Љубица Миљковић – Надежда међу Србима, некад и сад

Разговарала Биљана Живковић

Никада не бисмо смели да заборавимо родољубље Надежде Петровић, и то како је ова велика уметница показала да је на темељима традиције могуће градити и стизати до неслућених висина – каже наша саговорница, историчар уметности, саветник и кустос у Народном музеју, аутор значајне изложбе посвећене српској сликарки

Надежда Петровић, захваљујући Народном музеју и Дому Војске Србије, домаћину актуелне београдске изложбе (траје од 19. новембра до 24. децембра), оживела је пред публиком својим делима и духом. Сто година од сликаркиног упокојења, под сводом ДВС славила се уметност, лепота, отаџбина и човек. Не памти се толика посећеност и исказивање таквог поштовања ни делима живих уметника. О личности једне од највећих српских сликарки за „Печат“ говори Љубица Миљковић, историчар уметности, која је за ову изложбу сачинила зналачки одабир Надеждиних слика.

„Захваљујући својој уметности и свему што је урадила, Надежда Петровић живи са нама, а њена платна чине срж поставки најугледнијих српских музеја и галерија. Можда смо је сада приближили млађим нараштајима који још нису имали прилику да упознају њено стваралаштво и заслуге. Народни музеј је приредио самосталне изложбе ове изузетне жене, хуманисте и уметника у Београду, Љубљани и Скопљу (1959), Чачку (1973), Лесковцу (1977), Земуну (1984), Минхену (1985), Ваљеву (1986), Сремској Митровици и Шиду (2000) Краљеву (2001), Шапцу и Пријепољу (2002), Нишу и Суботици (2005), Зрењанину, Пироту и Врању (2006), Крушевцу, Чачку и Новом Саду (2007). Истакла бих ретроспективу Пут части и славе, поводом сто двадесет пет година од њеног рођења у Београду (1998), која је потом гостовала у Чачку (1999) и Новом Саду (2000). На изложби у Великој галерији Дома Војске Србије први и најугледнији међу музејима Србије приказао је врхунска остварења из своје пребогате ризнице“, каже на почетку разговора Миљковићева говорећи о најновијој актуелној поставци 70 слика Надежде Петровић.

Које су изложене слике по вашем мишљењу најрепрезентативније, а која смо Надеждина уметничка дела имали прилике да сада видимо први пут?

Нисам имала тежак задатак да од 92 слике, које брижно чува Народни музеј, изаберем оне што најбоље упућују у узлете Надежде Петровић и врхунске домете српске уметности почетком XX века, међу њима су и неке дуго неизлагане. Репрезентативна је целокупна збирка слика Надежде Петровић, јер сведочи о мудрој сабирачкој политици и Народног музеја и некадашњег Уметничког одељења Министарства просвете, чији су референти били Вељко Петровић и Бранко Поповић. Први је касније постао академик и директор Народног музеја, а други професор историје уметности на Архитектонском факултету, који је као изузетан ликовни критичар и сликар, уједно Надеждин пријатељ, био и изванредан познавалац њеног опуса. Свакако да су ремек-дела српске уметности Ресник, Стабло у шуми, Жетва, Поречани, Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Аутопортрет, Острво љубави, Портрет сестре Анђе, Кеј на Сени, Језеро у Булоњској шуми, Плажа у Бретањи, Пастир, Косидба, Везиров мост, Везиров – Душанов мост, Косовски божури – Грачаница, али и многа друга платна на овој изложби, коју би морао да посети свако ко поштује Надежду Петровић и српско сликарство. Поједине Надеждине радове многе генерације нису виделе. На пример, Портрет жене у зеленом (1910), излаган у некадашњој Галерији Уметничког одељења на Теразијама, због оштећења насталих током Другог светског рата. Сада је враћен у ликовни живот захваљујући врсном сликару-рестауратору Радовану Пиљку, који је и сва остала дела припремио за излагање. Слике Портрет Савчице крај дрвета (1904), Портрет сестре Јеле (1905), Језеро у Булоњској шуми (1910) и Трг (1911) последњи пут су представљене пре три деценије у Новој пинакотеци у Минхену.

[restrictedarea]

Кажу да сте један од најбољих познавалаца личности и дела Надежде Петровић. Колико је она задужила српски народ, а како јој узвраћамо?

Нема у српској уметности сликара који је као она, и уметношћу и целокупном делатношћу, заслужио сећање, односно стекао право на вечан помен међу нама, наводим речи непознатог аутора текста које су на вест о њеној смрти објавиле „Нишке новине“, а ја искористила за део назива изложбе у Великој галерији ДВС. Надежда Петровић није само сликала, излагала и пратила збивања на европској ликовној сцени него се трудила да свестраном делатношћу допринесе напретку човечанства. Била је сликар, учитељица цртања у Вишој женској школи, покретач ликовних манифестација, ликовни критичар, аутор позоришне драме, једна од оснивача и први секретар Кола српских сестара (1903), члан више уметничких удружења, секретара Одбора за организацију уметничких послова Србије и југословенства (1913). Организовала је рад (1905) и изложбу (1907) Југословенске уметничке колоније – прве те врсте код нас. Бавила се ликовном критиком и, прва међу Српкињама, фотографијом. Поред обавеза повезаних са уметношћу, Надежда се посветила и активностима хуманисте. Носила је помоћ народима под турском окупацијом и предводила протесте против анексије Босне и Херцеговине (1908). О правима Срба и осталих поробљених словенских народа говорила је на скуповима код нас и, захваљујући знању француског, немачког и руског, у иностранству. Била је добровољна болничарка у Балканским ратовима (1912‒1913) и Првом светском рату. Морали бисмо да је поштујемо и одамо јој почаст због њених текстова из којих издвајам оне и даље врло поучне, које сам искористила за мото свог текста: „Уметници морају бити велики учитељи не само свог но свију народа, не само свог но свију столећа, племенитост њихова мора бити безгранична онако као што је природа безгранична у богатству и узвишености; [сликареви] погледи морају бити широки, ширих пространијих граница но што је његова палета и рад у који уноси своју слику […] Узалудно трошење своје унутарње снаге и енергије у беспрекидним личним борбама и донело нам је застој не само у уметности већ у свима правцима још младе добро неразвијене културе. Овај застој још се осећа свуда, из њега ми нећемо скоро изаћи радећи и даље овако, нехато и немарљиво.“

У ком периоду је стварала највећа уметничка дела и ком сликарском правцу је припадала?

Надежда Петровић спада у ред најзначајнијих уметника. Њено стваралаштво дели се на минхенски период (1898‒1903), са првом (1898‒1901) и другом (1901‒1903) фазом; србијански период (1903‒1910), са првом – Ресник и Сићево (1903‒1907), другом – импресионистичком (1907‒1908) и трећом – колористичком фазом (1909‒1910); париски период (1910‒1912), са првом (1910) и другом фазом (1911‒1912); ратни период (1912‒1915). Прецизнија класификација није могућа, јер у оквиру сваког раздобља има почињања и враћања, настављања започетог и стилског одступања. Надежда је ишла у корак са уметношћу у свету. Била је врло добро информисана о најактуелнијим тенденцијама, али није опонашала истрошене моделе него тражила нове могућности. Њено сликарство припада токовима сецесије, симболизма, импресионизма, експресионизма, фовизма и, на известан начин, наслућује апстракцију. Образована и даровита, са јасно исказаним ставовима уметника интелектуалца, успела је да остане своја и да припада свима. Зато су њена дела особена и свевремена, а могла би да се нађу у сваком светском музеју.

Изгледа да је она на најлепши, али и на најпродорнији начин приближила српско сликарство Европи, у првом реду Француској, Италији.

Надеждиним сликарством били су одушевљени стручњаци држава у којима су њена дела приказана на самосталним изложбама или у оквиру антологијских прегледа српске уметности, недавно у Холандији и Румунији. Већ и чињеница да су њену слику Жена са сунцобраном немачки историчари уметности изабрали за преглед импресионизма у Француској, Европи и Северној Америци, под називом Импресионизам 1860‒1920 (Ташен, Келн, 2013), сведочи о значају њеног сликарства.

Била је родољуб, учествовала је у Балканским ратовима и Првом светском рату, кажите нам нешто о том периоду Надеждиног живота.

Надежда је као добровољна болничарка помагала рањеним и болесним херојима. Нудили су јој место представника у Црвеном крсту, али она је изабрала прву линију фронта. Из њених писама види се колико је патила, посебно из оног са коте 915 Бранковац, према Мачковом камену: „Борбе вођене на том положају биле су више но огорчене и очајне, борбе за истребљење. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пукова, пет потпуковника из деветог IV прекобројног, IV првог и другог позива и 64 официра из 18 пука изгинуло је и смртно рањено а војника је остало на половини из свију пукова. Има чета које су остале од 450 људи на 120. Рањеника као што рекох, имали смо 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. А када отпочех да их појим, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, немогући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: Храбро госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они тамо остадоше. Кроз сузе јаукнух: Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију.“

Тренуци су били заиста страшни. Ипак, Надежда је сваки слободан тренутак користила за сликање. И у најтежим условима урадила је врхунска остварења, од којих се поједина налазе на изложби у Дому Воске Србије.

Надежда је била и космополитског духа, то сведочи о њеној универзалној уметничкој личности. Један је од оснивача Лиге за национална права народа у Паризу… Како то тумачите?

И одломак из Надеждиног текста сведочи о њеној љубави према људима: „Човек је сам лепота, савршенство природе. Природа је скупоцен ковчег од биљура, у коме се храни и развија савршенство његових облика са свима њему подређеним врлинама и лепотама. Природа је његов златни обмотач изаткан од сунчевих зракова инкрустрирани дијамант на златном беочугу богиње лепоте; савршенство међу лепотама органских облика тела у царству светова око њега. Сунчано средиште целокупне природе у које се сустиче сав сјај зрачног блеска целокупне природе. Лепота над лепотама.“ Она је била блиска идејама Светозара Марковића. После анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске монархије говорила је: „Сестре и браћо, 1878. године Европа је Берлинским уговором забола нож у срце српства, двема најлепшим покрајинама, Босни и Херцеговини. Наместо да је још онда оставила народу слободно самоопредељење, она га је бацила у ново ропство […] Скинула му је окове с ногу да би му лакше ставила ланце око врата. Треба да присилимо разбојничку нам отмичарку на поштовање наших националних интереса и слобода.“

Претходно је реаговала на Бурски рат, али и на многе неправде у свету. Зато није чудо што се у Паризу нашла међу оснивачима Лиге за национална права потлачених народа.

Надежда Петровић је поставила неке значајне темеље у националном смислу…

Као секретар Одбора за организацију уметничких послова Србије и југословенства, наговестила је потребу за уметничким павиљоном у Београду, предложила оснивање многих неопходних установа (Велике школе ликовних уметности, Галерије сликарских копија и садрених /гипсаних/ одлива, Југословенске модерне галерије, Уметничког одељења у Министарству просвете, Друштва за унапређење југословенске уметности), затим стварање Уметничке индустрије националног карактера, проширење уметничке наставе на Универзитету и на средњим школама, подизање српске или југословенске националне уметности и уметничке културе, унапређење позоришне декоративне уметности и много тога још. Захваљујући овим предлозима основани су Уметничко одељење Министарства просвете (1919), Музеј савремене уметности и Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић“ (1928), Академија ликовних уметности (1937) и Галерија фресака (1952).

Како је Надежда схватала југословенство и Србију у њој, за разлику од сербокроатистичких идеја које су нам, касније, лукаво наметнули. Она је у југословенским земљама видела и Бугарску…

Поједини историчари уметности истицали су Надежду као предводника модерне и уметницу интернационалног усмерења, што она и јесте била. Међутим, треба је посматрати као Српкињу која је покушавала да сачува врлине свога, али и сродних јужнословенских народа угрожених колонијалистичким претензијама осионих нација, вођених неутољивом глађу за све већим стицањем капитала и ширењем својих граница. Предана југословенској идеји, често је у својим текстовима објашњавала: Удружени Југословени створиће за себе своје сталне изложбе, на којима ће конкурисати само Југословени, створиће своју школу и своју засебну историју уметности, која ће у општу историју уметности ући као целина онако, као италијанске са својим разним школама, немачка, француска итд. Надежда је у оквиру Југословенске уметничке колоније окупила словеначке, хрватске, бугарске и српске сликаре. Међутим, бугарски уметници су се сами изопштили из југословенског савеза, највероватније подстакнути и политиком свога краља. Матија Јама, познати словеначки сликар и Надеждин пријатељ, известио је свог угледног колегу Рихарда Јакопича о дешавањима на Другој југословенској уметничкој изложби у Софији: „У Србији све се меша. Чуо си о афери кронпринца, хтели су неки да збаце краља Петра. Мени се чини да је Петар поштењачина, који сасвим право југословенски мисли, непријатељ је Германа и да би волео да се Југословени уједине. Зато је он велики трн у оку Аустрије и Немачке, и зато они тако шире незадовољство против њега, и можда ће га на крају свргнути са престола и на њега поставити принца као што је Фердинанд, бугарски кнез, који се ни на какав начин не би хтео Аустрији или Немачкој да замери. Он бежи кад Југословени стижу и подсмева се Југословенској идеји тако што шаље телеграм, како то је било на отварању изложбе: ’Ја поздрављам ту најновију тезу-хипотезу.’ Мислио је на југословенску идеју. Такви комедијанти су врло вољени и не шкоде никоме. Петар је пак опасан, јер је васпитан у француској војсци и рођен је Словен.“

Надежда се и уметношћу борила за праведније односе међу људима: „Тежња Југословена у слагање у један сноп, унела је и међу нас слободом размењене нове културне тежње и жеље за уједињењем, за ултрисањем уметничких осећања и филтрирањем капиталистичких тежњи, које су отпочеле и нас овако мале да гуше и море.“

Одупирала се потчињавању великим, безобзирним и безосећајним народима, који мисле само на сопствени развитак и не прате уметнике формиране под њиховим окриљем, који су у својим малим државама остварили врхунске резултате.

Какви су били њени последњи дани? Шта у њеном раду, животу и личности, ми, Срби, никада не смемо да заборавимо?

Надежда је несебично пружала помоћ као болничарка, а сваки тренутак предаха користила је за сликање. Бранко Поповић је оставио запис о њеним последњим данима: „Уз литар најбоље каменичке шљивовице, коју сам јој по жељи био донео, претресли смо тада за последњи пут важна питања нашег младог сликарства. То је био разговор достојан уметника и јунака Надежде Петровић и њених дивних платна […] и сама смрт затекла ју је у раздраганости и у неизмерном богатству и снази.“

Никада не бисмо смели да заборавимо да је Надежда Петровић показала како се на темељима традиције гради и стиже до неслућених висина. У себи је спојила све крајеве у којима живе Срби. Родила се у Чачку, 11. октобра 1873. Њен отац Димитрије Мита Петровић (Београд, 1852–1911) по мушкој линији порекло води из породице која се из Херцеговине преселила у Подриње, а по женској једне од многих фамилија са Косова и Метохије што су, после Велике сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем, нашле уточиште у Земуну. Њена мајка Милева Зорић (Тител, 1852 – Београд, 1912) прешла је из Аустроугарске монархије у Србију на предлог свог ујака Светозара Милетића, правника, политичара и борца за права Срба. Тако су Надеждини родитељи били учитељи у Чачку (1869–1879) и Краљеву (1879–1884). Обоје су одлично познавали историју, књижевност и сликарство. Залагали су се за друштвени препород, ослобађање од празноверица, просвећивање народа и боље услове живота на селу.

Шта би данас рекла Надежда, када многи српски уметници продају веру и народ, слике, књиге, себе – за вечеру?

Навешћу Надеждине речи: „Уметност права и истинска мора бити национална уметност и поред свих интернационалних основа, које јој се постављају при њеном стварању.“ У ово време губљења идентитета, великих социјалних разлика, незапослености, обесправљености и вулгаризације друштва цитирала бих и њена уверења: „Трошна слика човечјег организма који је дух оставио, живо је гробље моћи и живота оног великог човека творца. Ови фантоми који у дроњцима пале огањ, на разривеном огњишту старих сјајних дворова, крешу још последњу искру, последњи су уздаси старог похабалог сјаја и утрнулог живота; на томе живом гробљу на костима њиховим, подићи ће се чврста зграда, којој ће подлога бити рад, истина и једнакост.“

Она се борила у сваком тренутку за хуманије односе међу људима. Зато није дозвољавала да уметност скрене странпутицом и одврати човека од живота. Не смемо да заборавио ни овај њен савет: „Кад се остали организам предаје трулежи и претварању у ништа, једни кичицом, а други речју и словом остадоше духом, идејом и мислима својим међу нама вечито, да с нама живе и да нас преживљују.“

За разлику од данашњих уметника који корене српске ликовности траже махом у фрескама и духовности коју повезују са православљем, Надежда је прва за изворима трагала у народним рукотворинама: „О уметничким способностима и осећањима у нашег народа служе нам за доказ сви производи народне домаће радиности, сва умотворина његова. Необичним оригиналним компоновањем мотива, линија и боја, жене допуњавају и израђују своја плетива и тканине, сваку шару она друкчије развија и њено постајање објашњава; младићи шарају фруле, оружје, гусле, преслице, довратке, посуђе у металу и дрвету, утискујући у њих сву поезију своје сањалачке душе; он маштајући пева и осећа дубоко и топло, што у песми започне то доврши ножићем, шараљком и алатком. Ову просту уметност треба усавршавати, образовати, створити од ње националну уметност, а ово ће бити могућно само образовањем способности које се налазе у нашем народу.“

И поред огромног броја посетилаца на отварању изложбе, ипак је очигледан изостанак министра културе, или оних којима је место било тога дана у ДВС, ако поштују свој народ и наше хероине! Зашто је то тако?

То би требало да питате министра културе и остале који нису дошли да одају почаст Надежди Петровић, а морали су. Пренос њених посмртних остатака из Ваљева, 1. јуна 1935, повезао је Народну одбрану са свим националним, културним и хуманим организацијама. Спровод је кренуо од Министарства социјалне политике, а свечана академија одржана је у сали Коларчевог Народног универзитета. Претходници су знали да се одуже жени уметнику и хероју. И сада су се окупили сви који цене праве вредности и поштују традицију. Надежда је повезала Народни музеј и Медија центар Одбрана, али не и Министарство културе и Министарство одбране. Директор Медија центра Одбрана пуковник Стевица Карапанџин и државни секретар Министарства одбране Ненад Нерић дивно су говорили и доказали нам да има наде за све нас. Исто је учинио и Александар Ђурић, председник Друштва српских уметника Лада, које у континуитету најдуже траје у Европи, а чији је члан била и Надежда Петровић, персонификација полетног времена, у којем су многи уметници били родољуби спремни да се због слободе и народа одрекну живота, свесни да потомцима морају да буду пример за угледање.

 

Биографија

Љубица Миљковић, историчар уметности, музејски је саветник и дугогодишњи кустос Народног музеја. Претежно истражује српско сликарство прве половине XX века. Бави се и ликовном критиком. Члан је селекционих комисија, жирија за награде, савета галерија и установа културе. Аутор је многобројних изложби, студија, каталога, монографија, сценарија телевизијских емисија итд. Покренула је и уређивала лист Гласник Друштва пријатеља Народног музеја. Почасни је члан Друштва српских уметника „Лада“. Добила је Златну значку КПЗ, Велику награду „Ладе“, Награду „Михаило Валтровић“ за животно дело, Награду Задужбине „Илије М. Коларца“, Диплому Галерије Матице српске, поводом 150 година од оснивања ове установе, као и низ других стручних признања.

[/restrictedarea]