Евалд Штадлер – ЕВРОПА ДА СЕ МОЛИ ЗА АСАДА

Да ли је свет на ивици великог рата?

Разговарала Наташа Јовановић

Тренутна ситуација у свету делом личи на ону пред Први светски рат. Као и тада, с једне стране пратимо логику великих сила које теже све већој моћи и доминацији, а с друге видимо немали број локалних нерешених проблема. Не заборавимо да је пре 100 година за улазак у рат, иако су припреме деценијама текле, био неопходан непосредни повод. Нећу да слутим зло, јер знам да Трећи светски рат може бити фаталан по цело човечанство, али морам да кажем да су услови за њега присутни. Битно је истаћи да у Америци постоје извесни кругови који желе и заговарају рат са Русијом. Разлог томе треба потражити у чињеници да је Русија у овом моменту једина сила која стоји на путу САД и њеној политици, каже у разговору за „Печат“, Евалд Штадлер, аустријски посланик у Европском парламенту.

Како тумачите изостанак озбиљне реакције НАТО-а на обарање руског авиона од стране чланице ове алијансе? 

Ствар је веома опасна. Први пут од завршетка Другог светског рата дешава се да једна држава, у овом случају НАТО чланица, руши војни авион друге земље и то на изразито војном ангажману. Овај руски ангажман одвијао се на територији државе која је тражила њихову војну интервенцију и помоћ. Није тајна да је Реџеп Тајип Ердоган финансирао и војно подржавао наоружане побуњенике, као ни то да је укључен у систем незаконитих испорука нафте са сиријских нафтних поља која контролишу терористи. Рушењем руског авиона турски председник је јасно ставио до знања да је једна црвена линија повучена и да за њега ни неко будуће чланство у ЕУ није важно. Узнемирава ме чињеница да након овог догађаја немамо јасно заузимање става од стране целокупне ЕУ, што значи да њена моћ није јединствена већ да је у рукама Американаца, при чему се, у целој причи, Турска поставља као аутохтона војна сила. Постоје сви политички предуслови за разбуктавање широког сукоба.

[restrictedarea]

Гласови који стижу из Велике Британије све су ратоборнији. Камерон тражи парламентарну већину за интервенцију у Сирији изједначавајући, како каже, два „зла“ – ИД и руског председника.

Радовао бих се када би британски народ заиста донео референдумску одлуку о напуштању ЕУ, јер је то једини начин да Француска и Немачка изађу из британско-америчког клинча. То би била највећа победа ЕУ и она би само тако пронашла своју аутентичну спољну политику. Но бојим се да се то неће догодити будући да је то последњи прави мост који спаја САД и ЕУ. Не заборавимо да је канцеларија бивше представнице ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон била устројена по узору на Стејт департмент. Тако се не прави ЕУ.

Како видите и процењујете удео англосаксонског фактора у недавним терористичким нападима у Паризу?

Не постоји јасан показатељ, али ако погледамо Жака Ширака и Герхарда Шредера, који су својевремено као главни играчи Европе могли да буду стављени у службу англосаксонског интереса, а нису, јасно је да европски интерес и англосаксонски са оне стране Атлантика не могу и не морају бити у свему истоветни. За разлику од њих Британци имају догму да је немогуће градити модеран свет без претпоставке да се ови интереси морају слагати. Исто то заступа и Ангела Меркел.

Тим за националну безбедност Барака Обаме у постојању Исламске државе не види никакву претњу. Има ли веће сатисфакције за аналитичаре који су у оснивању ИД препознали деловање англосаксонског фактора?

Изненађује ме толика америчка отвореност. Дан и ноћ пружали су логистичку подршку терористима ИД, и то не само у новцу већ и у наоружању, циљано дестабилизујући читав регион. Отуда не чуди што се Американци не боје Исламске државе. Није ли њихова марионета у Ираку Нури ел Малики пустио својевремено ИД да се распламса? Док је Америка била мотивисана тиме да се цело шире подручје дестабилизује, Турска је видела интерес нафте, а оружане сунитске милиције могућност директног финансирања од стране Катара и Саудијске Арабије, највећих савезника САД на Блиском истоку. Као Европљанина ме брине што ћутимо на све те чињенице. Обарање авиона може се протумачити и као директна опомена председнику Оланду да у Сирију не иде заједно са Русима. Наш највећи интерес би требало да буде да одржимо стабилне односе. Европа би требало да се сваки дан моли Богу да Асад остане на власти.

Сирија је постала и географски и стратешки фактор и то не само на Блиском истоку. План Американаца је пао у воду, што не значи да се крај сукоба у Сирији и око ње назире. Друга неуралгична тачка је Украјина. Каква су ваша очекивања везана за расплет ове ситуације?

Сирију и Украјину морамо гледати као јединствен проблем, и у данима који су пред нама видећемо како ће се које државе поставити према овом безбедносном изазову. По њиховом приступу проблему препознаћемо ко је заинтересован за мир, а ко за продужетак рата. У Сирији ће, верујем, јача руска интервенција довести до победе Асадових снага, те успостављања комплетне управе садашње владе у Сирији. Тек када Европа руској интервенцији буде имала шта да захвали, а не америчкој политици, изаћи ће на видело и питање Украјине, односно њеног решења и будуће федерализације. Уколико се то не деси, Американци ће Украјину користити као средство уцене. Марионете које седе у Кијеву делују у правцу ове стратегије.

Која је улога Израела у реконфигурацији геополитичког окружења?

Ако Израел жели трајан мир у региону, мора неоспорно да призна палестинску државу, и мора да престане са агресивном политиком истеривања муслимана. У свом арапском суседу ова држава мора да види интерес стабилних односа. Израел би требало да учини све да Асад остане на власти у Сирији, и да свакодневно моли Бога да у Египту на власт поново не дођу Муслиманска браћа. Неопходно је да Европа размишља о том проблему.

Да ли је Европа закаснила са одговором на мигрантску кризу, те да ли разлог томе треба потражити у чињеници да није реч о спонтаној већ о  усмераваној и финансираној „сеоби народа“?

Мигрантска криза је толико добро организована да не оставља места спекулацији да ли се ради о импровизацији. Американци и њихове организације су имале велику улогу у овој кризи. Када је реч о сиријским избеглицама сигуран сам да би се већина њих врло радо вратила кући после завршетка рата и у околностима да Асад остане на власти, јер њих из Сирије није истерао он већ исламска фашистичка струја. Занимљиво је пак да избеглице из Авганистана, Пакистана и Африке не траже да остваре свој статус у Бугарској или Румунији него у Аустрији и Немачкој. Још увек нисмо чули мишљење локалних влада, а камоли локалног становништва поводом целе приче. На крају је то уочила и Ангела Меркел, свесна да, уколико не коригује почетни став, може да изгуби позицију канцелара. Од културе добродошлице морамо доћи до културе поздрављања и растанка.

Може ли се уз извесну меру оптимизма сагледавати будућност ЕУ када се има на уму да она негира све вредносне системе на којима почива идеја о заједници народа?

У постојећем устројству конструкција ЕУ није одржива. Смањиће се на језгро чију осовину ће чинити партнерство Француске и Немачке, док ће на периферији фигурирати земље чије ће једино мерило битности бити не оно шта оне желе већ шта могу. Румунија, Бугарска и Грчка би могле да се нађу на самој маргини, Чешка, Пољска и Словачка би, у том случају, гравитирале ка центру, док би се близу самог центра нашла Финска. Или ће ЕУ бити темељно редефинисана или ће се распасти.

Шта по вашем мишљењу Србију чека уколико приступи породици европских народа?

Очигледно је да ЕУ Србију неће примити без њеног пуноважног признања Косова. Став о Косову као независној држави одавно је формиран у редовима чланица ЕУ. Поред свих осталих изазова који се налазе пред српским народом, сматрам да је кључно да се одреди према томе да ли је спреман на улазак у ЕУ по цену да остане без Косова.

Као посматрач кримског референдума истакли сте и упоредили случај Косова и Крима. Да ли овај међународноправни акт може истоветно бити применљив на руски и албански народ, ако је познато да Албанци као национална мањина нису ни могли да искористе право на самоопредељење?

Као посматрач референдума на Криму изјавио сам да се не може рећи да Косово има унилатерално право да се отцепи од Србије док то исто право није применљиво на питање Крима. По истом принципу ми морамо да третирамо и право на самоопредељење Каталонаца, Корзиканаца, Венета… Неопходан је јединствен поглед на право народа на самоопредељење. Европа мора да каже да ако се земље као Босна и Херцеговина и Косово налазе у некој врсти независности, колико дуго ће још ЕУ морати да их финансира. Да ли би икада Косово или Босна могле да преживе без помоћи ЕУ? Ако се ЕУ тога не боји, она је већ мртва.

Учествовали сте на међународној научној конференцији „Јалта–Потсдам–Хелсинки–Београд: У трагању за безбедним светским поретком“, одржаној прошле недеље у Београду. Какав је став учесника скупа, да ли је у оваквим околностима изгледна европска стабилност, могу ли се превазићи све противречности?

Повод конференције било је обележавање трију важних међународних годишњица – 70 година од Конференције савезничких земаља на Јалти, 70 година од Конференције у Потсдаму и 40 година од усвајања Хелсиншког завршног документа из кога ће потом нићи Организација за сарадњу и безбедност у Европи (ОЕБС), којом ове године Србија председава. Циљ је био да се подстакне изградња нове, европске безбедности. Разум налаже да се здрава структура не сме разграђивати, што је врло аустријски начин мишљења. Један од учесника је приметио да је прва европска конференција у Хелсинкију личила је Бечки конгрес после Наполеонових ратова. Бечки конгрес је ипак успео да сто година обезбеди релативан мир у Европи без светског рата. То је показатељ да је у Европи немогуће војним средствима успоставити мир, већ само проналажењем заједничког интереса на правној основи. Самим тим Русија се у овом тренутку мора гледати као партнер, а не као противник, и руски безбедносни интереси се морају узети у обзир, а не гурати испод тепиха. И ја се залажем да тако и буде.

[/restrictedarea]