Марш Камероновог блеризма

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

У Лондону одјекују борбени маршеви. То значи да се Империји приближио биолошки циклус када мора још некоме у белом свету да пусти крв

Historia est magistra vitae, али је „учитељица живота“ само онима који слушају и уче. Што се тиче Империје, она се, по правилу, рађа глува; слабо или ништа не учи, углавном је аутистична и будући да у руци држи маљ, сви около су јој само ексери.

Сирија је ових дана слика и прилика типичног понашања Империје која ништа није научила из повести. У Лондону одјекују борбени маршеви; „Гардијан“ прошле седмице позива Британце – партије, војску, полицију, обавештајне бранше и мислећи национални корпус – да се дигну на ноге – Исламска држава на Блиском истоку израсла је у монструма и „нешто се мора учинити“.

НЕШТО СЕ МОРА УЧИНИТИ „Нешто се мора учинити“ у језику Империје значи да легије и центуриони треба да крену ave Caesare, morituri te salutant. То тренутно говори да се Империји приближио биолошки циклус када мора још некоме у белом свету да пусти крв.

Својевремена студија УНИЦЕФ-а установила је да је између 1991. и 1998. године жестока хуманитарна блокада Ирака од стране империјалне коалиције имала као последицу смрт 500.000 (пола милиона) ирачке деце испод пет година старости. А када је амерички репортер упитао Медлин Олбрајт, тадашњег америчког амбасадора у ОУН, да ли „добитак оправдава толико скупу цену“, добио је лаконски леден одговор: „Вредело је“!

На Западу ништа ново.

Џон Пилџер, истакнути лондонски аналитичар леве оријентације, подсећа (18. новембра) на његовом Твитер налогу да се на империјалном Западу одавно не дешава ништа ново. „Преносећи наредбу трупама за масовно бомбардовање Камбоџе (1969), Хенри Кисинџер је имао само једну лапидарну поруку: Ударити свом силом на све што лети и што се миче (на земљи).“ Модерна варијанта ове морбидне инструкције утеривања послушности другим државама и народима, по Пилџеру би гласила мало дуже: „Док Барак Обама покреће свој седми рат против муслимана од како се окитио Нобеловом наградом за мир, док Франсоа Оланд обећава немилосрдан атак на већ разорену земљу (Сирију), оркестрирање оваквог лицемерја и лажи постаје готово сентиментално сећање на Никсонову  злочиначку искреност.“

На Западу ништа ново.

Ко се још у Вашингтону сећа Пола Пота и камбоџанских Црвених кмера, слике и прилике данашњих џихадиста Исламске државе у Сирији и Ираку. И Црвени кмери су, подсећа нас Пилџер, били вандали који су почели као мала група, и баш као и Исламска држава били продукт „америчког програма апокалипсе“, тај пут у Азији.

[restrictedarea]

ТАЈНЕ ИНСТРУКЦИЈЕ Према самом вођи Црвених кмера Полу Поту, његов покрет је у почетку бројао пет хиљада слабо наоружаних герилаца, несигурних у своју стратегију, тактику и будућност, а када су Никсонови и Кисинџерови бомбардери Б-52 почели да изводе пројекат пацификације, „западни врховни демон (Пол Пот) није могао да се начуди његовој срећи“. Покрет отпора Америци растао је као печурка после кише. Американци су, у периоду од 1969. до 1973. године бацили на Камбоџу, подсећа нас Пилџер, еквивалент од пет атомских бомби каква је бачена на Хирошиму при крају Другог светског рата. Далека прошлост, рекло би се. Јесте, али прошлост која се, као законитост, понавља у животу Империје, од Рима преко Србије до данашње Сирије, после јучерашње Либије и прекјучерашњег Ирака.

И зашто се још једном не опробати у авантури кад је цена до сада била тако исплатива по нас, а тако скупа по друге? За почетак, то „нешто“ је већ најављени терор. У Сирији, Ираку, Јемену итд. демонстрираће се ослободилачка медицина са висине од тридесет хиљада стопа, док се још, у пуној иронији, није осушила крв од претходних третмана.

„Да би се помогле акције либералних снага (!?), посебан напор треба уложити како би се (физички) ликвидирали извесни појединци. Акцију мора да прати неопходна мера ширења страха … а инсценирање инцидената на граничним подручјима треба да обезбеди повод за интервенцију… ЦИА и САС (британске специјалне снаге) морају да употребе (сва) расположива средства – на психолошком и акционом плану – како би се подигао ниво напетости…“

Све ово дословце стоји у својевременој тајној инструкцији политичким, обавештајним и војним инстанцама Империје на територији Сирије, Ирака и Блиског истока уопште. Инструкција је настала још 1957, а толико је актуелна да јој није потребно никакво дописивање.

 

АКРЕДИТОВАНИ ДЕМОН ИМПЕРИЈЕ Поменути Џон Пилџер нас овде још подсећа да је 2013. бивши министар спољних послова Француске Ролан Дима, две године пре Арапског пролећа, изјавио за француски трећи канал ТВ ЛПЦ: „Био сам у Енглеској две године пре него што је почело насиље у Сирији. Тада су ми високи британски функционери поверили да се нешто спрема у Сирији. Чак су ме, тим поводом, упитали, мада у то време нисам био министар спољних послова, да ли сам спреман да у томе учествујем. Та акција је била дуже припремана, предвиђана и планирана.“

Данас је општепознати факат да је једини  прави „демон“ који се бори против Исламске државе, коалиција Сирије, Русије, Ирана и либанског Хезболаха. Једина „сметња“ одавно разрађеном плану је регионална сила, савезник Империје и чланица НАТО – Турска, која (у некој врсти ироније) све време и управо у тајној сарадњи са ЦИА, МИ6 (Британска контраобавештајна служба) и заливским монархијама, дотура оружје сиријским побуњеницма данас под именом Исламска држава.

Пре 40 година Никсоново и Кисинџерово бомбардовање Камбоџе пустило је духа из боце и нанело монументалне патње од којих се Камбоџа до данас није опоравила; да би остала пример „заједничког злочиначког подухвата“ Тонија Блера и Џорџа Буша у Ираку пре деценију, и британско-француске осовине на целом простору Блиског истока, данас, што се тиче Лондона, Дејвид Камерон наставља интервенционистичку опсесију блеризма.

И као да се ништа у историји модерног света није догађало, Дејвид Камерон сада хоће да (и после Ирака) бомбардује Сирију, две године након што му то Парламент није дозволио у првом покушају. Садашња трагична судбина Сирије директан је продукт интервенције западних демократија у сарадњи са заливским (сунитским) државама. Операција хаоса и даље се води из Вашингтона, Париза, Лондона, како би се, у широј геополитичкој игри срушио проруски режим Башара ел Асада. Иронично, кад се све сабере, ове је уједно и објашњење зашто су Исламска држава и друге џихадистичке групе толико ојачале. Обавештајни подаци у Лондону говоре да је Исламска држава тренутно најбогатија екстремна група на свету.

 

ПАРЛАМЕНТАРНА ВЕЋИНА ЗА МАЛИ РАТ После недавне трагедије у Паризу, ветар је дунуо и у Камеронова једра. Осокољен је и готово уверен да ће му јавни страх после Париза, уз медијско ударање ратних бубњева, обезбедити парламентарну већину за још један мали рат који је, како говоре информације, оркестриран и планиран у британским тајним кабинетима, заједно са другим џихадистима империјалне демократије преко Канала и Атлантика.

„Глобал рисерч“ од 27. новембра оцењује како је Камеронова намера да „прогура“ кроз Парламент одобрење за бомбардовање Исламске државе у Сирији најмање уперена против ИД, него да му је први и крајњи циљ промена режима у Дамаску. Британски премијер, иде даље теза, жели да буде део кампање која ће да оправда британско присуство у Ираку, доведе до декомпозиције Сирије и обарања Асада. И сасвим у складу са овим геостратешким пројектовањем хаоса стоји медијски потпуно скрајнута информација да се на Острву спрема дводневни састанак о „парламентарним перспективама и одговорима“ на изазове европској безбедности. Позивнице су одаслате на адресе свих којима је Русија трн у оку, а прва и главна тачка дневног реда је позив учесницима да се спреме на тему: „Руска акција у Украјини довела је до повећања забринутости за распламсавање других сукоба – до новог, опасног нивоа; посебно што Москва може овакву тактику (Украјина) да примени другде у Европи.“ И даље: „Јасно је да, с обзиром на степен опасности (од Русије) треба ангажовати цео инструментаријум који стоји на располагању европским државама како бисмо усагласили заједнички одговор. Разматрање ових мера треба да укључи питање безбедности граница, економске инструменте, наше контрапропагандне могућности и нове механизме за брзо упућивање цивилних и војних посматрача у арену сукоба.“

У предлогу „за размишљање“ учесницима није једино поменута атомска бомба као део „инструментаријума“.

На Западу, заиста, ништа ново.

[/restrictedarea]