Медији на коленима

Пише ИГОР ЈОВАНОВИЋ

Медији у Србији постали су у последња два месеца врхунско политичко питање у држави. Нема ниједне афере која се у том периоду одиграла а да на неки начин није индукована превирањима у медијској сфери, или су пак новинари и медији били у њеном епицентру. Медијски талог подигао се толико високо да је прави тренутак запитати се могу ли српска гласила и даље да обављају своју основну функцију – да истинито и објективно информишу грађане

Када је реч о медијској сцени Србије све се некако смањује, а истовремено и интернационализује. Смањује се број медија, мањи је број запослених који у њима раде, а мање су и накнаде које за то добијају. Интернационализује се на разне начине, а овај феномен најбоље доказује чињеница да је једино питање постављено премијеру Србије Александру Вучићу и шефу руске дипломатије Сергеју Лаврову било посвећено управо медијима, упркос бројним, далеко важнијим дешавањима на билатералној, регионалној и светској сцени.

Држава је у претходној приватизацији напустила власништво у 73 јавна гласила од којих ће барем 34 наставити да ради под новим приватним власницима. Рачуна се да је у тој приватизацији посао изгубило око хиљаду медијских радника. Да ствар буде још неповољнија, драматично се смањује и колач од огласа и реклама који је сада главни извор прихода домаћим гласилима. Тај колач је пре само неколико година процењиван на око 180 милиона евра годишње, да би почетком кризе износио око 120 милиона евра. Упућени сада тврде да је новац који од оглашавања долази у медије додатно умањен, што је драматичан ударац јер је истовремено изнова посрнула и куповна моћ грађана, те се све мање пара издваја за куповину штампе. Зато није чудно што се уз сва та силна смањења у медијској сфери једино повећава количина лажи, глупости и бескрупулозности.

 

ПРОФИТ СПРАМ ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА Неумољива глобализација наметнула је и у Србији профит као једино мерило успеха. Профит, опет, слабо мари за јавни интерес, те корпорацијски начини управљања медијима само могу да еродирају и подрију демократска начела. Потреба данашњег света за информацијама је огромна, али  у тој потрази за квантитетом обично страда квалитет. Зато у медијима све чешће можемо наћи оно што се може назвати садржајем, а не информацијама које ће нам помоћи да стекнемо реалну слику о глобалним и локалним процесима.

У таквим условима за преживљавање се бори и око 1.400 српских медија, колико их је почетком маја било уписано у регистар јавних гласила. У Влади Србије верују да је од тог броја активно око 1.000 медија или око 110 телевизија, 325 радио-станица, те више од 500 штампаних издања које издаје више од 300 издавача. Иако се та цифра сада додатно смањила и даље је реч о фасцинантно великом броју медија за државу која има око осам милиона становника са просечном платом од око 400 евра.

Због свега тога борба за преживљавање и очување доброг бизниса и не може да буде другачија него сурова. Тако се и догодило да је нешто што је почело као обрачун две медијске групације прерасло у случај, у делу медија приказан као почетак државног удара, а у ком су и највиши државни функционери оптужени за тешка кривична дела. Тај обрачун у ком је с једне стране био Курир, а са друге Информер и ТВ Пинк, уједно је оголио све главне слабости медијског система у држави.

 

КО ЈЕ ЧИЈИ Пре свега, то је нејасно власништво бројних медија у Србији. Чини се да је читав медијски обрачун почео спором око власништва над делом акција најстаријег дневника на Балкану – Политике. После замршених игара између бивших власти и вечитих тајкуна са немачким власницима (ВАЦ) који су у међувремену напустили Србију, сада није до краја јасно ко поседује део Политике и да ли дуговима те куће према Немцима (који су успут предмет оспоравања пред судом) заправо располаже директор Адриа медија групе Александар Родић. Тек чини се да је то био повод за вишенедељни сукоб у ком се нису бирала средства како би се заштитио лични интерес. Ствар је отишла толико далеко да се некима причињавао и државни удар, да се министар полиције на конференцији за новинаре појавио окружен до зуба наоружаним специјалцима, да су највиши државни функционери оптуживани за изнуде и уцене, да су новинари били на информативним разговорима, те да су против њих брзо подношене и још брже повлачене кривичне пријаве… И све то без последица, за сада. А искуство са претходним аферама учи нас да су највеће шансе да такво стање остане трајно.

Такође, видело се да су институције које у Србији треба да се баве медијима толико слабе и развлашћене да заправо не могу да испуне своју функцију. Тако су, на пример, санкције Савета за штампу искључиво моралног карактера, а јавне опомене које изриче то саморегулаторно тело за сада нису одвратиле баш много новинара од кршења етичког кодекса новинарских удружења. Напротив. Истовремено показало се да је процедура пред Регулаторним телом за електронске медије (РЕМ) толико спора и неефикасна да је пре могуће да просечан становник Србије остари уз ријалити програме него да се дође до обавезујуће препоруке РЕМ да се емитовање таквих програма помери на термине после 23 сата. Новинарство је изнова показало да нема довољно унутрашње снаге да се избори са оним што нарушава кредибилитет професије, те је сигурно додатно ослабљен углед медија у очима грађана, а новинари су само постали још лакши плен за политичаре и бескрупулозне оглашиваче и њихове пи-ар агенције.

МЕЂУНАРОДНИ ПРОБЛЕМ Али питање проблема са медијима далеко је превазишло границе Србије. То је готово надреално илустровао догађај од прошле недеље за време конфренције за новинаре српског премијера Александра Вучића и министра спољних послова Руске Федерације Сергеја Лаврова, одржане на маргинама министарског састанка ОЕБС-а у Београду. Иако су се претходно десиле драматичне ствари као што су обарање руског војног авиона код сиријско-турске границе и отказивање гасовода „Турски ток“ због заоштрених односа Москве и Анкаре, једино допуштено питање после обраћања два званичника искоришћено је баш за даљу расправу о медијима. Тачније, покренуто је питање рада ОЕБС-ове канцеларије за слободу медија за коју су и Вучић и Лавров оценили да је исполитизована.  Критика није била поштеђена ни представница те канцеларије Дуња Мијатовић. Док је руски министар казао да би у раду те ОЕБС-ове институције требало успоставити јасне стандарде, али да то неким земљама не одговара зато што им је „удобније да имају аморфне структуре које су подложне манипулацији“, Вучић је навео да је „први велики оркестрирани напад неистинама на Владу Србије и од стране Дуње Мијатовић“ уследио од прошлогодишњих поплава у Србији, али да је касније „схватио да то са истином, правдом и чињеницама нема везе“. Додао је и да је навикао на ударце сваки пут кад покуша да води суверену политику земље. Није им остала дужна ни Дуња Мијатовић која је на Твитеру написала да Вучић и Лавров „не могу и неће зауставити критике и слободне гласове“ тиме што критикују њу и ОЕБС-ову канцеларију за слободу медија.

Истовремено, питање медија испостављено је српским званичницима као пресудно важно и у извештају известиоца Европског парламента за Србију Немца Дејвида Мекалистера. На Заједничком консултативном одбору Комитета региона у Бриселу 7. децембра изразио је забринутост због ситуације са медијима у Србији. Мекалистер је нагласио да је слобода медија основни елемент демократије који не може да се постигне само усвајањем закона, већ мора да се оствари окружење независних медија. Његове оцене нису дочекане на нож као што је то био случај са Дуњом Мијатовић, вероватно не због тога што се са њима слажу у српској влади него због значаја који Немачка игра у европским интеграцијама Београда.

И на крају, медији и новинари изгледа да су дошли функције министру одбране Братиславу Гашићу. Иако су се афере у којима је помињан месецима смењивале као на траци, Гашићев одлазак из Немањине 11 најављен је тек када је једној новинарки која је клечала пред њим казао да „воли новинарке које лако клекну“. И док се већина јавности бави питањем да ли је Гашићев коментар био сексистички или политичка порука новинарима о томе у каквом их положају најрадије види власт, треба се питати да ли је министар на удару због онога што мисли о новинарима, или само због тога што је то несмотрено изговорио. Било како било, ни Гашићев одлазак неће поправити положај новинара у Србији, нити вратити углед медијима који су некада имали међу читаоцима. Пут до тога биће дуг и мучан, и највише зависи од одлуке медија како желе да им изгледа професија и шта желе да људи о њима мисле. Последњих неколико месеци показало је да је у борбама за профит у делу гласила бесповратно страдао део етике који је новинаре раздвајао од манипулатора. А онда нема много разлога ни да просечан министар види новинара другачије од онога како га је видео Гашић – на коленима.