Er ist wieder da

Опет он или, можда, они?

Пише Саша Францисти

Европа се променила. То је чињеница. Још само да се тој промени одреди смер

Европа последњих месеци као да дословно посрће под теретом неочекиване лавине избеглица и економских миграната, који су преплавили донедавно релативно мирну и стабилну заједницу благостања (да ли и блаженог незнања?). Међутим, када су последице неодговорне и безумне европске политике под потпуним америчким патронатом и снажном вољом прекоокеанског газде конкретно закуцала на врата, Европа је почела да показује и једно неочекивано лице. Сасвим другачије од оног које су њене бирократе упорно потурале као идеал: складан живот, социјална сигурност, расна, родна и верска равноправност, права човека, интернационализам.

Скорашњи покрајински избори у Француској показали су ту сасвим другачију слику. Оландови социјалисти убедљиво су поражени од екстремно десне странке Национални фронт Марин ле Пен. Шест милиона Француза одлучило је да свој глас да екстремној десници. И нико, наводно, не схвата зашто? То исто се пита и лист „Монд“, као и други медији у Француској, који су преплављени социолошким анализама феномена привлачности екстремне деснице за грађане „савршене Европе“. Аналитика „на трагу дневне политике“ није досегла даље од податка да је за Национални фронт гласало, према анкетама, 35 одсто младих у старосној групи од 18 до 24 године и групи од 25 до 34 године. Можда су анкетарима промакли расни немири у Лилу и Паризу прошле године, масакр над члановима редакције „Шарли ебдо“, терористички напад у Паризу? Да ли је ипак сваки четврти Француз који је изашао на изборе реакционаран, ксенофобичан и надахнут идеологијом супротном вредностима Републике (мада ретко ко може са сигурношћу да каже које су то вредности Републике настале у време тзв. процвата гиљотинизма). Једино је републиканац Никола Саркози исказао разумевање за разочарање Француза, али је проблем у томе што он мисли да је то због владавине социјалиста.

[restrictedarea]

По свему судећи ни Себастијан Курц, млађани министар спољних послова и интеграција Аустрије, није дорастао „вредностима Републике“. У скорашњој изјави Курц је приметио да је неопходно хитно затворити многа исламска обданишта. До таквог закључка дошао је на основу студије професора Еднана Аслана из Института за исламске студије Бечког универзитета. Курц се оградио тиме што је рекао да није против приватних, верских обданишта, без обзира на веру, али да је проблематично то што постоји жеља да се деца заштите од већинског друштва. Многи родитељи, како се наводи, желе да за њихову децу буде створено стопроцентно исламско окружење, а иза тога је жеља да заштите децу „од већинског друштва, од неморала“. Он напомиње да је то одгајање деце у паралелном свету подржано новцем пореских обвезника Аустрије, пошто покрајина Беч плаћа за бригу о деци у приватним обдаништима.

Мало северније, експерт за образовање Лудгер Весман бавио се тврдњама немачке канцеларке Ангеле Меркел да ће долазак бројних избеглица у земљу представљати спас, јер недостатак стручних кадрова мучи домаћу привреду. Весман је у интервјуу за „Цајт“ навео да ова очекивања нису реална будући да је међу избеглицама огроман број неписмених, а готово две трећине њих једва зна да чита и пише! У Сирији 65 одсто ученика нема ни основна знања према дефиницији ОЕЦД, а у Албанији их је 59 процената, у поређењу са 16 одсто у Немачкој – каже немачки стручњак.

Овај експерт сматра нереалном и изјаву министарке за рад Јохане Ванке, која тврди да је добро то што су избеглице махом млађе од 25 година, јер могу да заврше разне занате.

„Њима просто недостаје ниво образовања који им је за то неопходан“, оцењује Весман.

Сада се опет може разматрати које је то „вредности“ угрозио Лудгер Весман, али тешко да се може оспорити истинитост изнетих чињеница.

Такође, и један писац је озбиљније заталасао немачку јавност. Објављујући роман „Опет он“ (Er ist wieder da) Тимур Вермес је изазвао контроверзне реакције критичара, али тек по снимању истоименог филма на видело је изашла нека друга Немачка.

О чему се ради у овом роману, и његовој екранизацији? Из необјашњивих разлога, ваљда чудом, Адолф Хитлер се појављује у Источном Берлину, недалеко од места где се некада налазио његов бункер. На почетку филма Хитлер је у шоку, Берлин није сравњен са земљом, Пољска још постоји и то делом на немачкој територији, згађен је демократијом а Ангелу Меркел назива „трапавом женом са харизмом мокрог резанца“. После сусрета са ТВ продуцентом долази на идеју да постане медијска звезда. И ту је отприлике крај фикције.

Глумац Оливер Мазучи у улози Хитлера излази на улице и среће обичне Немце. У полудокументарном стилу ту се брише граница између стварности и фикције. Филмска екипа је путовала по земљи и снимила преко 300 сати материјала. Када су продуценти тражили да се у филм убаци мало више негативних коментара о Хитлеру, редитељ је слегао раменима. У тих 300 сати само две особе су се лоше изјасниле о Хитлеру.

Иако се очекивало да ће Хитлера већина грађана сматрати смешним, догодило се управо супротно. Ватрено су с њим коментарисали проблеме са имигрантима и гнушали се на демократију.

„Ми Немци не смемо да писнемо због тога што још носимо тај жиг“, рекао је Хитлеру један од саговорника.

„Ти екстремни ставови не потичу са маргина већ из центра“, каже редитељ Давид Внент. „То нису неонацисти него обични грађани средње класе. И то је забрињајавуће.“

Иначе, ултрадесничарски покрет Пегида окупио је бројне присталице широм Немачке, а све више миграната изазива и све озбиљније инциденте.

„Берлинер моргенпост“ у једном чланку констатује … као да Хитлер никада није ни одлазио…

[/restrictedarea]