у корист транснационалних корпорација. Када бисте тако поступили, изгубили бисте подршку јавног мњења.

Били бисте принуђени да много тога сакријете и да уместо истине причате бајке. На основу увида који сам стекао током последњих двадесет и пет година, проучавајући западне неоколонијалне ратове, закључио сам да се процесом дезинформације управља помоћу онога што бих назвао „пет начела пропагандног рата“.

Прво, сакрити економски интерес. Рат се увек приказује као „хуманитаран“ да заштити народ од (а) диктатора, (б) оружја за масовно уништавање, (в) претње истребљењем неком народу или племену или мањини, или (г) тероризма. Можете да бирате између ових повода или да их комбинујете, свакако ћете их обавезно наћи међу изговорима за све ратове.

Друго, прикрити праву историју, а то значи оно шта су колонијалне силе урадиле да унесу поделу и раздор, и да потчињене народе нахушкају једне против других. Географске чињенице се такође често морају прикрити како би се јавности онемогућило да неке ствари правилно схвати. Зато ће вам многи искрено рећи да баш ништа не разумеју шта се тамо догађа, и то управо и јесте циљ. Телевизија вам зато сугерише да је све то исувише компликовано, верујте нам на реч и немојте ни покушавати да нешто анализирате, превише је то сложено за вас.

Треће, демонизација. Не нападате земљу, или њен народ, за тако нешто не бисте добили никакву подршку. Нападате једну особу, диктатора, или неку мању групу, или терористе, или нешто слично томе. Демонизација се врши приказивањем видео-снимака или фотографија злочина који се приписују циљаној страни. Ако немате аутентичног материјала такве врсте, то није проблем. Једноставно користите снимке са неког другог места. Много је примера и они су наведени у мојој књизи.

Четврто, глумите да штитите жртве. У локалној ситуацији где се одвија неки сукоб и где постоје нападач и нападнути, ви обрнете улоге: нападача приказујете као жртву, а жртву као агресора.

Пето, монополизујете проток информација. То значи да нема расправе, нема критичког разматрања обе верзије. Али ако се негде води рат, ту мора да буде најмање две верзије. Међутим, у свим медијима чује се глас само оних који су означени као „добри“, а глас „лоших“ никада. То је као када би судија једној страни у спору рекао „слушам вас“, а оној другој „да ћутиш“. То су западни медији.

То су пет начела пропагандног рата. Препоручујем вам да их проверите примењујући их на сукобе који су вам лично познати, али и на све остале.

Да ли је тих пет начела применљиво и на нека савремена жаришта, на пример на Сирију, а не само на ратове у бившој Југославији?

Misel Kolon 1Свакако. На тему Сирије прво би се могло поставити питање: какав се економски интерес прикрива? Шта је овде циљ Вашингтона и Париза? Реколонизовати Блиски исток, пре свега због петролеја и гаса, то се подразумева. Да се тамо само гаји поврће, нико не би ни помишљао на „хуманитарну интервенцију“.

Реколонизовати значи угушити сваки отпор. Уништили су Ирак и Садама Хусеина, уништили су Либију и Гадафија, желе да елиминишу отпор Палестинаца, отпор у Либану, затим да неутралишу Иран – али то не иде лако. Сирија се опире и подржава све те снаге, она је „осовина отпора“ на Блиском истоку коју морају да униште. Покушали су да укроте Палестинце и претрпели су неуспех, покушали су да спроведу обојену револуцију у Ирану и то им је пропало, и зато сада нападају Сирију која је претходно била релативно ослабљена применом неолибералне политике наметнуте од стране Запада. То је у одређеној мери произвело незадовољство, које је затим било искоришћено ради изазивања унутрашње побуне. Ту такође видимо и примену технике прикривања историјске позадине, што се у овом контексту односи на британско-француски споразум Сајкс-Пико после Првог светског рата, када су границе биле зацртане а да нико није консултовао Арапе. Такође је присутна и компонента демонизације, у овом случају мета је Башар eл Асад, за кога не бих могао да кажем да је анђео, јер тамо нема демократије и политичка полиција може да ради шта хоће…

Али зар вам се ипак не чини да много више подсећа на анђела од његовог оца?

Да, наравно, али није ствар у томе да некога оцењујемо као да полаже испит из демократије. За мене су као модели много прихватљивији Уго Чавез или Ево Моралес. Да имамо неког сличног у Сирији, било би много боље. Битно је да Асад није нападнут зато што је диктатор него зато што пружа отпор плановима Запада.

Четврто начело такође је присутно у Сирији утолико што се терористи лажно приказују као побуњени цивили, мада су управо терористи били на челу побуне од самог почетка. И пето начело је операционализовано, утолико што је свака значајна дебата о Сирији у западним медијима онемогућена, и људи са мојим критичким отклоном уопште не могу да дођу до речи.

Како процењујете могућности за избијање обојене револуције у северноафричком стилу у Србији, Републици Српској и Македонији?

Не тврдим да сам стручњак из свих области. Немам времена да истражујем све и да свуда разговарам са људима. Међутим, на основу онога што видим, чини ми се да САД организују обојене револуције по потреби, и до сада је то пролазило, осим када наиђу на противљење. Њихова замисао је, наравно, да увек у владама имају своје људе, марионете. Од тренутка када локалне вође престану да буду корисни или се претворе у препреку, дани су им одбројани… Примена ове технике није почела арапским побунама. То је заправо почело овде, „Отпором“, производом ЦИА и Џорџа Сороша, те је почело да се шири на Грузију, Украјину, Тунис и Египат. У позадини су се, наравно, налазили ваљани разлози за незадовољство, постојала је оправдана жеља да се отерају диктатори који су у својим земљама спутавали  демократски развој. Међутим, замисао САД је само да се уведу неке ситне промене, да не би дошло до урушавања њихових позиција на много ширем плану. У Египту, на пример, закључили су да је Мубарак готов, али да кад већ мора да иде боље је да у нову власт инфилтрирају своје агенте преко којих ће и даље контролисати ситуацију. О томе је подробно писано у књизи Arabesque$: Enquête sur le rôle des États-Unis dans les révoltes arabes нашег сарадника Ахмеда Бенсада, коју можете наћи на нашој интернет-страни. У њој се показује како су САД инфилтрирале покрет за промену, како су обучавале извођаче радова годинама унапред, како су финансирале и припремале такозване „нове младе лидере“. То је Сорошева технологија коју је примењивао и финансирао Национални фонд за демократију и разне друге агенције. У овој књизи се на бриљантан начин показује њихов модус операнди.

Која би била најбоља врста заштите од примене технологије обојене револуције у циљаним државама на Балкану?

То је изузетно важно питање. Државе обично нису спремне да се адекватно супротставе. Најбоља заштита су демократија, друштвена правда и учешће народа у доношењу и спровођењу свих важних одлука.

Шта бисмо могли да учинимо да та порука допре до руководства Републике Српске? Ви сте, наравно, апсолутно у праву.

Када кажем демократија, друштвена правда и учешће у политичком животу, имам на уму следеће. Ако вође желе да заштите независност своје земље, по дефиницији слабије од империје, која располаже новцем, тајним службама, и разноразним средствима принуде, једина снага на коју могу да рачунају је – народ. То значи да људи треба да буду задовољни својим животом, да су им омогућени пристојни услови, здравствена заштита, право на образовање, и да влада није корумпирана, тако да се све слива у џепове одређених људи. Дакле, као најважније, друштвена правда, пристојан живот и напредак. Упоредо с тим, поштена управа, посвећеност држави и народу, а не посебним интересима.

Затим, истакао бих демократију. Обични људи врло добро знају како би бранили своју земљу и како треба да реагују када је нападнута. Морате да омогућите најширу могућу расправу, са учешћем свих слојева друштва, о томе шта је најбоље за вашу земљу. Ако су људи слободни да се изразе и да узму учешће, биће мотивисани да  борбу узму у своје руке. Од њих ћете чути много одличних идеја, и ако би неко био убијен, брзо ћете му наћи замену.

У Вијетнамском рату, имали сте најјачу војну силу на свету, на врхунцу своје моћи, која је напала малу земљу сељака. И на крају, САД су биле поражене. Како се то догодило? Тако што су Вијетнамци имали поштено, добро организовано и искусно руководство које је јасно видело стварне потребе своје земље. Дакле, кључ су поштене, некорумпиране вође, спремне да се несебично жртвују за добро своје земље. Затим, водили су врло мудру политику уједињеног фронта. Мада су били комунисти и представљали су раднике и сељаке, мобилисали су и друге друштвене слојеве који су се подједнако противили страној интервенцији. Тако су организовали широк и јак фронт. Поред тога, били су врло стрпљиви, многи су положили своје животе у борби против агресора и, као што знамо, на крају су победили.

Према томе, мој одговор је да су друштвена правда, демократија и широко учешће у политичком животу кључни за успешан отпор.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *