ИЗЛОГ КЊИГЕ

Уз нови превод „Проширења подручја борбе“

Нове-старе досетке „пророка апокалипсе”

Пише Никола Маринковић

Мишел Уелбек, аутор овог романа, игра двоструку игру: сви искази о савременом друштву припадају некоме коме по дефиницији не би требало веровати, али се искази понављају, те читаоцу сугеришу да би требало да им верује, поготово када се тичу последица сексуалне револуције

Двадесет и једну годину после француског праиздања и девет година после првог српског превода истог, поново је објављен дебитантски роман Мишела Уелбека „Проширење подручја борбе“ („Booka“, Београд, 2015), у преводу Владимира Д. Јанковића. Разлога за ново издање свакако је било. Прашина коју је подигао Уелбеков најновији роман „Покоравање“, чији се излазак из штампе поклопио са терористичким нападом на редакцију часописа „Шарли ебдо“, само је додатно појачала утисак сензације који прати свако литерарно остварење овог аутора. Поновно враћање на његов први роман зато би требало да води ретроспективном читању, тј. да у првом делу види корен свих каснијих остварења, што је домаћа критика урадила. Пажљивије ишчитавање, међутим, наводи нас на опрез.

ЖИВОТ ОЧИШЋЕН ОД СМИСЛА Тематика Уелбекових романа разговор о њима непрестано скреће у ванкњижевне воде, чиме сви, и они који Уелбека хвале и они који га куде, понављају стару грешку: разумевају уметнички обликовану причу као истиниту, а не као тек вероватну, као да Аристотел још у своје време није поставио границу између ова два за разумевање Уелбекових проза врло битна термина. Сам Уелбеков стил приповедања упозорава на ову грешку, и управо стога је добро што се појавио нов превод „Проширења подручја борбе“ на српски језик, сада када застрашено и сензацијама склоно јавно мњење од овог писца покушава да направи пророка апокалипсе, што је уосталом само изговор за сопствене изневерене наде.

„Проширење подручја борбе“ је роман исприповедан у првом лицу. Већ та чињеница би требало да буде довољна да се уместо о критици наслеђа сексуалне револуције ипак прво говори о томе ко то наслеђе уопште критикује и на који начин. Уелбеков јунак је програмер, дакле на позицији која симболизује савремене концепције професионалног остварења, али поседује све особине декадентних јунака модернистичке прозе с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Такав јунак, што је делимично случај и са „Проширењем подручја борбе“, јесте декадентни резонер који коментарише уместо да дела, обично изопштен из друштва и у егзистенцијалној ситуацији у којој је коментарисање још једини чин за који је способан. Попут Камијевог Мерсоа, и Уелбеков јунак је само посматрач сопственог живота очишћеног од смисла: „Одавно ми већ смисао сопствених поступака није јасан: или боље рећи, није довољно јасан. Мимо тога сам, мање-више, у позицији посматрача.“ Управо ту се Уелбек показује као приповедач који не жели (само) да буде коментатор друштва јер ове речи припадају лику већ оформљене психијатријске дијагнозе, па се поставља питање – може ли му се веровати? Уелбек тако игра двоструку игру: сви искази о савременом друштву, дакле, припадају некоме коме по дефиницији не би требало веровати, али се искази понављају, те читаоцу сугеришу да би требало да им верује, поготово када се тичу последица сексуалне револуције. Тиме се, уједно, коментарисање ових последица испоставља тежишном тачком текста, који функционише на танкој граници између приповедања и есејизирања.

ФЕНОМЕН АПСОЛУТНОГ ОСИРОМАШЕЊА Јер ако бисмо покушали да одговоримо на позив за препричавањем овог романа, схватили бисмо да у њему радње готово и да нема: тридесетогодишњи програмер по задатку обилази неколико места у провинцији са сексуално фрустрираним колегом. Колега гине, јунак се враћа у своју усамљеност и постепено психички оболева. После неуспешног лечења у психијатријској установи враћа се у завичај, али ни тамо не успева да повеже сопство у целину – за разлику од приповести. Дакле, у питању није приповедање да би се предочио некакав догађај већ је интенција другачија: „Кад не бих писао о ономе што сам видео, много бих патио – много, можда и мало више него да не пишем. /…/ Писање не доноси богзна какво олакшање. Оно вас враћа путем којим сте дошли, оно вам помаже да одредите шта је шта.“ Стога се ситни догађаји нижу, јунак их коментарише што непосредно, што посредно (као у случају уметнутног одељка ненаписаног романа), али сем постепене дезинтеграције сопства другог кретања нема.

Резонанца је стога на мушко–женским односима. Готово да нема поглавља у којем се приповедање не претвара у коментар о суштинској опосредованости сваког еротског контакта, било сексуалног, било емотивног (ако такав у Уелбековом роману уопште постоји). Јер, сексуална дерегулација није олакшала ствар људском либиду већ је само отежала његово ослобођење, уневши принцип такмичења и конкуренције и на ово поље: „Као и економски либерализам ослобођен свих кочница, а из истоветних разлога, сексуални либерализам производи феномен апсолутног осиромашења. /…/ У једном пак савршено либералном сексуалном систему, неки воде разноврстан и узбудљив еротски живот; други морају да се задовоље мастурбацијом и самоћом.“ У таквом свету Уелбеков јунак-приповедач наметнуто подручје борбе доживљава као нову присилу конвенција која води „бесповратном слому“ јер се тиче оног дела личности који за то има снагу.

НИЈЕ НАМ ДАТО Такав слом управо се и десио јунаку-приповедачу „Проширења подручја борбе“, па би се могло рећи да је читава Уелбекова политички некоректна и шокантна проза, написана у тренутку када је и даље важила Фукујамина девиза о крају историје и потпуној доминацији неолибералне демократије, заправо само једна субјективна истина. По форми она то заиста и јесте. С једне стране, ова чињеница отвара питање о феномену књижевног ангажмана: могу ли се критиковати темељне вредности (ако су вредности уопште, питао би се Уелбеков јунак) савремености, а да то не буде опосредовано фикционалним ексклузивизмом књижевности, који треба роману да прибави лукаво оправдање зашто се бави нечим што је поражено и затворено у подсвесну прошлост друштва? С друге стране, ако искази Уелбековог јунака – приповедача – психичког болесника ипак одјекују у јавности која себе доживљава нормалном, није ли онда потребан макар подсвесни, прикривени и саморазумевајући отклон од савремености да би се на Уелбеков роман позитивно реаговало?

Мишел Уелбек на ова питања не може да одговори нити, као писац, то треба да чини. Зато сваки Уелбеков читалац мора да је начисто у којој мери је и сам изопштеник из модерног друштва, декадент макар чињеницом да се у тексту препознаје. Ако је веровати јунаку „Проширења подручја борбе“, управо је уживање у читању савршено довољно за срећан живот. Али и ту му треба веровати, такав живот нам није дат.

Видљиво и невидљиво

Пише Селимир Радуловић

У наративним и лирско-рефлексивним низовима Бојана Јовановића, у којима се сустичу свето и профано, урбано и рурално, традицијско и модерно, у строго организованим и контролисаним стиховно-строфичким целинама, находи се све оно што снови овога света допуштају

Драма савременог човека и савременог света самерљива је у теми видљивог и невидљивог. Све оно што је, данас, видљиво мери се и вреднује, а оно што је невидљиво превиђа се и занемарује. А од тог невидљивог, скривено-склоњеног, зависи судбина савременог човека и савременог света. Присетимо се, на трен, илустрације ради, фрагмента из Давидових псалама (21,7) – Ја сам црв, а не човек. За оне који су све знали, а нису говорили, који су, и данас, на свеосветљено небо уздигнути, скривено значење наведеног фрагмента је исто као када Он каже – Ја сам Бог, а не само човек. Онај који је, скривен, отишао тада, заправо, долази, будући се, истински, открива. Он који се, откривајући се, скривао и, скривајући се, откривао остаје скривен и после откривања и откривен и после скривања. Стога се у Јеванђељу по Луки (24,31) и вели да, чим су Га препознали, на путу за Емаус, Њега нестаде! Поставши невидљив, пошто су га познали, Он, заувек, остаје са својим ученицима – на невидљив начин бива виђен.

Као што рекосмо – савремени човек поседују вишак смисла само за видљиво, за откривено. Он заборавља да су сви дарови које има унутрашњи и спољни, и видљиви и невидљиви, Божји дарови, а не наши. Присетимо се, опет, речи Господње – Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5). Ако хоће да дође до истине, односно да се спасе, јер је у познању истине, заправо, спас, савремени човек мора да се суочи са значењима које се находе иза двери невидљивог.

Један од ретких савремених српских песника који је, на свој начин, окренут, свецелим својим бићем, том невидљивом свету, у времену у којем машине и гвожђа управљају човеком, па су и људска срца налик машинама и гвожђу, који на један тихи и посредовани начин говори о узбурканости душе земаљске, јесте Бојан Јовановић. Не губећ’ време у смеху и шали, јер се оно, време, не враћа, овај аутор, сваком целином Поновних рођења, изабраних и нових песама, у девет поетско-поетички уједначених циклуса, са знаковитом уводном целином, оверава да није искусан онај који није искушан, навешћујући шта нам ваља чинити – да се не ослањамо на туђе ноге, да не гледамо туђим очима и чујемо туђим ушима, да нам душа не би туђовала, седећи гладна за туђим столом.

ВИШЕСМЕРНА ИМАГИНАЦИЈА Бојан Јовановић је уметник богате вишесмерне имагинације – песник, антрополог-етнолог, филмски радник. Следећи утиске стишаног, а не запањеног, мозга, хватајући се зрелих, а не зелених, плодова, сведочећи о мноштву историјских слојева, овај аутор у Поновним рођењима, кристализованим и сведеним песничким говором, оверава први закон песничког искуства – кад песма превазилази мисао. И све је, у овом избору, сложено по мери – песник је онај који надахњује, његова имагинација је јединствено путовање, уз чију се помоћ наслућује прелаз од једне ка другој обали. Песничка имагинација се, надаље, природно узглобљује у језик, обликујући веродостојно ткиво духовности, ослобађајући се стварности. Јовановићеве песме су, по правилу, организоване у неколико невеликих строфичких низова, с два или три стиха, са заокруженом осом значења; дарови најнепосреднијег искуства отварају се семантичким обасјањима у завршном делу песме, из којих се и изводи њен наслов. Укрштај и преплитај динамичних наративних и дескриптивних низова, с минималном лирском и сликовном сенком, језгровитост исказа и фокусираност смисла, плод су ауторовог дугогодишњег искуства у ткању утанчаних хаику везова. Његов језик је амалгамација класичног и урбанизованог (осавремењеног) песничког језика, тако да се, примерице, у истој песничкој целини, готово додирују лексеме сталноцветајући и хијерархија, или, у наслову, лексеме пророчка и доколица. И још – наслов сваке песме, без остатка, закровљује значењску јединицу која се у песми разлистава, а изненадни просев једноставне песничке слике не нарушава већ обогаћује, постојећи стиховни поредак, усмеравајући ток речи к новом циљу. Реч је, дакле, о одмереном (контролисаном) песничком говору, с јединственом и уравнотеженом ритмичком дикцијом, где су и мисао, и језик, и слика увезани једва видљивим нитима. Сведочећи из средишта духовног зракозарја, с незнатним бројем пенастих поетско-поетичких пројава, Јовановић као да предочава да је од знања користи мало, односно, да једино музе знају коме и колико предстоји века. Стога је, уз ритмички и семантички уравнотежене (и довршене) строфичке целине, важан и рад срца које указује на скривену дубину описанога. Сведени и огољени поетско-језички свежњеви Поновних рођења, у којима се обзнањује да се, сагласно Божанским таблицама и законима духовним, само из земље родљиве нова рађају бића, као да оверавају речи Схоластика, из Толе, што је, у испосници, четрдесет лета, носио слабости своје, који је говорио да је неопходно штедети речи, јер је језик опасан – у стању да разори и оно што се, уз много напора, стекло.

И ПЕСНИК И ЕТНОЛОГ Српској поезији, у другом десетлећу 21. века, предстоји тежак посао – да скине јарам прљавштине и порока. Вишегодишњи преопасни досовски (идеологизовани) повез преко очију отворио нам је очи. Прогледали смо, враћајући смисао који је уклоњен за година мучења и срама. Српски транзициони књижевни скакавци, брбљиви и брљиви, недаровити и бестидни, обеснажили су начело да је ритам откуцаја срца песника неопходно ускладити с откуцајима Божанственог састава света, тражећи спарушене цветове (псеудо)поезије у праху свакодневног живота. Иако у књизи, која је написана за све и ни за кога, филозофов јунак, који призива добри ваздух Истока, каћиперно и осветнички, вели да песници сувише лажу (иако је и сам песник), песнику је, и данас, дато, будући је ослоњен на вечноживо дрво, да домаши непостижно, чак и оно што у срце човека не дође. Песничко надахнуће има ту моћ да, успостављањем новог поретка небеских знамења, обнови помало заборављену душу света. Песма је прасак ћутње који омогућује будној ћутњи да живи. Њена мера је неисказива. Помислите само колико је оскудно живо трајање у односу на трајање које је створено у песми. Хоћу рећи да је рад пера које говори, које хвата звук, и неми и чујни, хармонизован с радошћу даха, с веродостојном срећом дисања. Својом новом књигом изабраних и нових песама Бојан Јовановић је указао на могућности пута од босоноге сенке ка сенци одолелој, од обездушеног текста до оног написаног из срца, у времену када и анђеоско перо клизи каљугом, када, тек-тако, промичу подручја љубави. У његовим наративним и лирско-рефлексивним низовима, у којима се сустичу свето и профано, урбано и рурално, традицијско и модерно, у строго организованим и контролисаним стиховно-строфичким целинама, находи се све оно што снови овога света допуштају. И мада он воли да каже да када песник говори етнолог ћути, он је, етнолог, извесно, ту, маскиран, цедећи митске корене песме, дозвољавајући неодољивим зрацима унутрашњег црног сунца да се размахну. Тако песник, уистину, још више подиже стасалог етнолога. Његов душекорисни песнички говор плени лепом мером разоружавајуће простодушности, указујући на то колико је оскудно трајање стварности у односу на трајање у песми. Његова поезија чини могућим синтезу мисли и имагинације, јер, на примерен начин, спречава јалови поход мисли ка широм отвореној продавници слика. Ако, као што сведочи песник, самовољни ветар савремености надима истањену душу и брише свако исписано слово, између њега и света, запитамо шта нам преостаје, одговор налазимо, такође, код песника – у оном неопходном једру душе (Со), да би избегли узнемирено лице, с очима на роговима (Пев), варљивих и помућених кнезова таме, што нас веју у ситу земаљском, у претешком Божанском дару, којега песник именује у песми Хелдерлин, симболички издвајајући песника песника, односно песника над песницима, али и у повратку песми Божјег закона, која обеснажује нове стране света, у којој се пита да ли је душа његово или он њено скровиште. Нарешен од Господа свим лепотама духовним, Бојан Јовановић је прегнуо да реши велики задатак. А коме је много дато, исходи из речи јеванђеоске, од њега се и много тражи.

Као зрак сунца, рађајућег, што, кроз прозор, улази у кућу, па све осветли, дижућ’ и најмањи трун прашине, тако нас и овај песник, отменим и језгровитим песничким говором, уверава да је, када обневиде очи душевне, мало дара у праху свакодневног живота.

Кап бола у кап мастила

Пише Рајко Петров Ного

Петровданским вијенцем награђена књига поезије Зорана Костића (1948) Сто једанаест (старих и нових пјесама 1972–2012. по ауторском избору) похвала је колико поезији толико и антологијском самосамеравању за које би строги критичари рекли да је широке руке, а овај пристрасни читалац да је таман како треба

Сви најважнији топоси поезије Зорана Костића ушли су у овај избор. Зато је ова књига колоритна хроника вајкадашњости и садашњости нашег патничког племена преломљена кроз незацељену породичну рану детета коме су оца на Голи оток одвели да тамо зачама девет годиница и да га отуда пусте тек да би код куће умро.
Та драма очинства и синства дата је као привиђење ноћи која траје „цио вијек мрака“, као худа оставштина скромног покућства и ретких очевих књига чија ће се слова у сину позлатити, као античка драма породичне оданости и женског херојства са којим су наша сирочад претрајавала, као апотеоза светом сиромаштву и непокорности. Ту Костићеву сиромашку фугу – у песми „Дрвљаник“ – смеоно оглашава петао, „официр свјетлосне смјене“, а на његово јутарње кукурикање још смеоније и раскошније хорски одговара „сложни потпури пурпуру обзорја“, многогласни пернати шумски врвеж. Тај озвучени јутарњи поход, по неком дубљем протоколу природе, свечаним је учинио ходочашће до Никшиног родоначелничког киљана, до заувек у душу детета угравираног сопства. То за цели живот остаје, јер „никад не блиједи, него се понавља“, као опсесивна, раном раздвојеношћу и рањивошћу зарађена, непатворена лепота, као утеха од које се, на крају крајева, и пише поезија.
Чак су и љубав и венчање с Рускињом Јеленом Трепетовом, крај Цар-звона, у Русији („Вијенац за Трепетову“) превасходно виђени и доживљени као испуњени завет предака, врхунац колективне чежње – „за све под земљом што је моје,/а вођаше ме Москви ближе“ – дакле као обол очинству и верно, одано, светрајуће синство.
А од овакве оданости пострадалом оцу и очинству до синовљеве љубави за отаџбину – нарочито када је отаџбина, као и отац, на дуговекој робији – само је један, мален а неумитан корак, јер су те две љубави од исте твари од које и привиђења и снови.
Поезија Зорана Костића и није ништа друго до прекодирани, у модерне версе упевани „пој сувог јавора“ наше тужне повести. Тај у римоване дистихе, катрене и сонете упаковани пој и прекодиран је зато да би Костићев глас допро до заборавних данашњих; да би се наша косовска даворија некако, како-тако, чула „у овом глувом добу, непјевљивом“. И да би двоструко одјекнула у претку и потомку.
У аутопоетичкој песми „Гусле“ – „гусле, вјечности у тренутку живом“ – песник себе и види као беочуг у ланцу, као оно „козле“, „коњића“ што се ставља под струне да би се очинска тужаљка по дубини чула. И премда себе унижава (да би се узвисио) до безначајности међу највећима у племену, он ипак зна, а и читаоцу ставља до знања, да је то козле „тоболац до звучности пуне“, и да без његовог таквог прилога колективној песми нема ни пунине у његовим стиховима. Због тога се и усуђује да у племенски низ и ред стане и међу велике се уброји, јер без тог низа и реда канда и он не постоји. Отуда гнев и гађење на оне који су то побркали, отуда покуда и бич персифлаже, нарочито у песми „Црњ“, у којој се за садашњу Црну Гору, где траје интензивна „истрага предака“, резигнирано каже да је „Црна Рупа родна“.
Онај који је у такав ред стао и вајкадашњост и садашњост јасно види и не брка лествицу вредности, не брка хијерархију. Као и код Пустињака Цетињског и код Зорана Костића „Обилић над сјенима влада“. Али Костићев Милош Обилић нема ватрене већ мирне очи. Његошев Милош гордо иђаше
Страшном мишљу прсих надутијех,
Кроз дивјачне тмуше азијатске,
Гутајућ их ватреним очима.
Код Зорана Костића Обилић је
Оран и љубак већ у зору рану
Јер само зјене пуне питомости
Могле су заћи под чадор Султану.
Овакав косовски заточник ближи је Дучићевом него Његошевом виђењу. У песми „Паж“ Дучић младога Милоша Обилића, између осталог, види и овако:
Али од Косова пође ли прам праха,
Затрепери цело срце соколићу,
Отворе се широм очи смарагдове.
Ни у ватрене, ни у питоме, ни у смарагдове очи, не гледа се лако када се оне одлучују да крену у изабрану смрт.
У овакве координате сместио је Зоран Костић и стару и нову нашу повест и рекао, колико удивителну, још више грку реч, а његове су се строфе – и поред версификаторске вештине коју је калио у метрички ненадмашној руској школи и у својим преводима – архајски, атавистички пресне, отимале складним стилизацијама и тако чувале тврд и посан језик свепрожимајуће несреће у постојаности нашега непокора.
Има Зоран Костић низ необичних песама где се ванредно користи каквим конвенционалним, тривијалним клишеима које пуни супротним смислом од уобичајеног, а у том комешају облика и смисла постиже такву зачудну језичку енергију од које нам понекад застаје дах. Узоран међу таквим песмама је давнашњи „Новински оглас“. Знам да се у давно време када је написана ова песма читала као велико претеривање. А данас се може читати као цинично надахнут и скоро операционализован шиптарски програм изгона Срба са Косова и Метохије. Песник пише да би горком речју опоменуо, упозорио савременике, а онда му се догоди да буде злогуки и тужни пророк историје као инверзне ироније.
Зоран Костић је своју штедру кап бола сасуо у кап мастила, а из те смесе настале су ове песме које су с правом Петровданским вијенцем овенчане.
У Калиновику, о Петровдану 2015.